.jpeg.webp)
A. GligorićTuga ispod mosta u Bruklinu
_Cropped.jpg.webp)
Vreme čitanja: 14min | ned. 21.06.26. | 08:57
Vriska i uzdasi zbog srpskog zeta
(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta sa Mundijala)
Njujork je veći od svega, pa i od Svetskog prvenstva u fudbalu. Ni ostatak SAD nije nešto posebno zainteresovan za Mundijal, a tek ne treba očekivati da u Velikoj jabuci ubrzani tempo života negde skrene ili zastane zbog trenutno najvećeg planetarnog događaja.
Izabrane vesti
Ovde ljudi imaju drugog posla i svakakve zabave napretek. Neki od mnogobrojnih barova nude da se pogleda fudbal, ali grad nije upao u mundijalsku groznicu kao što je to slučaj sa Bostonom na severu, koji su Škoti pretvorili u evropski grad i naterali lokalno stanovništvo da se raspituje kad je utakmica i da simpatiše jednu ili drugu stranu. U Njujorku se treba potruditi da nađete neku fudbalsku oazu.
Tačnije, potrudio se Adidas da je napravi. I to na jako zanimljivoj lokaciji. Nemački gigant je napravio fan-zonu tačno ispod Bruklinskog mosta, jednog od simbola Njujorka. I tu se ovih dana najčešće skupljaju fudbalski vernici. Na Holandiju smo zakasnili, za Nemačku i Obalu Slonovače nije bilo nekog posebnog interesovanja jer je i termin bio dok je još trajalo radno vreme, ali za utakmicu Ekvador - Kurasao vredelo je biti tu, proživeti je i preživeti je sa njima.
Ljudi u žutom su počeli da se slivaju dva sata ranije i da pune prostor ispod mosta. Malo-pomalo napunili su plato ispred bine i džinovskog ekrana. A onda i okolne parkiće, štandove, stolove… Sedelo se gde se stiglo i na čemu se moglo. Ni organizator nije očekivao toliki broj Ekvadoraca. Nisu oni baš tolika dijaspora kao Brazilci, Argentinci, Kolumbijci, Čileanci… Ali u Njujorku ih se sinoć okupilo na hiljade da zajedno bodre El Tri i da proslave ono što nisu mogli pre koji dan, kada su im Slonovi pobegli sa giljotine i zabili im nož u leđa.
Raznih generacija tu ima, mnogo ženskog sveta, a i nekih drugih rasa i naroda koji su došli da budu ispomoć ekvadorskim prijateljima. Uglavnom su to Ekvadorci koji žive u SAD, mada ima i onih koji su došli baš iz Ekvadora. Ako se pitate zašto nisu na stadionu, nego su doputovali da bi gledali meč negde ispod mosta u Njujorku, stiže i odgovor.
„Da, preskupo je. Potrošili smo oko 10.000 dolara da bismo došli ovde”, počinje vatreni pristalica Ekvadora razgovor za naš portal.
Ekvadorci su prvi meč igrali u Filadelfiji i tu se mnogo navijača pojavilo na tribinama, ali za večerašnji meč protiv Kurasaa morali bi da putuju u daleki Kanzas Siti i to im se nije isplatilo. Mnogi su izabrali da prisustvuju samo prvoj utakmici u Filadelfiji i trećoj protiv Nemačke u Njujorku jer su gradovi blizu.
Iako prvi meč nije prošao idealno, optimizam ga ne napušta.
„Nisam razočaran. Nemačka je pobedila danas i imamo šanse za prolaz. Ovo je najbolja generacija ekvadorskog fudbala koju sam ja gledao. Tu su Moises Kaisedo, Pjero Inkapije, Džoel Ordonjez koji igra sjajno u Belgiji... Igrači veruju da su dobri. Sećam se našeg prvog Svetskog prvenstva, kada su bukvalno svi naši igrači nastupali u domaćoj ligi. Danas je situacija potpuno drugačija. Čak 80 odsto tima igra van zemlje, uglavnom u najjačim evropskim ligama, dok su ostali u jakim klubovima po Južnoj Americi. Ako prođemo grupu, mislim da možemo daleko i da možemo izbaciti i Englesku.”
Zašto Englesku?
„Ako prođemo, želimo Englesku! Na našem prvom Mundijalu gde smo prošli grupu, upravo su nas oni eliminisali golom Bekama iz slobodnjaka. Ovo je vreme za osvetu. Da, imaju Harija Kejna, ali mi imamo Moisesa Kaiseda. I još jedno ime bih istakao, ali on nije na ovom SP. Reč je o Kevinu Aroju koji igra u Brazilu, ali ga selektor nije pozvao.”
Kurasao niko i ne pominje. Nakon što su im Nemci dali sedam komada, svet ih je otpisao… I Ekvadorci. Očekuju lak zadatak pred Nemačku, protiv koje bi im bod garantovao prolaz dalje. Od svih sa kojima sam pričao, samo jedan gospodin sa naočarima je upozorio na Kurasao.
„Za srpske medije? Znate li Dušana Draškovića? On je razlog zašto reprezentacija Ekvadora učestvuje na ovim poslednjim Mundijalima. On je taj koji je inspirisao momke i dao im samopouzdanje da mogu da budu bolji. Pre njega, Brazil i Argentina su dolazili u Ekvador i pobeđivali nas jako ubedljivo. Sada koriste nadmorsku visinu kao izgovor kada ne pobede, a ne pobeđuju jer imamo bolje igrače. Činjenica je da je Ekvador danas dobar zahvaljujući Dušanu Draškoviću. Želim da pomenem i klub Independijente del Valje koji radi sjajan posao i razlog je što danas imamo igrače poput Paća, Inkapijea, Kaiseda, Paeza… Bili smo ponosni i podeljeni kada smo gledali finale Lige šampiona i Paća i Inkapijea na dve suprotne strane. Velika stvar za nas.”
Retko ko je toliko u svetskom fudbalu napredovao kao Ekvador u poslednjih dvadesetak godina i sada vas gledamo kao moguće veliko iznenađenje Svetskog prvenstva.
„Ceo Ekvador ima velika očekivanja, ali nažalost smo izgubili prvu utakmicu. Videli smo danas Nemce protiv Obale Slonovače i koliko su se mučili, tako da i Ekvador može da im zada glavobolju. Poštujem Kurasao, ali velike su nam šanse da ćemo pobediti ovu utakmicu i da će sve biti OK”, kaže gospodin u srednim godinama.
I zaista, ko je u tom trenutku bilo gde na svetu sumnjao u njegove reči. Ekvador ima najjaču generaciju u istoriji svog fudbala. Protutnjao je južnoameričkim kvalifikacijama, izgradio stil i način igre koji nijedan rival ne voli i samo zbog faktora sreće nije prošao bolje u prvom kolu protiv Obale Slonovače. Tri puta su Ekvadorci pogađali okvir gola i na kraju kažnjeni golom u 90. minutu. Može centrala jednom da pogreši, ali… Zato je Kurasao trebalo da plati ceh za sve promašaje protiv Slonova.
Svi su svečano raspoloženi i jedva čekaju da počne. Najsimpatičniji su mi otac i ćerka u dresovima Aleksa Agvinage i Ivana Kavijedesa. Za one koji se sećaju Mundijala 2002. kada je Ekvador debitovao. Bila je to grupa anonimusa sa samo ovom dvojicom iole poznatih igrača. Plavokosi plej Agvinaga je igrao ozbiljan fudbal u Meksiku, Kavijedes se muvao po solidnim evropskim klubovima, ali ništa ozbiljno nije uradio. Kako su se igrači pojavili na velikom ekranu, tako je krenulo i navijanje. Najčešće se skandiralo: „Si, se puede”, ili u prevodu da nešto može da se uradi na ovom prvenstvu. Nešto veliko.
Protiv Kurasaa bi moralo, jer Ekvador je protiv Afrikanaca ispucao kredite za kikseve i ne sme da se igra sa plasmanom dalje. Kurasao mora pasti. Ekvador silovito otvara utakmicu i već u drugom minutu Ener Valensija promašuje zicer. Tačnije, Eloj Rum mu ga fantastično brani. Najava da Kurasau preti još jedan debakl? Ekvadorci su krenuli jako, stvaraju šansu za šansom i prete. Nemaju šta da čekaju i došli su po golove i bodove koji su im izmakli u prvoj utakmici. Dok Jeboa, Vite, Plata i ostali promašuju šanse i razbranjuju Ruma, njihovim navijačima na platou ispod Bruklinskog mosta onaj bezbrižni i samouvereni osmeh se polako pretvara u nervozne face koje što pre žele da izbace frustraciju iz sebe. Zenice su im sve šire, glasovi sve piskaviji, a gestikulacije sve žustrije.
„Dajte taj gol više. Možemo li nekad nekog lako da pobedimo…”, gunđa pored mene čovek koji je došao sa ženom i dvoje dece, a ono mlađe od desetak meseci mu skače po glavi i pokušava da nađe sebi zanimaciju dok su hiljade ostalih očiju uperene u ogromni LED ekran.
Nakon pola sata igre, Iloj Rum već ima šest odbrana, a Ekvadorci deluju sve rastrzanije u završnici. Kurasao nešto i ne preti, ali se na krilima srpskog zeta sjajno brani. Ipak, to na poluvremenu još nije zabrinjavajuće. Jeste bilo uzdaha i nerviranja, ali svi su ubeđeni da će Ekvador u drugih 45 minuta isterati svoje i uzeti tri neophodna boda.
Da li je moguće da nemaju boljeg napadača od vremešnog Enera Valensije?! Ja ga se iz Vest Hema nešto i ne sećam kao ubojite devetke i uvek mi je više vukao na krilo… Pitam sebe i pitam lika pored koji je iskoristio poluvreme da dotoči pivo na obližnjem štandu.
„Imamo boljeg, ali tvrdoglavi trener neće da ga stavlja. Đordi Kaisedo. Pravi špic koji bi njihove štopere uneo golmanu u krilo i otvorio prostor Plati, Jeboi i ostalima. Ali naš trener ne sme da prizna grešku. Niti ima plan B. Daj bože da nas to skupo ne košta. Ali, ako prođemo… Veruj mi, svakoj evropskoj reprezentaciji će biti teško protiv nas. Možemo i protiv Španije i Engleske. Mi smo najbolji kada protivnik ima loptu. Muka je kada treba da napadnemo”, kaže Ekvadorac iz Njujorka kojem već na poluvremenu ovo smrdi na novo razočaranje.
Kroz glavu mi prolaze Turci… Ako sam za neke dve ekipe mogao pre početka prvenstva da tvrdim da će eksplodirati, onda su to Ekvador i Turska. Ali ni jedni ni drugi nisu dali gol u prva dva meča i poraženi su. Turci su isto prošli i u drugom kolu i vraćaju se kući posle grupne faze. Ekvador ima poluvreme da to ispravi. Zajedničko im je što, uprkos nekim sjajnim igračima, nemaju vrhunske „devetke”. Špiceve koji daju golove…
Na oduševljenje ekvadorskih navijača ispod Bruklinskog mosta, selektor Bekasese je na poluvremenu uveo napadača Kevina Rodrigeza umesto veziste i donekle smirio njihove strahove. Ali Eloj Rum ih dovodi do ludila… Skinuo je šut Kaiseda, a onda strašnim paradama i zicere Plata i Valensije sa peterca. Ovom drugom je odbranio treću veliku šansu na meču i sada se već među razjarenim navijačima pominje nečija majka. Nisam skontao čija… Valensijina ili selektorova. Kod svake propuštene šanse i umotane odbrane, uzdasi prelaze u krike frustracije i neverice. Pogotovo se ističu pisklavi glasovi latino devojaka u žutom. Ekvadorke više ne mogu da se suzdrže i sve glasnije komentarišu agoniju u koju je njihova reprezentacija zabrazdila.
Rum nastavlja da niže odbrane, a američka televizija koja prenosi meč zatrpava ekran statistikama i podacima o golmanima sa najviše odbrana. Kurasauov golman se polako bliži istoriji, dok Ekvadorci u Bruklinu galame i uzdišu u očajanju. U poslednjih desetak minuta već imaju face ljudi kojima su potonule sve lađe. Prestali su i sa ‘Si, se puede…’. Vide i oni da se večeras ne može protiv Kurasaove hobotnice. Na svaku Rumovu odbranu se u neverici zagledaju, komentarišu i mašu rukama, pitajući se ko je čovek koji im se isprečio večeras da ih istera sa Mundijala. U nadoknadi vremena su potpuno potonuli…
Pažljivo ih obilazimo da ih pitamo za kakav komentar jer ima ozbiljno razjarenih, pa da mi onaj Mozzart mikrofon ne završi u Hadsonu… Jedan čovek, po proceni u šestoj deceniji, ima živaca da priča.
„Neobjašnjiv problem. Kada god moramo da jurimo pobedu, ne uspemo. Ne znam šta da kažem… Imamo dobre igrače i tim, ali nam se to stalno dešava kada smo pod imperativom pobede. Kako sada da očekujem pobedu protiv Nemačke kada ni ovo nismo dobili?! Nemoguće…” odlazi i misli u sebi „otkud si mi se sad ti iz Srbije još naklatio”…
Razočaranje je ogromno među navijačima…
„Sve i svašta smo pokušali, ali Kurasao ima sjajnog golmana. Sada je baš komplikovano… Moramo da pobedimo Nemačku. Nikad ne znaš. Igra se 11 na 11. Nije još gotovo, imamo još jednu šansu.”
Nailazimo na momka koji počinje svoju priču…
„Čoveče, baš sam tužan… Vozio sam pet sati da bih uhvatio let. Još šest sati leteo da dođem ovde. I dva sata da dođem na ovo okupljanje.”
Kako objašnjavaš ovakvo posrtanje Ekvadora?
„Za mene, kriv je trener. Nikad, baš nikad ne sastavi pravu postavu. Njegove ideje ne rade u Ekvadoru. I sada nam je potrebno čudo protiv Nemačke… Način na koji trenutno igramo mi kaže da je nemoguće. Ali ovde sam, biću na stadionu protiv Nemačke i nadam se… Baš sam tužan, čoveče.”
Prilazi momak u nekom čudnom dresu sa brojem 23…
„Ja sam odavde, došla mi je familija iz Ekvadora i ništa… Ništa, čoveče! Nemam reči da ovo opišem. Moralo je bolje. Ne znam više ni koga da krivim. Imamo sjajnu odbranu, ovo bi trebalo da je najbolji tim u istoriji Ekvadora… Navodno nemamo bolje napadače od Valensije, a znam da postoje takvi igrači. Mladi Arevalo iz Štutgarta, na primer, koji večeras nije dobio ni minut. Ne znam šta više da ti kažem…”
Nije prošlo ni 10 minuta, plato ispod mosta bio je skoro prazan. Žute tačke su se razmilele na sve strane Njujorka, a ima ih baš mnogo. Ogromna očekivanja pretvorila su se u gorčinu i obešene face. Većina njih od večeras će već za koji dan biti nešto južnije, na tribinama u Filadelfiji, i nadati se čudu protiv Nemaca. Ali nema baš mnogo osnova za to. Mundijal će najviše pamtiti po noći ispod Bruklinskog mosta koja je bila preodređena za slavlje, druženje i slavljenički odlazak na Tajms skver, ali se umesto toga završila oporo i frustrirajuće. Posle Turske, sve su prilike da smo dobili još jedno… Meni ostaje uspomena da sam na nikad čudnijem mestu za gledanje fudbala video magiju svetskog prvenstva i kako se za dva sata menja raspoloženje ljudi od euforije do potpune apatije. Svaki Mundijal ima svoje rane žrtve, a čini se da će El Tri biti jedna od prvih.
Ili zaista ima razloga zašto sam im toliko verovao uoči prvenstva?