F. VeselinovićZa koga će da se gine kad ne bude Mesija?
.JPG.webp)
Vreme čitanja: 5min | pon. 20.07.26. | 11:59
Argentina će morati da formatira hard disk, da se promeni iz korena i izbriše iz mozga kompleks "mlađeg brata"
Pre 12 godina izgubio je finale Svetskog prvenstva od Nemačke. Četiri godine kasnije, nakon eliminacije od Francuske u osmini finala, prst osude bio je uperen u pravcu Lea Mesija. Pojedini mediji su ga "minutom ćutanja" sahranjivali u živom programu. Nikada neće bio kao Dijego, pričalo se. A onda je u Kataru podario Argentini svetsku titulu posle višedecenijske suše, da bi u Sjedinjenim Američkim Državama bio na putu da isto ponovi. Ali u vrtlogu savršene fudbalske kombinatorike i taktike surove Španije, nestao je i on i njegovi saborci, telohranitelji, izvođači grubih (a)fudbalskih radova.
Izabrane vesti
Mada još nije osvanulo ono "BREAKING", niti je ozvaničeno da je sinoćno finale bilo poslednje za Mesija u reprezentativnoj karijeri, ceo svet veruje da je tako. I verovatno je u pravu... Jer hteo je Mesi u penziju i posle Katara, a teško je zamislivo da će čovek koji je u proseku trčao tek nekih pet kilometara po utakmici, predvoditi Argentinu i kada zagazi u petu deceniju života. Jednostavno, nije realno. Poslednji put, Leo je vanvremenskim talentom pljunuo u lice biologiji, na suvi kvalitet izvukao osam golova i četiri asistencije (od ukupno 19 golova Skalonete), odveo je u finale, ali nije bilo dovoljno za odbranu pehara, pa ni za pristojniji fudbalski utisak u borbi za trofej koja će, bez obzira na rezultatski skromnih 1:0, ostati upamćena kao najneujednačenija u istoriji.
I zato je, najrealnije i najaktuelnije pitanje, šta će Argentina kada ode najveći? Šta će kada ne bude bilo matice oko koje se sve vrti, svi okupljaju i za koju je svaki saigrač spreman momentalno da se pobije, prolije krv, pogine?
"Hajde da poginemo da bi Mesi osvojio sve", bila je mantra Gaučosa u Kataru. I taj idolopoklonski, harizmatski fanatizam odveo je Argentinu na krov sveta. Ništa se nije promenilo u Americi. Osim što je ekipa ostarila, što nije mogla ni trkački, ni fudbalski da izazove Španiju.
Lionel Mesi i Argentinci (©AFP)Fudbal u znaku jednog čoveka, fudbal sa ultimativnim planom da svi ostali budu podređeni glavnom glumcu, biće formatiran i zaboravljen. Argentina će morati da se menja... Iz korena.
Da li će Lionel Skaloni kojem ugovor ističe u decembru ostati ili ne, druga je tema. Sa Skalonijem ili bez njega, trostruki prvak sveta, dobiće novo lice. Neće se u tunelu Argentinci razdvajati kao more pred Mojsijem i čekati Mesija da stane na čelo kolone kako bi se ona pokrenula. Toj auri sinoć je istekao rok trajanja.
Znamo kakav je fudbal Argentina igrala sa Mesijem. Metodični napadi kontrolisanog tempa, neretko s namerom usporeni ritam, kako bi se Leu ostavio prostor za dar-mar između linija. Posle božje levice, Argentina će se prirodno ubrzati i postati agresivnija (ne mislimo na sinoćnu fizičku agresivnost od koje svakako neće odustati). Sa Mesijem u 40. godini života svaki pokušaj timskog presinga bio je osuđen na propast. U tom segmentu reprezentacija bi morala da postane homogenija, manje zavisna od čistog majstorstva jednog čoveka.
Jasno je i da Argentina ne može da traži Leovog prirodnog naslednika. Takvi se rađaju jednom u nekoliko decenija. U raznoj argentinskoj deci, prilično nerealno, fanatično i više emocionalno nego racionalno, javnost je želela da vidi Mesijeve obrise. Tijago Almada, Klaudio Ečeveri, Valentin Karboni, Luka Romero, Alehandro Garnačo... Od pomenutih, jedio je Almada (i to kao epizodista) video terena u Americi, ostatak nije blizu standarnog mesta u A reprezentaciji. Dakle, priča o nasledniku, za sada, ne pije vodu i Mesijev uticaj moraće da se prelije na nekolicinu fudbalera.
Leu je bilo lakše kada je pored sebe u Kataru imao Anhela di Mariju. I zamislite o kakvom egzodusu talenta u svega četiri godine pričamo. Ko bi mogao makar delimično da popuni te kopačke? Argentina kreativno gledano nema talentovaniju figuru od Nika Pasa koji je upravo završeni Mundijal presedeo na klupi. Dve godine zaredom Pas je jedan od najboljih igrača Serije A, svašta dete Real Madrida može da napravi sa loptom, ali ne zaboravimo da sve što radi, radi u dresu Koma bez pritiska, te da mu tek predstoji dokazivanje u redovima evropskih velikana. Ali Niko deluje kao budućnost argentinskog državnog tima.
Možda zvuči ružno, ali glavne snage u špicu napada, Hulijan Alvarez i Lautaro Martinez mogli bi da prodišu, da dobiju uloge koje su im prirodnije, u kojima savršeno plivaju. Do sada su zarad timske taktike morali da redukuju sopstvene napadačke potencijale i mnogo više rade, kako bi Mesi mogao da stvara. Uz mnogo trčanja i prljavog posla, zadatak im je bio da otvaraju prostor svom kapitenu.
Argentina ima prostor i obavezu da se menja, ubrza, počne da trči punim plućima, ali bi tranzicija mogla da bude prilično varljiva, zahtevna, izazovna. Lionel Skaloni ili od decembra možda neko drugi, moraće da osmisli kako da očuva najujedinjeniju grupu igrača u reprezentativnom fudbalu. Jer ujedinitelj odlazi i kohezija sagrađena oko Lea Mesija biće na udaru. Kult ličnosti napušta svlačionicu Argentine, a kreće lov na novo vezivno tkivo.
Ostaće Argentini ratnički mentalitet, decenijama urezan u njen genetski god, ostaće i onog, za jedne mangupluka, za druge razularenog ponašanja koje fudbal nije i ne priliči mu, a ostaće i kompleks "mlađeg brata".
Iako trostruki prvak sveta, Argentina je uvek zavidela velikom bratu Brazilu. Jer Brazilci su sve prvi radili. Kada je Argentina '78 postala prvak sveta, Brazil je već imao tri Mundijala. Kada je Maradona žario i palio, referentna fudbalska vrednost bio je Pele. I to je suština efekta starijeg i mlađeg brata. Veliki naviknuti na pobede i uspehe, i nakon poraza vam pruže ruku i uglavnom gospodski čestitaju. Znaju da se nose sa porazima je su dovoljno veliki da ih prihvate. Zavidni bratić jednostavno ne ume ni u pobedi, ni u porazu (Argentina je to demonstrirala i sada i pre četiri godine). Kada je pobeđivala, uspeh je morala svima da natrlja na nos, kada je sinoć izgubila, videli ste festival razularenog uličarstva Leandra Paredesa, Nauela Moline i ostalih.
Imala je Argentina šansu da četvrtom titulom prvaka sveta i odbranom trona izađe iz senke mlađeg brata, ali umesto toga odlučila je da probuši loptu, praktično ne šutne na gol Španije i kompleksi su proradili čim se utakmica završila. A sada i veliki brat koji ju je vratio na svetski tron odlazi.
Nije problem što Gaučosi igraju oštro i grubo. Problem je što svaka grubost i prekomerna upotreba sile nosi sa sobom jaču dozu prljavštine... Jer Argentina je tim koji još nije naučio da prihvati sopstveni uspeh. A odlazi onaj koji mu je veru u uspeh vratio.
I možda baš ovo turobno, otužno finale Argentini mora da posluži kao "naravučenije". Da se kroz činjenicu da je, po mnogima najveći fudbaler svih vremena, njen sin, da uživa u njegovoj i sopstvenoj veličini i oslobodi se kompleksa mlađeg brata. A i da se može bez kulta ličnosti. Pogledajte Španiju.