Crvenka Majami: Nekad u špicu Marko Jarić, sutra juriš na Srbijadi

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Svetskog prvenstva)

Los Anđeles važi za istorijski najvažniji grad u američkom fudbalu. I ne, ne mislimo na „američki fudbal“ i NFL, već na normalan fudbal u SAD. Portland i Sijetl na severozapadu važe za sredinu sa najvatrenijim navijanjem u Americi i najbučnijom atmosferom. U „najfudbalskiji grad“ se poslednjih godina, mimo svih očekivanja, profilisala Atlanta, koja je osnovana 2014, a MLS ligu igra od 2017. godine. Bez problema puni po 65.000–70.000 ljudi na svojim utakmicama.

Ipak, otkako je Dejvid Bekam sa grupom poslovnih partnera započeo priču u Inter Majamiju i potom doveo Lea Mesija, klub sa juga Floride je zasenio sve ostale. Sve oči fudbalske Amerike, pa i šireg regiona, uprte su ka Majamiju. Latinoamerička kultura koja je preplavila ovaj grad samo je dodatno podgrejala fudbalsku strast. A svoje mesto na fudbalskoj mapi imaju i Srbi.

Jedini fudbalski klub sa srpskim pedigreom u ovom delu Amerike jeste Crvenka Majami. Igra amatersku ligu Majami Biča i ponosno ističe svoje poreklo i pozadinu. Otkud baš srpski klub na Floridi, zašto baš Crvenka od svih srpskih gradova i kako to izgleda, pričali smo sa čovekom koji je osnivač, predsednik, igrač, alfa i omega kluba…
“Sve je počelo 2018. godine, bukvalno iz šale. Nazvao sam klub Crvenka po mom rodnom mestu u Srbiji, nisam ni sanjao da će ovoliko zaživeti. Tada nas je bilo slabo ovde, malo naših ljudi je uopšte znalo nešto o fudbalu. Krenuli smo od nule, a danas, zahvaljujući sponzorima, trajemo već osam godina. Idemo redovno na velike Srbijade i turnire širom Amerike. Sad smo već ušli u neke „lepe godine“, svi imamo između 33 i 35, pa nam je lakše da igramo 9 na 9, mada se i dalje trudimo da se pošteno pobijemo i 11 na 11”, kaže uz smeh Bogdan Škrbić, kapiten i predsednik Crvenke Majami.

Kako uopšte funkcioniše ta liga u Majamiju i gde trenirate?
“Liga se zove “Miami Beach Soccer League”, a vodi je Horhe Banegas iz Hondurasa. Sve je pod konac – sudije, delegati, plaćaju se kotizacije. Liga je podeljena po nacijama, imaš Argentince koji igraju za Rosario i Boku, Irce okupljene u Dubliner, Italijane iz ekipe Kazatua, kao i mlade Amerikance sa Beri univerziteta koji imaju 22-24 godine i opasno trče. Mi trenutno treniramo na javnom terenu u Majami Biču, na Altonu, a treninge nam vodi trener Slavko Popović. Imamo treninge sredom, petkom ujutru, a nedeljom se igraju utakmice od 9 do 15 časova. To je ono pravo što je ostalo od fudbala. Čisti hobi. Svi imamo svoje poslove, a fudbal nam je najvažnija sporedna stvar na svetu. Sada nam je letnja pauza, a nova zimska sezona kreće u novembru i traje šest meseci”.

Bogdan Škrbić

Kakav je sistem takmičenja u Majami Bič ligi i gde je Crvenka u celoj toj priči?
“Liga broji 18 timova, igra se 18 nedelja i prvih osam ide u plej-of na jednu utakmicu. Za ovih osam godina uvek smo prošli grupu. Bili smo jednom prvi, jednom drugi, a ostalih šest puta smo ispadali u četvrtfinalu ili polufinalu. Liga je naporna, zimska sezona kreće u novembru i traje skoro sedam-osam meseci, nakupi se tu i po 24 utakmice. Tokom leta igramo kraću ligu 9 na 9, čisto da održimo formu za Srbijadu, jer dosta naših ljudi tada putuje za Srbiju. Ali svrha nam je kontinuitet i druženje. Kod nas u ekipi nema nikoga sa stomakom ili viškom kilograma, svi momci su maksimalno fit. Kad odem u Srbiju, obožavam da gledam treću ili četvrtu ligu, tamo je ostao onaj pravi žar i ludački komentari na tribinama. Ali kad pogledaš te ljude tamo, većina ima po 80-90 kila, malo su se zapustili. Kod nas u Crvenki su svi momci spremni. Potpisujem da bismo sa dva treninga nedeljno lagano igrali Treću ligu Srbije, bili u sredini tabele i ravnopravno se nosili sa svima”.

Šta je “Srbijada”?
“Skup Srba u Americi i fudbalski turnir sa preko 30 ekipa. Najviše ih je iz Čikaga, Milvokija i tog gore dela Amerike, a mi branimo čast Floride. Do sada smo jednom igrali finale, u Nju Džerziju 2021. godine, a plan nam je da napadnemo titulu. Ove godine se održava u septembru, u Indijani”.

Sa jedne od prethodnih Srbijada

Kako sada izgleda ekipa? Iako ste srpski klub, kažu da imate i ozbiljnu “legiju stranaca”?
“Mi smo baza, ali bez stranaca se ne može. Najzanimljivija priča je naš brat Faruk Tokumbo! Dečku je otac iz Nigerije, a majka Bosanka. Odrastao je u Bihaću, tamo je čak bio i neki delegat mesne zajednice sa parolom „Bihać ide napred“. Čovek je tamnoput, a priča čist srpski! On je naš Nigerijac-Bosanac. Pored njega, imamo Nemca Tima Nojsera, Meksikanca Pončita Kabaljera, dvojicu Argentinaca – Nikolasa Rendu i Hozea Enrikea. Imamo i trenera našeg porekla Predraga Ivanovića koji vodi fudbal na Beri koledžu, pa nam on redovno pošalje i naše klince i dobre strance koji dođu na studije”.

Da li ima transfera među rivalima u ligi, preleću li igrači u druge tabore?
“Slabo… Svako drži do svoje ekipe i igra za svoje. Fudbal nam je ventil, mesto gde se skupljamo i družimo. Mi smo zapravo nastali iz jednog bivšeg kluba koji se zvao Crno more, gde su igrali Turci, Srbi i Bugari. Tamo sam shvatio da možemo sami da napravimo našu priču i tako je rođena Crvenka. Od tada – nema nazad, samo jako i idemo po nove pobede u novembru".

Kroz klub su prošla i neka poznata imena u svetu sporta…
„Igrao je i Marko Jarić u špicu. On je rođeni sportista i takmičar. Te 2017. i 2018. godine nismo imali bazu igrača, a on je ljudina i vrhunski sportista, pristao da uskoči. Stavili smo ga na poziciju centarfora i veruj mi – pokidao je! Tu sezonu je bio naš najbolji strelac sa sedam postignutih golova. Od njega smo mnogo naučili jer je rođeni vođa i lider na terenu”.

Da li je on jedini profesionalac koji je obukao vaš dres?
„Tu je bio i Nemanja Vučićević, bivši igrač Kelna i Minhena 1860, pa Litvanac Mindaugas Kalonas. Ako se sećate, on je reprezentaciji Srbije u Beogradu tamo negde 2004. godine dao dva gola, a posle završio kod nas u Majamiju! Igrao je i Nenad Savić zvani Cone, koji je u Japanu nastupao sa Polom Gaskoinom. Imamo i Nikolu Gazibaru koji je ponikao u Partizanu, pa je posle preko koledža stigao u Ameriku. Sve to naš amaterski klub čini velikim”, kaže Bogdan.

Vučićević u sredini i Faruk Šetktombi skroz desno

Pričali smo i sa Nemanjom Vučićevićem, nekadašnjim fudbalerom OFK Beograda, Lokomotive iz Moskve, Kelna, Minhena 1860… Danas živi i radi u Majamiju. Kako je uopšte došlo do toga da igrač sa takvim renomeom zavigra u amaterskoj ligi na Floridi
“Došao sam u Majami sa 40-41 godinom i jasnim ciljem – hteo sam da se sklonim od fudbala, odmorim od svega i fokusiram se na biznis. Šetam ja tako ovde kroz supermarket i odjednom me zaustavlja naš dečko: „Nemanja, ti mene ne znaš, ja sam Nenad, igrao sam turnire u blokovima na Novom Beogradu, a ti si iz Zemuna...“. I tu me čovek pita da li bih igrao fudbal sa njima, kaže imaju klub Crvenku. Veruj mi, nisam mu se javio narednih šest meseci! Posle tih šest meseci shvatio sam da ne mogu samo da radim. Volim fudbal, proradio je crv u meni, povezao sam se sa momcima u martu 2018. godine i odmah su me ubacili u sve žive grupe za mali i veliki fudbal. Pratio sam to intenzivno neke tri godine koliko sam mogao, ali sad me već opasno bole kolena i nije više lagano”.

Kako je izgledalo dok si mogao?
“Jedne sezone smo bili drugi. Bilo je lepo, zanimljivo… Za mene je posle profesionalne karijere sve to čist amaterizam. Meni je bilo bitno da se istrčim i podružim sa našim narodom”.

Da li si igrao sa Markom Jarićem?
“Marko je igrao neposredno pre nego što sam ja došao, pa sam ja praktično nastavio tamo gde je on stao. Ali, momci iz ekipe su mi pričali kako smo nas dvojica imali dva potpuno različita pristupa kao profesionalci. Marko je užasno temperamentan, on je stalno galamio na njih na terenu, postavljao ih u liniju, dok sam ih ja „nameštao“ na neki svoj, potpuno drugačiji način. Ekipa je imala priliku da vidi dve škole vrhunskog sporta u amaterskom pakovanju”, kaže nam Vučićević.

Bilo je i poznatih imena među navijačima Crvenka Majamija. Jedno polufinale protiv italijanskog tima je donelo scenu za filmski scenario…
“Ima nekih osam godina od toga… Marko Jarić je veliki prijatelj sa Dejanom Stankovićem i Milenkom Aćimovićem i oni su došli kod njega u goste. Dovede ih Marko na našu utakmicu, igrali smo polufinale protiv italijanske ekipe Sobe, a za njih je igrao Mateo De Česko, moj veliki prijatelj i fanatični navijač Intera. Čoveče, kad je Mateo izašao na teren i preko puta sebe ugledao Dekija Stankovića, legendu svog kluba… Bukvalno je počeo da plače od uzbuđenja! Posle je Mateo prešao kod nas, igrao dve-tri sezone, i stalno je pričao o tome kako mu se ispunio dečački san…“, priča Bogdan.

Koliko se fudbal u Americi razlikuje od onoga na šta smo navikli u Srbiji, kada pričamo o nižim ligama?
“Znaš kako, možda će Amerika i Florida nekada dostići Evropu po komercijalizaciji, ali ovo što mi igramo je ono pravo što je ostalo od fudbala. Ovo je kao 50-ih, 60-ih ili 70-ih godina prošlog veka. Čovek ide na posao, završi svoje obaveze, a slobodno vreme troši na fudbal. Nema tu nikakvog novca, u pitanju su čista ljubav, strast i zadovoljstvo. Mi smo zajednica, postali smo najbolji drugari. Ima nas oko 18 u rosteru, od čega 12 Srba i šest stranaca. Svake nedelje smo bar dva puta zajedno i to je pravo drugarstvo. Imamo situaciju da su naši igrači Ivan i Uroš postali rođeni stric i ujak, jer se Uroševa rođena sestra udala za Ivanovog rođenog brata. To je prelep osećaj, da smo se tako povezali preko okeana, da možemo zajedno da se radujemo, putujemo i proslavljamo takve stvari”.

Kako uspevate finansijski da zatvorite konstrukciju, ipak igranje turnira po Americi košta?
“Godišnje nam za održavanje kluba, lige i turnire treba oko 10.000 dolara. Na svu sreću, imamo prijatelje koji nam pomažu. Moj kum Nikola Kovač, koji se bavi transportom u Americi, uvek uskoči sa ozbiljnom svotom novca. Tu je i Dalibor Stojković koji igra za nas, a takođe je u kamionskom biznisu i donira sredstva. Pomagao je i Vlada Bijelić. Ti ljudi su naši prijatelji, dođu da pogledaju utakmicu, podruže se sa nama, a mi im se odužimo tako što ih izreklamiramo na dresovima i preko Instagrama”.

Pratite li lokalne fudbalske prilike na višem nivou…
“Nedavno su bile legende Reala i Baselone… Karta je bila 100 dolara, žali Bože tih para. Za Real su igrali Sedorf, Zamorano, Amaviska, a za Barsu Saviola, Klajvert, Ronaldinjo. Ti ljudi imaju po 40 ili 50 godina i vidi se da su vanserijski majstori, pogotovo Sedorf koji je i dalje u top formi. Ali, Ronaldinjo je ušao, odigrao jedno 10 minuta, video s kim igra, samo tražio izmenu i izašao sa terena! Gledali smo sa tribina kako odmah odlazi. Kad uporedim te zvezde koje su se zasitile fudbala sa mojim momcima od 35-37 godina koji grizu na terenu, to je neverovatno. Čak nam i Nemanja Vučićević, koji ima 44 godine i muči muku sa kolenom poslednje dve godine, uleti po 10-15 minuta samo zbog društva i da ga želja mine. To je ta lepota dijaspore, što u amaterskoj ekipi imaš vanserijske kalibre”, završava Bogdan prezentaciju o svom fudbalskom čedu sa kojim ima planove da ga popne na vrh srpskog fudbala u SAD.

Titula na “Srbijadi” ne bi odjeknula kao kada “komšije” sa Leom Mesijem osvoje MLS ligu, ali popularnost nije nešto što ovi momci traže. Oni ga igraju za dušu. I Srbiju.