(©Reuters)

Poslednja stvar koja nas ujedinjuje

Najnovije vesti

Dejan Milosavljev i Mijajlo Marsenić (©MN Press))

Ostalo

Anketa unutar Mozzart Sporta: Dokle idu komšije? Ko osvaja, ko će biti hit igrač...

Košarka

Najtraženiji igrač Evrope, a ne igra ni Evroligu, ni Evrokup, ni FIBA LŠ

SP 2026

MUNDIJAL UŽIVO (1. dan): Ne spavajte – polećemo!

Fudbal

Buongiorno Italia: Napoli na brazilskim krilima

Vreme čitanja: 12min | čet. 11.06.26. | 09:47

Dozvolite da vas fudbal iznenadi

Sve je u Americi veliko.

Koliko god da si spreman za to, koliko god da si filmova i serija pogledao, koliko god da ti se čini da si i ti bio kvoterbek u srednjoj školi i ljubio se ispod onih tribina sa najlepšom i najplavljom čirlidersicom, koliko god superheroja da si bio i ubistava i otmica rešio na velikom platnu, tvoj će evropski mozak zabagovati kada se prvi put sretne s Amerikom.

Izabrane vesti

Osećaćeš se kao da si u nekom zabavnom parku (pa možda i jesi!), i to će te prostranstvo zabezeknuti, kao što ćeš dobijati male šokove pravo u sinapse svaki put kada vidiš koliko je sve ogromno.

Ta gigantska čaša koka-kole koju ti stavljaju na sto. Ta beskrupulozna američka zastava koja stoji na travnjaku ispred kuće u Kentakiju. Taj namešteni osmeh kojim te svi pozdravljaju. Taj automobil sa gepekom u koji bi stala svaka naša raspala “Fiesta” i svaki naš milion puta popravljani “Clio”.

Pa kako onda da Svetsko prvenstvo u Americi ne bude najveće koje je ikada održano?

KO ĆE BITI ŠAMPION SVETA?

Nema smislenije pozornice, nema ambicioznijeg scenarija za postavku ove predstave, od Amerike; i nema, šta god ko o tome mislio, logičnijeg prvenstva od ovog koje je pred nama, a koje je nastalo, šta god ko o i njima i o njihovim namerama i razlozima mislio, u glavama i na bankovnim računima Đanija Infantina i Svetske fudbalske federacije.

I možete se u narednih mesec i po povremeno pitati da li je to bilo mudro, i činiće vam se, možda kada jednog jutra u 04:15, a sutra je radni ran, budete gledali susret Egipta i Novog Zelanda, da to baš i nije moralo tako…

… ali bilo bi to kao da se pitate da li Amerika stvarno mora da bude takva kakva je.

Panorama Filadelfije (©Reuters)

Pa onda je bolje prihvatiti stvari takvima kakve su, i biće nam mnogo lakše – mada nećemo biti naspavani, to nikako – da prigrlimo tu američku preteranost, tu njihovu veličinu, baš kao i veličinu današnjeg fudbala, i da se spremimo za tih 104 utakmice što bolje možemo.

Stotinu četiri, čoveče… Znate li koliko je to sudbina na jednom mestu? Koliko strepnje u svim tim zemljama, dalekim i bliskim?

A postoji, verujte nam, mnogo razloga da slavimo.

Dozvolite fudbalu da vas iznenadi.

Odigraj Odmah

Svetsko prvenstvo | danas u 19:00

Mexico1.48

South Africa9.00

Za početak, šta donosi 48 različitih reprezentacija? Zar nije to osveženje kakvo smo čekali, zar nam nije već odavno muka od jednih te istih selekcija, favorita, vedeta?

Danas je sve na talonu, danas je sve na klik-dva od vas, danas je život svakog poznatog fudbalera u prenosu uživo: na TV ekranu, na Instagramu, a vrlo verovatno je o njemu već snimljen i dokumentarac, i eno ga na Netflixu, eno ga u “trendingu”. Malo toga može, sada kada im seciramo svakodnevicu kao što smo im nekada secirali driblinge, da nas iznenadi, da nam pruži nešto novo, da nas izmesti iz težišta.

E pa, moći će ovo prvenstvo.

Kako se plasman na SP slavio na Haitiju (©Reuters)

Na njemu ćemo prvi put videti kako Jordanci zamišljaju fudbal, na njemu će premijerno neki Kurasao zapevati svoju himnu, na njemu će se pojaviti jedan Uzbekistan i noć će nam zamirisati na Samarkand i na stepe iz kojih su došli naši slovenski preci, na njemu će neki DR Kongo želeti da ispravi nepravde, na njemu će vam Haićani, taj napaćeni narod, pokazati kako se živi i raduje i kad nemaš ništa, čak ni svoj stadion, samo nebo i loptu između dva stopala.

Na njemu ćete odabrati svog favorita na potpuno iracionalan način i navijaćete – kad već nema Srbije, avaj – za neku reprezentaciju kao da je stvarno vaša, i bićete u suzama kada Bijelsin Urugvaj potone u previše režiranom haosu, ili kad Bosanci pokažu da je Balkan večan čak i kada ga presadite u Ameriku, ili kad Kristijano Ronaldo i Nejmar ponovo uzmu svoje velike fudbalske nacije za taoce.

Jednako kao što ćete slaviti kada autsajder kokne favorita, kada uhvatite kvotu na duplu šansu u koju ste samo vi verovali, kada se neka od velikih selekcija – Englesko, u tebe gledamo; Nemačko, tebe čekamo – spotakne o sopstvene ambicije i terete iz prošlosti.

Pa se slatko nasmejete: zaslužili su.

KVOTE ZA NAJBOLJEG IGRAČA MUNDIJALA!

Pronaći ćete na njemu svog novog omiljenog igrača za kojeg stvarno nikada ranije niste čuli i koji ima stranicu sa samo tri reda na Vikipediji; a onda ćete u svojoj Viber-grupi, napravljenoj specijalno za ovu priliku, smarati drugare kako Zvezda i Partizan moraju odmah da “reaguju” zbog desnog beka Zelenortskih Ostrva, zbog onog malog sa klupe Senegala, zbog svakog talentovanog Ekvadorca.

Dozvolite, zato, da vas fudbal iznenadi, možda po prvi put u ovom veku. Možda prvi put otkako svi znamo sve o svima.

KAD SMO SVI KAO JEDNO

Televisa presenta: Kraljica Mundijala večeras čeka drevne bogove da siđu

Meksiko nije spreman… Mundijal može da počne!

Da, otkako je sve postalo tako brzo, otkako smo zagušeni informacijama, otkako fudbala na našim ekranima ima danonoćno, i naša je pažnja postala krhka, sve se umnogome svelo na “hajlajtse” i na TikTok snimke.

Na algoritme, koji će tebi servirati jedno, tvom najboljem prijatelju nešto potpuno drugo, i retko ćete se kada sretati u tom virtualnom prostoru.

Svetsko prvenstvo je prilika da se vratimo u normalu. Da usporimo, makar tih 90 i kusur minuta, makar tih 39 dana, da se vratimo na podešavanja, da ostavimo taj prokleti telefon koji non-stop drnda, i da se opet zaljubimo u fudbal.

Previše našminkan, možda; previše moderan, to svakako; previše mekan, možemo i o tome da pričamo; ali i dalje sposoban da iznenadi, da izmašta, da promeni život musavom klincu iz kuće od ćerpiča, jednako kao i celom jednom narodu što se okuplja u kafanama, na trgovima, u gradovima u kojima svakog svakog zna, u selima u kojima niko ne poznaje onog do sebe.

KO ĆE BITI NAJBOLJI STRELAC MUNDIJALA?

Da, negde u onom obilju svega, izgubilo se ono zajedništvo koje krasi gledanje fudbala, i samo Svetsko prvenstvo – možda ovo SP i najviše, tako pompezno, tako gigantsko, tako američko, na sve dobre i loše načine – može da ga vrati.

Jer Mundijal je možda poslednja stvar koja će nas ujediniti, koja će nas činiti zajednicom, koju ćemo pratiti ko god da smo, odakle god da smo došli, za koga god da navijamo, na čijoj god da smo strani.

Nekada je, ili makar tako pričaju, postojala monokultura. Onda kada je na televiziji bilo svega nekoliko kanala, onda kada smo svi vrteli pet-šest istih audio-kaseta i tri VHS-a, onda kada bi se cela država primirila jer je na TV-u epizoda popularne serije. Sutradan bi svi ćaskali samo o tome i niko se ne bi osećao izopštenim.

(©Reuters)

Dobro, i tada je bilo satelitskih antena, potkraj tog pleistocenskog perioda bilo je i interneta, onog ranog, nevinog, naivnog interneta, bilo je različitih ukusa i različitih navika, ali smo zapravo svi konzumirali manje-više isti sadržaj.

Jedni te isti crtani filmovi, u podne ili pre Dnevnika, Branko Kockica pre polaska u školu, serija Siniše Pavića nedeljom uveče (nešto kasnije “Prijatelji” ili “Dosije X”), MTV posle ponoći, Kalčo nedeljom u 15 sati, derbi Engleza u 17:30, poneka domaća utakmica ako imate sreće.

Ako ne, morali ste na stadion…

Bila je to jedna te ista tuga – za princezom Dajanom ili za Kurtom Kobejnom, za jednom prečkom u Tuluzu ili za jednom petom ličnom u Atlanti – i jedna ista radost.

Jedan isti ritam i melodija? Koja melodija? Riki Martin, “Copa de la Vida”, naravno, koja druga.

MUNDIJALSKA "MUĆKALICA"

Danas je savršeno moguće da neka pesma bude apsolutni hit, a da je nikada niste čuli; danas ima toliko “poznatih ličnosti” da je potpuno izvesno da ne umete da se setite kako se zovu kada se pojave na mrežama; danas se dešava da ste gledali derbi Čempionšipa umesto utakmice Bundeslige i nemate pojma ko su najbolji igrači u Nemačkoj.

A onda dođe Svetsko prvenstvo, taj veliki “equalizer”, kako bi rekli baš Amerikanci: onda dođe tih mesec i po u kojima su nam nokti načeti odlepljivanjem Paninijevih sličica (još samo sada, i nikada više; umesto njih dolaze one Topps, koje će tradicionalisti među nama veselo ignorisati), u kojima se razgovori vode o fudbalu i oko fudbala, u kojima svako zna šta se jutros dogodilo i koje su utakmice sutra uveče i koliko stanovnika ima Panama i koje je ovo učešće Saudijske Arabije na Mundijalima.

Bonus kod: MSSP

Onda smo odjednom svi jednaki, zahvaljujući fudbalu, i shvatimo da je fudbal i više od kulture.

Fudbal je monokultura, naša nasušna.

A to što nam signal ponovo dolazi tamo od preko “bare”, to je samo dodatna i neizbežna simbolika.

OTKRIVANJE AMERIKE

(©Reuters)

Ako ste rođeni početkom osamdesetih, onda vam je Svetsko prvenstvo u Americi 1994. prvo koje ste gledali celovito i netremice, i samim tim najvažnije u vašem životu.

Kao što se, tako kažu mudri teoretičari pop-kulture i ostali sociolozi, ukus formira u ranom tinejdžerskom dobu, i onda celog života tragate za tim osećajem, za tim “vajbom”, i sve posmatrate kroz prizmu onoga što ste nekada voleli, tako vas zanavek obeleži i prvi Mundijal.

Vaše shvatanje fudbala, kad duboko razmislite, to koliko ćete biti nostalgični, koliko patetični, koliko otvoreni za novotarije, zavisi gotovo isključivo od trenutka u kojem ste počeli zaista da gledate ovaj sport; ako ste toliko prokleto mladi pa vam je prva asocijacija na velika takmičenja ples Lionela Mesija, trk Kilijana Mbapea ili pas Luke Modrića, onda sigurno ne možete da razumete matorce koji hukću i brekću i vrte glavom i govore “Ne znate vi šta je fudbal”.

Uvek će vam ono što je bilo biti bolje od onoga što je danas, i niko vam neće reći, dok nešto dobro traje, “Čoveče, ovo sad, ovo je nešto najdivnije što ćeš ikada videti”.

21.00: (1,47) Meksiko (4,30) Južna Afrika (8,50)

Nećemo vam to tako otvoreno reći ni mi, ali nam dozvolite da vam šapnemo: možda, samo možda, u jednom od ovih dana, recimo onom u kojem imaju čak četiri utakmice, ćućori najbolji fudbalski program koji ćete ikada videti, i kojeg ćete se sećati čak i kada vam bude sedamdeset; čak i kada se na SP 2026. budete osvrtali kao na “pravi fudbal, a ne ovo vaše…”

Da se ne ljute Kanada i Meksiko, jedan usputni i gotovo slučajni i jedan “večiti” domaćin Mundijala (ni za fudbal zaluđenijeg naroda, ni veće tradicije, ni manje uspeha na velikim takmičenjima, da te duša zaboli), ovaj je turnir po svemu, sem po formalnom nazivu, “američki”, ali to uopšte nije loša stvar.

Evo, kune vam se neko ko je te 1994. bio živ, zdrav, dovoljno mlad da ima ideale, a opet dovoljno mator da shvata šta gleda.

(©Reuters)

Postoji teorija da su devedesete godine prošlog veka – decenija koja je u svetu obeležena usponom kupovne moći, svakojakih sloboda i procvatom kulture – počele ne 1. januara 1990. (ili tačno godinu dana kasnije za vas koji uživate u tehnikalijama i ispravljanju ljudi), već na dan kada je Nirvana na prvom mestu top-liste zamenila Majkla Džeksona, a da su završene kada se na istoj toj top-listi prvi put pojavila Britni Spirs.

Imamo primedbu. Imamo ispravku. Imamo tačan odgovor.

Devedesete su počele tačno onog trenutka kada je Faruk Hadžibegić promašio penal protiv Argentine u Italiji 1990, a okončane su nekoliko sati pre finalne utakmice Svetskog prvenstva 1998. u Francuskoj, kada se proneo glas da sa Ronaldom (pravim Ronaldom, treba li to da napominjemo?) nešto nije kako treba.

04.00: (2,80) Južna Koreja (3,10) Češka (2,85)

Po ovoj našoj teoriji, koju ćemo bez ikakve zadrške proglasiti jedinom valjanom, vrhunac devedesetih godina prošlog veka dogodio se negde između drugog poluvremena utakmice između Brazila i Holandije u Dalasu 1994, te trenutka kada je Jordan Lečkov u Nju Džerziju izbacio Nemce, i još jednog promašenog penala, onog Roberta Bađa.

(©Reuters)

U tih desetak dana, ništa drugo nije bilo važno: ni to šta se dešava u našoj zemlji i u ostacima one naše bivše zemlje, ni to kolike su nam plate, ni kako i od čega živimo, ni ko je za koga, a ko protiv koga, ni ono što će u tim devedesetim doći kasnije, a što je po mnogo čemu bilo još strašnije od sankcija i nemaštine.

Od tada pa zanavek, kada neko kaže devedesete, zauvek ćemo pomisliti i na Hrista Stoičkova i na Romarija i Bebeta, na poslednji ples najvećeg fudbalera koji će ikada postojati, na loptu koja ide visoko iznad Rouz boula, dok Brazil postaje, i zvanično, ako je to ikada dovođeno u pitanje, najfudbalskija nacija na svetu.

(I na ono što su svi od nas u te sitne sate umeli da pomisle: šta bi ovde, samo da su nas pustili, uradila Jugoslavija…)

U tome je magija fudbala, i to je ono što nam svima želimo: da nam ovo, 23. Svetsko prvenstvo u istoriji, bude i radost i eskapizam, da u drugi plan baci sve ono drugo što nas muči svakog dana, da nam bude prva tema uz jutarnju kafu i poslednja misao pre nego što nas savlada san.

Fudbal nam, kao ništa drugo, daje slepu mrlju da ignorišemo sve ono što nas nervira, uključujući dva čoveka koja su, jedan u Beloj kući drugi u dosta prljavijoj kući u Cirihu, sve ovo ovako smislili.

SVE JE OVO NORMALNO?

(©Reuters)

Bez želje da išta zvuči fatalistički, nema niko od nas previše mundijala pred sobom, i zato svaki treba slaviti kao da je prvi, kao da je poslednji.

Posebno ako je najveći u našim životima: i pred Francusku 1998. bilo je mnogo onih koji su tvrdili da su 32 selekcije previše, da će doći do zamora materijala, da će se kvalitet istopiti. I danas ima mnogih sa jakim argumentima da je 48 reprezentacija – četvrtina planete! – jednostavno suludo, da će biti razvodnjeno, da niko normalan to ne može da isprati.

Dobro, možda niko normalan i ne može.

Ali svi vi koji ovo čitate i listate i radujete se kao dete pred rođendan, svi mi koji ovo pišemo, i nismo baš normalni: da smo normalni, čekali bismo tamo četvrtfinale pa se uključili, kao kada stignete na sredinu filma i uopšte vas ne zanima motiv glavnog junaka.

Ne, mi nismo normalni.

Mi smo oni koji će se buditi u 5 ujutru da gledaju Jordan – Alžir i uzbuđeno se dopisivati o tome.

Mi smo oni koji već napamet znamo ko je u kojoj grupi i ko se s kim ukršta i koliko ti bodova treba da prođeš kao treći.

Mi smo oni koji će svaku američku avanturu Aleksandra Gligorića, izveštača Mozzart Sporta, proživljavati s njim (a ko ga je pratio, zna u kakve rusvaje taj zna da se ubaci kada ode na teren).

Mi smo oni koji već imaju stav i o Manuelu Nojeru i o Tomasu Tuhelu i o svakom spisku svake važnije selekcije.

Mi smo oni koji su ubeđeni da znaju zašto će Maroko razočarati, zašto je tragedija što su Česi sa Nedveda i Rosickog pali na Patrika Šika, zašto je tuga što je Portugal sebe stavio u ruke Roberta Martineza. Ne bi mu bio prvi put da ukanali neku “zlatnu generaciju”, je li…

Mi smo oni koji će staviti pare da će Darvin Nunjez ili Edin Džeko biti najbolji strelci i onda gledati kako nam se svi smeju zbog tiketa.

Mi smo oni koji će se svađati zbog toga što neko navija za komšije, a neko baš ne navija za komšije.

Mi smo oni koji će svakako navijati za engleske komšije i želeti da Škoti i njihovi navijači što duže ostanu u Americi.

Mi smo oni koji ćemo iracionalno zavoleti jedan tim, i još iracionalnije zamrzeti neki drugi tim, a da nam ništa nažao nisu učinili.

Mi smo oni koji će stati uz Karla Ančelotija, čak i ako smo razočarani onim što je Brazil postao, načinom na koji je izdao naše ideale, sve vreme pomalo izdajući svoje ideale.

Mi smo oni koji nisu znali ništa, ali će naučiti sve, o toponimima Kanzas Sitija, Vankuvera, Gvadalahare.

Mi smo oni koji se teše time što kapiten Haitija Džoni Plasid ima 37 godina.

Mi smo oni koji znaju zašto je prodavac voća u Asunsionu plakao kada je sreo selektora Gustava Alfara, i rekao mu da pozdravi i poljubi Hulija Ensisa.

Mi smo oni koji znaju zašto je Amerika tako velika, i zašto je prvenstvo pred nama moralo da bude baš ovakvo.

Baš najveće na svetu.

SVETSKO PRVENSTVO – 1. KOLO

GRUPA A

Četvrtak

21.00: (1,47) Meksiko (4,40) Južna Koreja (8,50)

Petak

04.00: (2,75) Južna Koreja (3,10) Češka (2,90)

GRUPA B

Petak

21.00: (1,92) Kanada (3,60) Bosna i Hercegovina (4,50)

Subota