To mogu samo Srbi

Svetsko prvenstvo u Turskoj, davna 2010. godina, na liniji za slobodna bacanja Aleksandar Rašić. I kultna rečenica hrvatskog komentatora: “Ne možemo ništa za jednu sekundu, to mogu samo Srbi”. Ovih dana i te kako može da se ponovo upotrebi. Počev od bombe Nikole Jakšića sekund pre kraja, pogotka za anale poput onog Igora Milanovića u Madridu, Vladimira Vujasinovića u Fukuoki i Beogradu, Filipa Filipovića u Tokiju, Milana Aleksića u Rimu… Bilo ih je na izvoz, kao i medalja sa Olimpijskih igara.

Bilo pred početak ovih u Parizu i obistinilo se – srpski vaterpolisti su jedini u kolektivnim sportovima, uz američke košarkaše, koji su na sedam Igara zaredom uzimali odličje. Imena država su se promenila, navike su ostale. Duboko usađene, pustile su korenje. Novi podijum i status fenomena.

Možda nema one niske medalja kao sredinom protekle decenije, ali vaterpolisti su u ovom veku na Olimpijskim igrama neprikosnoveni. Pa i malo duže od toga, jer sve je počelo s kraja prošlog mileniju, 2000. godine u Sidneju. Sada je pitanje samo: zlato ili srebro.

FOTKA DANA: Vaterpolo je dobio svog Maradonu

Optimizam pred finale ima utemeljenje, nije neosnovan, iako je po svemu viđenom u protekle tri godine Hrvatska favorit. Ima bolje rezultate u ovom ciklusu, pela se na pobedničko postolje na dva evropska i jednom Svetskom prvenstvu, ali u velikim finalima protiv Srbije do sada nema uspeh.

Ljuti rival, najveći uz Mađarsku, međutim, pregršt finalnih okršaja nije bilo. Tek dva. I oba su pripala – Srbiji. Prvi na Svetskom prvenstvu u Kazanju pre deset godina, a potom i godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Može da se pridoda i onaj meč za evropsku titulu u Kranju 2003. godine.

(©Reuters)

No, sve je to davna prošlost, ove ekipe Srbije i Hrvatske nemaju mnogo dodirnih tačaka sa pređašnjim, ali sutra u finalu bi, kad adrenalin i pritisak počnu da rade svoje, negde u mozgu moglo da zatreperi Delfinima da od velikog rivala nije gubila u bitkama za zlato.

Nastavio se taj niz zlatnih medalja ili ne, rezultati srpskog vaterpola su na Olimpijskim igrama impozantni. Tu nikada ne zakaže. A, i generalno, jer mnogo toga je učinjeno u protekle nepune dve decenije.

Ako bismo se ograničili samo na rezultate pod imenom Srbija, i to isključivo na tri najveća takmičenja, onda to izgleda ovako: Evropsko prvenstvo u Beogradu – zlato, Evropsko prvenstvo u Malagi – srebro, Olimpijske igre u Pekingu – bronza, Svetsko prvenstvo u Rimu – zlato, Evropsko prvenstvo u Zagrebu – bronza, Svetsko prvenstvo u Šangaju – srebro, Evropsko prvenstvo u Ajndhovenu – zlato, Olimpijske igre u Londonu – bronza, Evropsko prvenstvo u Budimpešti – zlato, Svetsko prvenstvo u Kazanju – zlato, Evropsko prvenstvo u Beogradu – zlato, Olimpijske igre u Riju – zlato, Svetsko prvenstvo u Budimpešti – bronza, Evropsko prvenstvo u Barseloni – zlato, Olimpijske igre u Tokiju – zlato. A, tu su i silne medalje sa Svetskih liga, Svetskih kupova i Mediteranskih igara.

Neka gori Balkan: Srbija čeka Hrvatsku u finalu OI

Iliti kad se sve zbroji od te 2006. godine dođe mu: sedam medalja sa evropskih šampionata (pet zlatnih, po jedna srebrna i bronzana), četiri medalje sa svetskih prvenstava (dve zlatne, po jedna srebrna i bronzana), pet medalja sa Olimpijskih igara (dva zlata i dve bronze). I sada čekamo da vidimo koja će medalja biti u Prizu.

Ovde neće biti kraj, nastaviće se. To mogu samo Srbi.