Tako je suđeno! Otac vojno lice, brat trener, a na nagovor majke otišao u streljanu i postao šampion

Kada se otvori biografija Damira Mikeca – padne se u nesvest. U njoj piše da je sa raznoraznih velikih takmičenja, a samo ona se broje, doneo 78 medalja! Još jednom – 78.

I danas je stigla najsjajnija! Zlato u rukama srpskog strelca sa Olimpijskih igara! U Tokiju je bila prva, srebrna, osvojena iz četvrtog pokušaja. Danas u Šateruu, malo dalje od Pariza, najstariji srpski olimpijac je zajedno sa Zoranom Arunović, probio led za celu ekspediciju: postali su olimpijski šampioni! U njihovu čast išla je “Bože pravde”, u rezimeu će im stajati do kraja života da su nosioci olimpijskog zlata. A, to za sportiste nema cenu.

Što je pomalo neverovatno, Mikec je u Pariz otišao tek sveže oporavljen. I u maju se mučio sa povredom.

“Iskreno, nije baš najbolje. Vučem povredu već četiri meseca, prešlo je u hronično, treniram smanjenim intenzitetom, ali stiskam zube. Nema mesta za paniku, na državnom prvenstvu sam ostvario jako dobar rezultat i tako povređen, to me zaista raduje. Svakodnevno idem na terapije i ide nabolje”, govorio je pre tri meseca najbolji srpski strelac.

U individualnoj konkurenciji nije uspeo, iako je bio prvi u kvalifikacijama. Nekim srpskim novinarima je Mikec pre puta pričao da je ovaj novi sistem pucanja, gde je finale sutradan, neka nepoznata priča svima i da njemu, čini se, ne odgovara. Ispostavilo se da je bio u pravu. Ali, sve to što je propustio “sam”, nadoknadio je danas u miksu sa Zoranom Arunović. I to upucavši 10,7 krugova u odlučujućoj, poslednjoj seriji.

Ovo je Damirova druga olimpijska medalja. Prva, osvojena u Tokiju, glad mu nije utišala. Naprotiv!

“Posle Tokija, u 2022. i 2023. godini sam osvojio 26 medalja samo sa najvećih planetarnih smotri, Svetskih kupova, Evropskih i Svetskih prvenstava. Jako mi je drago da ta olimpijska medalja nije učinila da se malo više opustim, da teže nađem motiv. Išao sam suprotno, i dalje sam gladan i dalje osećam da mogu da dam mnogo toga i ovoj naciji i sebi. Ispunjava me osećaj na pobedničkom postolju i dok god toga bude i ja ću biti u ovom sportu”, pričao je Mikec.

Zlato, zlato, zlato! Junački preokret Mikeca i Arunovićeve u finalu

Na sreću, glad ga je održala sve do Pariza. Srpski as rođen je u Splitu, deo života po izbijanju rata proveo je u Crnoj Gori, a tek kada je stigao u Beograd počeo je da trenira streljaštvo. Bilo je suđeno!

“Prvo sam bio u karateu, stigao do braon pojasa, oprobao se u plivanju, pa čak i u veslanju, ali pošto je brat Goran, sadašnji trener, trenirao streljaštvo, a tata je bio vojno lice, pukovnik u penziji, uvek smo bili okruženi nekim oružjem. Velika želja moje majke je bila da se oprobam i ja u tom sportu, i bukvalno, to je bio rođendanski poklon za nju. To je 1999. godina, posle bombardovanja. Tada sam počeo sa streljaštvom. Majke treba slušati”.

I eto dokle je došlo – do olimpijskog šampiona!

“Uvek su Olimpijske igre nešto što će da me raduje i da me motiviše. Ja se svakom takmičenju radujem. Mene zaista ovaj sport ispunjava i mnogo ga volim. Imam sreće što sam se pronašao u nečemu takvom. Plus je to što je dugotrajan i što mogu da uživam dugi niz godina, nadam se da će tako i da ostane. Volim to što sam ponovo deo olimpijskog tima i porodice, to je ono što me ispunjava i motiviše da svakog jutra odem na trening u streljanu, na kondicioni trening, kod sportskog psihologa, da pričam sa trenerom i stalno se nadograđujem. Do uspeha se, po meni, tako stiže, da se čovek stalno nadograđuje”, poručio je Damir Mikec pre polaska u Pariz.

Dela su potvrdila njegove reči. Čovek kojeg vredi slušati! Čovek koji je upalio svetlu za srpsku ekspediciju u Gradu svetlosti.