PRELAZZI: Da li postoji Brazil koji ne postoji?

Nekima će delovati teatralno što na samom početku, ma u naslovu, parafraziramo sjajnu knjigu velikog Voje Antonića. Izumitelj “Galaksije” je još potkraj prošlog stoleća, kada nismo ni slutili koliko će sve otići dođavola, na jedno mesto sabrao sve zablude, sva praznoverja, sve urbane legende i teorije zavere, dobroćudne ili ne, koje su sludele čovečanstvo. Ima kod njega i Nostradamusa, i crnih mačaka, i Bermudskog trougla, i vanzemaljaca, i parapsihologije, i ljudi gmizavaca što upravljaju našim životima...

Kandidujemo, neće se ljutiti dragi Voja, u predvečerje prve prave i na papiru možda i najbolje utakmice šesnaestine finala ovog Svetskog prvenstva – uz poslasticu Holandije i Maroka, čim su se smestili u kostur, jedni i drugi, pomislili smo “Pa neće im biti lako, vidite li vi kako pletu Japanci?” – još jednu temu, još jedan mit, još jednu skasku uz koju su odrasle generacije. I naše i vaše, i naših očeva i naših strina, i verovatno će i generacija vaše dece.

Znate već kako to ide: majica je žuta, šorts je plav (tako je tek od “Marakanaza”, ne od samog početka, ali i ovo samo podebljava taj fantazam), dres je svuda.

Svuda, bez preterivanja. U kineskoj radnji u centru malog mesta u Šumadiji. U nekom namibijskom selu. U centru Tokija, nosi ga lik koji je ubeđen da je mačka, pa se tako i ponaša. Na sednici parlamenta na Grenlandu. A onog dana kada posetioci stvarno dođu, kada na travnjak Bele kuće sleti leteći tanjir, u koje pare da će iz njega izaći nešto malo, zeleno, ljigavo i – obučeno u dres brazilske reprezentacije?

19.00: (1,72) Brazil (3,70) Japan (5,80)

Postoji, ili makar svi mislimo da postoji – a onda je isto kao da je stvarno, složio bi se i Voja Antonić – razlog zašto je to tako. Što zažmuriš, i čuješ reč “fudbal”, i pomisliš na nekog Brazilca (verovatno baš na nekog na slovo R, ali doći ćemo i do toga).

Čak i ako znaš, negde duboko u onom delu mozga koji se i dalje otima srcu, koji želi da racionalizuje stvari, u kojem su dva i dva uvek četiri, i nikako drugačije, da toga više nema.

Pa, da li postoji Brazil koji ne postoji?

(©Reuters)

Dobro, za razliku od mnogo drugog nečega što stvarno ne postoji, ovo nismo izmislili: onaj Brazil iz naših snova, iz dečje mašte, iz priča naših predaka, njega je stvarno bilo, kažu i da je dokumentovano, imamo i snimke, puštamo ih na našim velikim ekranima i čudimo se svemu, i slici i prenosu i onome što prikazuje.

Sem ako i ti snimci, i “futebol arte”, Pele i Garinča i Tostao i Žairzinjo, sem ako onaj poker Italiji u finalu 1970, sem ako fudbal kao ples, kao spektakl, kao drama, kao umetnost, nije najveća i najdugovečnija teorija zavere koja je ikada smišljena?

A lakše je poverovati da je Zemlja ravna ploča nego da Brazil nekada nije bio Brazil, i manje ćete se izblamirati ako to javno istaknete…

Samo, da li postoji Brazil koji više ne postoji? Ili, da postavimo pitanje onako kao što ga već duže od dve decenije, a ponegde i dva puta toliko, postavljaju sami Brazilci: šta je Brazil ako nije ono što je Brazil nekada bio?

Jer za naših života Brazil uistinu i nije bio ono što su nam govorili da će zauvek biti; ovaj se gledalac fudbala dobro seća dve brazilske “boginje” u svega osam godina, ali čak i sada kada nostalgija preti da prekrije sve, ne bi smeo da se zakune da je to bila ona lepa, najlepša igra…

I te 1994. bili su pragmatični, mnogo više nego lepršavi (odličan dokumentarac na Netfliksu dočarava sva trvenja i sve dileme tog tima, u koji niko nije verovao), i ni danas nisu svi ubeđeni da je Brazil zaslužio svoju četvrtu, besmrtnu titulu.

(©Reuters)

Ona iz 2002. već deluje mnogo uverljivije, Ronaldo i Rivaldo i mladi Ronaldinjo koji se igraju sa rivalima… samo što se uopšte nisu igrali sa rivalima, ne računajući finalni duel, koji će im biti vraćen s debelom kamatom. Jeste se Zuba na kraju smejao, ali tu su titulu jednako osvojili Žilberto Silva i Kleberson, i šta ćemo sad?

Ono što su tada imali – i što će im bolno faliti u prethodne dve decenije – bio je stav, bio je pobednički DNK.

Eh, mnoge su knjige napisane – ne preterujemo, stvarno jesu – o tome kako je ta velika, ta najveća fudbalska zemlja izgubila svoju dušu. O selektoru iz poznih sedamdesetih, oficirčiću po imenu Klaudio Kutinjo, koji je, kao i svako vojno lice, kao i svaki diktator, tvrdio da su individualizam i umetničarenje vid pobune, a da Brazilci ne smeju da se bune.

I šta je još rekao?
“Dribling je dokaz naše slabosti, dribling je gubljenje vremena.”

Možda se nikada Brazil nije oporavio od takvih reči, ili od toga što su ćutali kada su čuli te reči i tako izdali svoju istoriju, možda je tim iz 1982, koji zbog Paola Rosija neće stići do vrha, bio samo poslednji urlik “futebol arte”?

Možda nikada više Brazil neće postojati onako kako je nekada postojao.

Pa šta? Da li je to uopšte važno? Da li je Brazil izdao fudbal ili je, možda, fudbal izdao Brazil? Da li Brazil mora da bude ono što mislimo da mora da bude? Je li to onda isti Brazil? I je li to isti fudbal?

(©Reuters)

Sve to je – i dugo čekanje na titulu prvaka sveta, i ispadanje od evropskih reprezentacija na svakom Mundijalu od 2002, i samo jedan Kopa Amerika od poslednjih šest, i političke zađevice zbog kojih milioni u zemlji nisu doživljavali nacionalni tim kao svoj, i nedostatak kvaliteta, i pravljenje novog Pelea od Nejmara, što nije prijalo ni jednom ni drugom – sve to je bilo na talonu, u debatama uživo, u samopreispitivanju, kada su raskrstili sa nadobudnim i praznim patriotizmom i na klupu doveli najvećeg živog trenera.

Brazil je odlučio da se odrekne sebe da bi ponovo bio veliki, i sada slepo slušaju čoveka sa aurom i autoritetom koji im govori, dok ne utuve, da nije važna filozofija, da ga baš briga za identitet i sve te velike narodne zavete: “Cilj nije da igramo lepo ni dobro. Cilj je da pobedimo.”

Pobedili jesu, ali Haiti i Škotsku; protiv Maroka je to izgledalo dosta nesigurno, a sada stiže Japan, tim koji ima identitet i ima filozofiju, a uz to i igra lepo. Samo što nikada u svojoj istoriji nije slavio u eliminacionoj fazi Svetskog prvenstva…

Sreli su se pre samo nešto jače od pola godine, u Tokiju su Japanci preokrenuli sa 0:2 na 3:2, posle toga su otišli na Vembli i savladali Englesku, tek da pokažu da bi ovog puta moglo da bude drugačije.

Trenutno najjača azijska selekcija često je optuživana, s debelim razlogom, da je naivna, previše fina, previše pitoma – kao da potvrđuju onu teoriju o punom stomaku i teranju lopte – ali čini se da ih je selektor Hađime Morijasu malo “namazao”, a da nije doveo u pitanje japanski način igre. Ako savladaju psihološke prepreke, mogli bi dobro da namuče Ančelotija, i da njegov tim nateraju da posumnja u sebe. 

A kada se to desi, to ume da bude mnogo ružno, i da poprimi sve obrise nacionalne tragedije…

Samo, i kada bi se to desilo, opet bi Brazil postojao.

Ne ovaj koji oličava Vinisijus Žunior, šta god ko mislio o njemu, njegovom daru i onome šta on sa tim darom radi; nego onaj koji zauvek živi u žutom dresu i plavom šortsu, u dresu koji će zauvek biti fudbal.

ŠESNAESTINA FINALA

Nedelja

Južna Afrika - Kanada 1:0 (0:0)
/Eustakio 92/

Ponedeljak

19.00: (1,73) Brazil (3,60) Japan (5,20)

22.30: (1,38) Nemačka (5,00) Paragvaj (9,00)

Utorak

03.00: (2,20) Holandija (3,15) Maroko (3,75)

19.00: (3,50) Obala Slonovače (3,55) Norveška (2,10)

23.00: (1,30) Francuska (5,80) Švedska (9,00)

Sreda

03.00: (2,25) Meksiko (2,95) Ekvador (3,85)

18.00: (1,30) Engleska (5,20) DR Kongo (11,0)

22.00: (2,15) Belgija (3,25) Senegal (3,75)

Četvrtak

02.00: (1,43) SAD (4,60) BiH (8,50)

21.00: (1,32) Španija (5,25) Austrija (10,0)

Petak

01.00: (1,90) Portugalija (3,45) Hrvatska (4,20)

05.00: (1,95) Švajcarska (3,45) Alžir (4,00)

20.00: (3,15) Australija (2,95) Egipat (2,55)

23.55: (1,17) Argentina (7,50) Zelenortska Ostrva (16,0)

Subota

03.30: (1,70) Kolumbija (3,60) Gana (5,50)

***Kvote su podložne promenama