Strah su pobedili, više se ne plaše i ne zaziru od Srbije

Četvrto takmičenje srpske vaterpolo reprezentacije od Olimpijskih igara u Tokiju, odbrane zlata i smene generacije – četvrti put bez medalje. Na Svetskom prvenstvu peti, u Svetskoj ligi takođe. Na Evropskom prvenstvu podbačaj i tek deveto mesto, posle koga je usledio razlaz sa Dejanom Savićem. Srpsku reprezentaciju preuzeo je Uroš Stevanović i na Svetskom kupu u Los Anđelesu zauzeo sedmo mesto. Teško će ići povratak u vrh.

Kada padneš najteže je podići se na noge. Srpski vaterpolisti su se suočili sa tim, i dalje nisu probili mentalnu barijeru. I kako vreme prolazi, sve je teže, dovoljne su minimalne turbulencije da se brod olimpijskog šampiona zaljulja. A, zapravo ono što je po srpski državni tim najgore jeste da su protivnici pobedili strah, više ga se ne plaše.

Nekada su suparnici po svaku cenu želeli da pobegnu iz dela kostura u kome su Delfini, to više nije slučaj. Ne zaziru od potencijalnih duela sa njima. Naprotiv, u tim utakmicama vide šansu da uzvrate, da sipaju so na otvorenu ranu i tako naplate makar delić decenijskog terora i torture kroz koju su prolazili na velikim takmičenjima. Dovoljno je samo setiti se Rio de Žaneira i poslednjeg kola grupne faze, kada su u drugoj grupi znali šta se sprema.

Tada je Srbija bila viđena kao četvrta – pobedom nad Japanom prošla u nokaut fazu – svi su znali da ne može bolje od toga i nikom od favorita prvo mesto nije bilo milo. Hrvati su izgubili od Francuza, Italijani od Amerikanaca, a Španija je bila taj “srećnik”, remi sa Crnom Gorom – igrali su prvi tog dana – pogurao je Crvenu furiju do prvog mesta i duela sa Delfinima u četvrtfinalu. Sve se završilo prvim olimpijskim zlato Srbije.

Ništa drukčije nije bilo ni u Tokiju, iako je najtrofejnija generacija bila na zalasku, ali se posle njega kolo sreće okrenulo.

Konačno pobeda Srbije preko Atlantika: Da je drugačije – ne bi valjalo

Selektor Stevanović: Ne poštujemo ni protivnika, ni sebe! Nismo naučili lekciju, nešto ćemo morati da menjamo

Definitivno srpski vaterpolo nije bio spreman za naglu promenu, za odliv šestorice veikih šampiona. Ali su protivnici bili spremni da uzvrate. I to nije retka pojava u sportu, jer primera ima pregršt. Pre desetak godina su u fudbalskoj ligi Srbije rivali dočekali strmoglav pad Crvene zvezde i dolazili u njemu kuću da pobede, u poslednje vreme slična stvar zadesila je i Partizan.

Kada do toga dođe, javi se blokada. Jedan krivi potez i kola krenu nizbrdo. A, najčešće nema ko da ih zaustavi. Priznali su i srpski vaterpolisti da ih glava najviše koči, a to se moglo videti kroz prethodna takmičenja. Samo u prethodnih šest meseci Srbija je u više navrata ispuštala ili bila na ivici da ispusti prednost. Protiv Španije u kvalifikacijama je prokockala dva gola prednosti, ali dobila posle peteraca. Protiv Gruzije izgubila kada je došlo do raspucavanja, a i tada je imala prednost u osnovnom delu. U četvrtfinalu završnice Svetskog kupa u duelu sa Amerikom protraćila je kapital od tri gola.

Furija furiozno do nove titule

Nebrojeno puta je pokazala da je ranjiva, pa nije iznenađenje što je Rumunija u razigravanju krenula na sve ili ništa. Zemlji koja se nakupila zlatnih medalja taj deo turnira je nebitan, revijalni, ali ne I timu koji je do skora mogao da sanja da će uopšte biti u egalu sa olimpijskim šampionom, kamoli doći u poziciju da pobedi.

Autsajderi su namirisali krv, više ne zaziru od Srbije. Ne plaše se, nema straha i ne ulaze u meč s mišlju da im predstoji težak poraz. Dolaze da se nadigravaju i – pobede. Srpski reprezentativci će prvo morati da raščiste sami sa sobom, kako bi pronašli izlaz iz neugodne situcije. Tek kada bez po muke počnu da privode kraju utakmice u kojima imaju pozamašnu prednost moći će da razmišljaju o ulasku u borbu za medalje.