Srbi i Hrvati prvi put posle rata i suze Srđana Kneževića: Kako smo nekad voleli taj sport

“Kako sam nekad volio ovu pjesmu.”

“Ja je još uvijek volim.”

*****

Beše to, samo za remek-dela rezervisano, proleće ‘96. U bioskopima je premijerno prikazan najbolji antiratni (i ne samo antiratni) film ikada snimljen za vreme trajanja i na prostoru ratnih dešavanja - Lepa sela lepo gore. Najveći antiratni (i ne samo antiratni) pesnik našeg vremena Đorđe Balašević objavio je najbolji album svoje karijere – Naposletku.

U Sevilji su se, na Evropskom prvenstvu za rukometaše, prvi put posle krvavog raspada bivše države, nepunih pola godine nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, u bilo kojem sportu na velikom takmičenju, sastale reprezentacije SR Jugoslavije i Hrvatske. Na današnji dan, pre okruglo tri decenije...

Istine radi, led su probile dame, pošto su se ženske rukometne reprezentacije dve države dva puta, dan za danom, marta iste godine sastale u mađarskoj Sazhalombati, uz obe pobede Hrvatica. Ali, bile su to, ipak, samo – kvalifikacije.

Košarkaši su se prvi put sreli, ili preciznije mimoišli, godinu ranije u Atini, onih par trenutaka na pobedničkom postolju, a premijerno će igrati jedni protiv drugih dve godine kasnije na Evropskom u Barseloni. Nikada nas nisu pobedili.

U fudbalu (muškom, seniorskom, reprezentativnom), mi njih nikada nismo pobedili. Mada je onaj remi na Maksimiru imao i ukus i značaj trijumfa. U vaterpolu ćemo se prvi put sastati, i izgubiti, već tog leta na Olimpijskim igrama u Atlanti i vremenom postati epski rivali – među dvocifrene direktne okršaje za medalje stala su četiri finala: dva olimpijska, po jedno na svetskim, odnosno evropskim prvenstvima...

U rukometu, Hrvatska je ta koja se izborila za trofejno nasleđe bivše države. Postala je velesila, redovni učesnik završnica velikih takmičenja, dva puta je po četiri godine ostatak konkurencije gledala sa vrha Olimpa. Srbija je (bez Crne Gore) jedinu medalju osvojila na domaćem terenu, ali upravo pobedom nad komšijama u polufinalu u, sasvim sigurno, najbitnijem okršaju ove dve reprezentacije ikada. Pa ipak, samo je jednom prvi put...

SVAKO SVOJIM PUTEM

Propast SFRJ mušku rukometnu reprezentaciju zatekao je u raskoraku između dve velike generacije. Jedna je već bila na silasku sa velike scene, ona Vujina, Čapetova, Cveletova, Miletova, Vukova, što je pre ravno četiri decenije – opet jubilej – u Švajcarskoj osvojila jedino svetsko i poslednje uopšte seniorsko zlato reprezentacije za koju navijamo mi ovde, ma kako se zvala, ali je nakon toga ostala sa bronzanom u Seulu na OI, i ‘drvenom’ medaljom u Čehoslovačkoj na SP 1990. Druga je upravo stasavala, kao dvostruki juniorski svetski prvak na tri vezana prvenstva u četiri godine.

Od junaka ove priče, deo generacije koja je osvojila zlato u Rijeci ‘87 bili su Igor Butulija i Goran Stojanović, dok iz Grčke, septembra 1991, Nenad Peruničić, Dejan Perić, Nedeljko Jovanović, Rastko Stefanović pamte onih plus 11, i to protiv Švedske koja će u narednoj deceniji, uz Rusiju, biti vodeća sila svetskog rukometa, što je do danas najubedljivija pobeda u finalima U21 Svetskih prvenstava. 

Predviđene kao pravi novi početak, Igre dobre volje u SAD u leto 1990. godine bile su zapravo labudova pesma ekipe koju je selektirao Jezdimir Stanković, jer njegove tadašnje izabranike, do ponovnog susreta u Sevilji šest godina kasnije, čekala je potpuno različita sudbina. Jednima su srušeni najlepši snovi kada su, umesto u autobus za Barselonu, preusmereni da utope tugu i umalo potope jedan beogradski splav, o čemu je čak snimljen vrlo zanimljiv dokumentarac. Drugi će svaku od te četiri uzastopne godine zabrane našim sportistima da se takmiče zaokružiti po jednim velikim uspehom: Zagreb je 1992. i 1993. osvajao klupsku titulu prvaka Evrope, a hrvatska reprezentacija stizala do bronzane medalje na prvom ikada održanom Evropskom prvenstvu, 1994. u Portugaliji, odnosno srebrne na Svetskom šampionatu godinu dana kasnije na Islandu.

Poslednja medalja SFRJ na OI u Seulu 1988.

Pa ipak, prvobitno zamišljena kao podsećanje na jubilarnu godišnjicu jedne istorijske utakmice, kroz razgovor sa njenim akterima – ekskluzivno za Mozzart Sport govorili su Zoran Tuta Živković, Veselin Vujović, Nenad Peruničić, Dragan Škrbić, Igor Butulija, Nedeljko Jovanović, Rastko Stefanović, Aleksandar Knežević – ova priča prerasla je u nešto mnogo više. U posvetu jednoj unikatnoj generaciji buntovnika. Jednako teških karaktera i vanserijskih igrača, što su im skakavci pojeli najbolje godine. U reminiscenciju nezaboravnog takmičenja na kojem je svaka utakmica rešavana ‘na jednu loptu’. U spomenik njihovom olimpijskom usudu, što je doprineo da gorčina jedinog poraza tog proleća zaseni osećaj sreće zbog osvojene medalje. U paradigmu jednog nesrećnog vremena oličenu u tragičnoj sudbini legendarnog sportskog komentatora, ali i činjenici da su se u ulogama selektora ljutih rivala tog popodneva našla - dvojica najboljih prijatelja. 

NIKAD PREŽALJENA BARSELONA ‘92

U sam smiraj 1994. godine, fudbalska reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije odigrala je dve prijateljske utakmice, protiv Brazila i Argentine u gostima, koje su simbolično označile pad sportske blokade i povratak naših sportista na međunarodnu scenu. No, čast da odigraju prvu zvaničnu utakmicu na domaćem terenu posle višegodišne pauze pripala je – rukometašima. Bio je 4. februar 1995. godine, Plavi su na Banjici dočekali Letoniju, jednog od tri rivala u pretkvalifikacionoj grupi iz koje je samo prvi prolazio u narednu rundu kvalifikacija.

“Selektor je tada bio Branislav Zeljković, on nas je okupio, Tuta je došao tek nešto kasnije. Sećam se, u grupi su bili još Ukrajinci i Portugalci. Posle tih nepravednih, neljudskih sankcija pokvarene Evrope, koje su nam oduzele toliki broj utakmica, verovatno i još po neku medalju. Najgore je kad ti neko ne da priliku da se boriš, a nama je oduzeto na najsuroviji način, svim našim sportistima. Sve to vuče korene još od onog izlaska iz autobusa pred polazak za Barselonu”, priseća se Nenad Peruničić.

Grupu spakovanu u svega dva meseca Jugoslavija je osvojila uz pet pobeda i samo jedan poraz, i to od Portugalaca u poslednjem kolu, kada je sve već bilo rešeno...

(@MNPress)

“Razlog zašto smo mi nažalost ostali upamćeni kao ‘bronzana generacija’, iako smo apsolutno imali kvalitet da na svakom takmičenju idemo samo na zlatne medalje, upravo su te tri, četiri godine u našem špicu, kada nismo mogli da se okupljamo. Ključ svega je bila ta Barselona ’92, koja je ostavila ožiljak što nikad nije zarastao. U tom momentu, vodeći igrači košarkaške reprezentacije, Divac, Paspalj, Đorđević, koji su par godina stariji od nas, već su igrali po velikim klubovima, čak i u NBA, a mi smo ostali da i tu prvu sezonu u skraćenoj Jugoslaviji odigramo u domaćem prvenstvu. Kada treba da osvojiš neko takmičenje, nije dovoljan samo kvalitet, treba da imaš i respekt najvećih protivnika, a nas su se svi plašili. E, baš u tom periodu našeg odsustva, i te druge reprezentacije su se osilile, napunile samopouzdanjem”, ističe Igor Butulija, a nadovezuje se Rastko Stefanović:

“Rasli smo zajedno i sazrevali baš tako da nam vrhunac bude u Barseloni. Igrali smo neki predolimpijski turnir, pa neki Super Glob u Švedskoj, protiv njihove najčuvenije generacije ikada, pa protiv onih silnih Rusa sa Lavorovom na golu, Španaca... Počeli smo da ih pobeđujemo, videli da možemo. Možda nismo glasno izgovarali, ali smo osećali da je medalja u Barseloni realnost. Spremali smo se 57 dana i onda nam poslednje veče kažu da nećemo ići... Bilo nam je suđeno da osvojimo medalju u Španiji, ali da je bilo pravde, uzeli bismo je četiri godine ranije nego što jesmo...”

KAD JE “PIONIR” PROGUTAO SVETSKOG PRVAKA

Već sledeća runda kvalifikacija donosila je Evropsko prvenstvo “u malom”. Francuzi kao tek promovisani svetski prvaci, zatim Belorusija, koja je u tom momentu bila svojevrsni pandan košarkaškoj reprezentaciji Litvanije, uz Belgijance kao autsajdere, a samo za dve selekcije blo je mesta na kontinentalnoj smotri u Španiji. Vrhunski izazov zahtevao je takvo rešenje i na klupi, pa je u pomoć pozvan najbolji kojeg smo ikada imali.

“Ja sam tada radio u Kuvajtu i na mom povratku u domovinu bili su angažovani čak i ljudi iz najužeg državnog rukovodstva. Meni je to predstavljeno kao pitanje od najvišeg državnog interesa i dileme nije bilo, s tim što sam ostao u obavezi prema ljudima iz Rukometne federacije Kuvajta da i tamo odradim deo posla kada nisam sa našom reprezentacijom”, ističe Zoran Tuta Živković, čovek koji je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio zlatnu medalju i na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu, kao saradnik Branislava Pokrajca, i na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj dve godine kasnije kao šef stručnog štaba, a između toga je i čuvene šabačke “vanzemaljce” popeo na klupski evropski tron. Krajem prošle godine zvanično je uvršten među najboljih deset svetskih rukometnih trenera svih vremena.

Zoran Živković i Veselin Vujović sa tadašnjim čelnicima RSJ, Radetom Đurđićem i Milanom Valčićem (@MNPress)

Iako su kvalifikacije počeli porazom u Marselju, Plavi su ih završili dominantno, kao prvi u grupi, a uzvratni duel sa svetskim prvacima u dvorani Pionir (25:18) ostaće upamćen kao jedna od najvećih utakmica u istoriji ovdašnjeg rukometa.

“Ta utakmica, ono čuveno finale plej-ofa, isto u Pioniru, između Zvezde i Partizana i duel sa Hrvatima u Areni u polufinalu EP 2012, mislim da su to tri najupečatljivije rukometne utakmice ikada odigrane u Srbiji. S tim što smo mi Francuze tada oduvali, ali mnogi zaboravljaju da smo imali u grupi i superjaku Belorusiju, sa Jakimovičem, Parašenkom, Tučkinom... Svi su oni kasnije igrali za Rusiju. Te dve utakmice protiv njih, i kod kuće i na strani, bile su nam najteže u kvalifikacijama”, podseća Dragan Škrbić, a dodaje Nenad Peruničić:

“Rukomet je tada bio možda i najpopularniji sport, u smislu da se igrala jaka domaća liga pod sankcijama, jer su najbolji košarkaši već otišli u inostranstvo, a mi smo ostali još koju godinu. Pričao sam godinama kasnije sa proslavljenim Zoranom Radovićem, visokim funkcionerom u FIBA, koji je imao te zvanične podatke sa međunarodnih košarkaških utakmica – nikada Pionir nije bio puniji nego te večeri, a hiljade ljudi ostale su ispred dvorane”.

KAKO SE REAKTIVIRAO VUJA

Kao da baš ništa sa ovom generacijom nije moglo da ide bez problema. Godinama su (pre)goreli da izađu na veliku scenu, a onda su, tokom poslednje faze priprema, maleri počeli da se nižu onako kako to oni najčešće i umeju da rade – kao domine...

“Ja sam se povredio na pripremnoj utakmici protiv Rumuna u Šapcu. Koleno mi je skroz otišlo u aut. Meniskus. Taj neki doktor, specijalista u Beogradu mi je rekao da ću moći, ali imao sam veliku sreću da odigram prvenstvo, jer mi je posle toga koleno potpuno blokiralo. I dan danas mi je to slabija noga u odnosu na desnu, na kojoj sam imao dve ozbiljne operacije. Bio sam limitiran, ali sam nekako izgurao prvenstvo”, otkriva jednu od neprijatnosti Nedeljko Jovanović.

Ipak, kako on nije bio jedini bek sa zdravstvenim problemima, selektor Živković će neposredno pred šampionat doneti krajnje kontroverznu odluku: u tim će uvrstiti Veselina Vujovića, po mnogim anketama najboljeg svetskog rukometaša 20. veka, ali čoveka koji se u tom momentu već godinu dana nije aktivno bavio rukometom i tokom kvalifikacija je bio Tutin prvi asistent.

“Želim da kažem istinu, ta ideja potekla je od mene. Ja sam imao tešku povredu skočnog zgloba, pokidao sam sve ligamente, praktično tri i po meseca nisam igrao. Vrato sam se utakmicama mesec dana pred EP, što je jako kratak period da se izbaci strah, da vratiš skok, kretnju, formu... Okupili smo se u Interkotinentalu, ekipa je otišla na Kup Karpata, ja sam ostao da radim sa kondicionim trenerom Miljanom Grbovićem, Neđa je povredio koleno, Igor je imao neko snimanje glave... Video sam da se mučimo, pa sam posle jednog treninga prišao Zoranu i pitao ga šta misli o tome da se Vuja skine, da pomogne. Nije baš toliko mnogo prošlo kako je završio karijeru, igrao je on sa nama rukomet na treninzima, suludo je objašnjavati kakav je on bio igrač. Nisam u tom momentu razmišljao da li time ugrožavam svoju ili poziciju svog brata Predraga, ili Jodže Kovačevića, koji je takođe bio tu kao levi bek. To se nije baš dopalo mojoj generaciji, imali smo debate oko toga, na kraju je Tuta presekao. Nisam u tom momentu mislio da će to biti problem, kasnije se ispostavilo da je bio problem i njemu samom, da je poremećena hijerarhija u timu, ali kad doživiš onako bolan poraz, kao mi od Španije u polufinalu, onda se stalno preispituješ i tražiš razloge u svemu...”, vraća film Peruničić.

(@MNPress)

Bio je to svojevrsni šok i za samog Vuju:

“Ja sam pravo iz igračkih patika ušao u trenerske. Momentalno sam postao trener Metalolastike i pomoćnik Zoranu Živkoviću u reprezentaciji. Sve to vreme ja sam sa igračima, te malo odigraš onog fudbalskog tenisa, košarke, učestvuješ u zagrevanju. Ponekad hoćeš da im pokažeš neki rukometni detalj, a ja sam to još mogao. Kad je neko povređen, ja uskočim da odradimo akciju. I to je dosta dobro delovalo. Odemo mi u Sevilju, ja zamolim Zorana da skoknem na jedan dan do Barselone, jer sam imao španske papire i da završim tu administraciju. Vratim se i on mi saopšti da me je, zbog povreda Nenada Peruničića i Nedeljka Jovanovića, prijavio kao igrača, iako je tu sa nama bio i Saša Blagojević, koji je takođe mogao da odgovori bekovskim zadacima. ‘Gde, bre, Zoki, nisam ja spreman za to’, odreagovao sam, ali on ono njegovo: ‘Ma, nećeš mnogo, samo da budeš tu da pomogneš’. I ja, šta ću, stavio me je pred svršen čin. Ili da prihvatim ili da odbijem i ostavim ekipu sa 15 igrača...”  

Bilo je u tom Tutinom potezu, nikada to nije ni pokušavao da sakrije svom bliskom okruženju, mangupske promišljenosti kakva ga je krasila tokom čitave karijere, da se “oslobodi” Vujine senke na klupi u ulozi svog pomoćnika, ali nije bilo nimalo šmekerski izostaviti tadašnjeg 35-godišnjaka iz sastava za utakmicu za bronzanu medalju sa Švedskom...

“On mene tada ni ne uvrsti u sastav bez ikakvog objašnjenja. Što je, apsolutno, sa ove distance, nekorektno. Neko je tada pomislio da je Tuta video ozbiljnu trenersku konkurenciju u meni da ga ne bih ugrozio. Šta god da je bilo, ja mu ne zameram. Zoran Živković je legenda koja hoda, čovek koji je puno uticao na moju karijeru. Jedan trenutak slabosti ne može izbrisati mnogo lepih momenata koje smo preživeli zajedno. Nikada ga kasnije nisam ni pitao zašto je to uradio. To je bila njegova odluka, poštujem i njegovo ime i instituciju selektora. Mene za to prvenstvo vežu lepe uspomene, ta prva osvojena medalja, to da sam bio trener i saigrač sa jednom fenomenalnom generacijom koja nikada ne bi ostala u senci moje generacije, da im nepravedno nisu oduzete godine velikih takmičenja”, pomirljivo će Vujović.

Premda je, prema svedočenju Dragana Škrbića, pokušao, koliko je mogao, da pomogne u borbi za bronzu, čak i kada nije bio u timu:

“Najiskrenije, mi njegov nastup, kao generacija koja je zajedno odrastala kroz pionirske, juniorske selekcije, zajedno ulazila u seniorsku reprezentaciju, nismo dobro prihvatili. Nekako smo smatrali da on tu ne pripada, pogotovo jer nije bio u trenažnom procesu. Opet, moram da kažem da na kraju turnira, kada je došla ta utakmica za bronzu sa Šveđanima, Vuja se sam sklonio, rekao je da nema šta tu da traži više, da je ovo naša generacija, naša utakmica, da je on dao koliko je mogao. Održao je jedan vrlo motivacioni govor, naglasio da se pamte samo osvajači medalja, da ćemo, ako završimo kao četvrti, biti zaboravljeni i to nam je puno pomoglo u tom teškom momentu.”

(prvi red, sleva: dr Andraš Mađar, Saša Blagojević, Nenad Puljezević, Blažo Lisičić, Nenad Peruničić, Goran Stupar, Predrag Peruničić, Zoran Đorđić; srednji red, sleva: fizioterapeut Bane Mrkonjić, Igor Butulija, Jovan Kovačević, Dragan Škrbić, Goran Stojanović, Rastko Stefanović, Nedeljko Jovanović, kondicioni trener Miljan Grbović; donji red, sleva: Nikola Adžić, Aleksandar Knežević, Dragan Momić, Zoran Živković, Veselin Vujović, Dejan Perić, Vladan Matić, Žikica Milosavljević)

Konačan izbor Zorana Živkovića glasio je ovako: 1. Goran Stojanović (kapiten), 2. Dragan Škrbić, 3. Jovan Kovačević, 4. Blažo Lisičić, 5. Predrag Peruničić, 6. Rastko Stefanović, 7. Aleksandar Knežević, 8. Nedeljko Jovanović, 9. Nenad Peruničić, 10. Igor Butulija, 11. Veselin Vujović, 12. Dejan Perić, 13. Dragan Momić, 14. Žikica Milosavljević, 15. Nikola Adžić, 16. Zoran Đorđić.

“Tada se samo 12 igrača skidalo za utakmicu, 16 ih je putovalo na turnir. Žao mi je što nije bilo mesta za još neke neizostavne članove naše generacije, poput Stupara ili Nebojše Jokića, koji je godinama bio najbolji strelac domaće lige, ako se ne varam još u staroj Jugoslaviji”, ne zaboravlja drugove Nenad Peruničić.

Na kraju, zbog povrede na prvenstvo nije putovao ni Vladan Matić, pa je jedino klasično levo krilo bio Nikola Adžić, a u najvećem delu šampionata tu poziciju zauzeo je i majstorski pokrio vrhunski srednji bek Rastko Stefanović:

“Da me je Tuta stavio da branim, ja bih branio bez problema. Kad si vrhunski sportista, moraš sujetu da staviš u džep. Nema tu samoisticanja, već postoji samo jedan zajednički cilj, igra se za državu, srećan si što si tu, stvarno tako mislim. I to sa Vujom, meni uopšte nije smetalo, samo jedan znalac više u timu, utoliko bolje. Dobro sam skakao, mogao sam da zabijem sa krila. Imalo je smisla i zbog odbrane da budem na toj strani. Sve se to dobro završilo. Jedino što smo u sedam dana odigrali šest onakvih utakmica, kad se sve završilo nisam više mogao na nogama da stojim”.

BOLAN REMI SA RUSIMA

SR Jugoslavija je na Evropskom prvenstvu u Španiji (Siudad Real i Sevilja) od 24. maja do 1. juna, odigrala sedam utakmica i ostvarila pet pobeda ukupnom gol razlikom plus osam! Čak tri trijumfa izvojevana su jednim golom viška, pobeda nad Hrvatskom 27:24 bila je naša najubedljivija na čitavom turniru.

Sve je počelo slavljem protiv Nemačke 23:22, pogotkom Dragana Škrbića, njegovim osmim na meču, deset sekundi pre kraja – iz ereta, iz mrtvog ugla, sa desnog krila, nakon što je lopta u prethodnom napadu rivala pogodila jednu, pa drugu stativu i odbila se nazad u polje. Mučenja je bilo sutradan protiv Slovenaca (21:20), a onda je usledio pravi šlager sa Rusijom (20:20). Protiv selekcije koja će to Evropsko prvenstvo okončati kao šampion, Plavi su imali napad za plus dva sa igračem manje na minut pre kraja i iz te podele plena izašli su kao razočarana strana.

“Sećam se nestvarnog branjenja Belog Stojanovića na toj utakmici, koja je proglašena za jednu od najboljih ikada odigranih rukometnih do tog momenta”, ističe Peruničić, nadovezuje se Škrbić:

“Tog momenta smo izgubili plasman na Olimpijske igre u Atlanti, što je bio naš najveći san. Kako? Pa, da smo dobili, osvojili bismo prvo mesto u grupi i izbegli Špance u polufinalu, budući da smo baš mi i oni jurili tu jedinu preostalu olimpijsku vizu. Oni su kao domaćini ‘morali’ da uđu u finale, a nisam siguran da bi dobili Ruse da su na njih naleteli, kao što i nisu posle u borbi za zlato.”

TUTA I ABAS

I tako je svanuo i taj 28. maj. Formalno, meč četvrtog kola Grupe A; suštinski, utakmica sa značajem klasičnog četvrtfinala. Hrvati su imali tri glatke pobede i stopostotan učinak iz prva tri kola, ali ih je tek čekao megdan sa Rusima u poslednjoj rundi. Naši su u taj meč ušli sa bodom manje i znalo se da pobednik ide u polufinale.

SR Jugoslavija u sastavu: Stojanović, Perić, Škrbić 3, P. Peruničić, Stefanović 6, Knežević 7, Jovanović 2, N. Peruničić 3, Butulija 4, Vujović 1, Momić, Milosavljević 1. Hrvatska značajno iskusnija, sa čak petoricom osjavača olimpijske bronze iz Seula 1988. u dresu stare Jugoslavije: Šola, Matošević, Perkovac 1, Smajlagić 3, Jović 1, Načinović, Kljaić 1, Puc 6, Gudelj 1, Čavar 9, Goluža, Saračević 2.

A, na klupama – najbolji prijatelji. Tuta i Abas, to vam je kao Jin i Jang. Nerazdvojivo. Bili su golmanski tandem na Igrama u Minhenu 1972, prvim na kojima se rukomet pojavio u olimpijskom programu, a naša reprezentacija osvojila zlatnu medalju. Arslanagić je bio Živkovićev prvi asistent kada se kovalo svetsko zlato u Švajcarskoj.

Susret Abasa i Tute u Nišu 2006. godine

“Mi smo kao braća. Jedan drugog smo dopunjavali kao golmani, on je imao ‘svoje’ utakmice, ja ‘svoje’. Posle smo sarađivali u stručnom štabu, naravno, neretko smo na klupskom nivou bili i rivali. I dan danas se čujemo svakodnevno, živi na jednom ostrvu kod Zadra. Družimo se i porodično. Bavi se slikarstvom, poklonio mi je neke svoje radove. On je bio jedan od recenzenata knjige koja je nedavno izašla o meni, ja ću njemu uzvratiti uslugu, jer on baš sprema jednu knjigu. Okuplja se svake godine ta naša generacija iz Minhena, mi koji smo ostali živi. Prošle godine su bili kod mene u Nišu, ove godine idemo baš u Abasovu rodnu Derventu. Njega su smenili iste večeri posle utakmice, iako je ostalo još jedno kolo do kraja takmičenja u grupi. Sramota! Politika se umešala, to naređenje je stiglo sa vrha. Iako sam se ja trudio da relaksiram situaciju na konferenciji za medije posle utakmice. Ti hrvatski novinari su me obožavali, smatrali su da sam ga taktički nadmudrio, a ja sam pričao da je sve to ista škola rukometa, da je utakmica mogla da ode i na drugu stranu...”

OVAKO JE TO BILO

A, zapravo nije! Bila je to jednosmerna ulica. Od prvog do poslednjeg minuta, SR Jugoslavija je bila u vođstvu, već posle minut i po bilo je 3:0, uz sve golove sa krila – dva puta je Butulija stvorio višak Aci Kneževiću, jednu polukontru realizovao je Stefanović. Tuta je od početka forsirao dublju zonu 3-2-1, vršeći dve izmene odbrana-napad, Jovanovića i Nenada menjali su Vujović i Predrag Peruničić.

Mlađi od braće Peruničić bio je jedan od najboljih evropskih šutera svog vremena, godinu dana ranije klupski prvak Evrope sa Bidasoom, i to baš protiv Zagreba u finalu. Nije mu, dakle, bila ‘prvina’:

“Jeste tu bio strašan naboj posle onog nesrećnog rata, ali to su sve bili momci sa kojima smo delili sobe u reprentaciji. Mi njih ni u jednom trenutku nismo gledali kao neprijatelje. Jeste prva utakmica, ali to je više bila stvar prestiža, jer mi smo u reprezentaciji bili konkurenti jedni drugima na pozicijama, konkretno na mojoj od Čavara, koji je jedan od najvećih ikada, nestvaran igrač, pa Iztoka Puca. Dakle, stvar prestiža, ko je bolji. Jeste bio nacionalni naboj, ali u smislu pripadonosti svom narodu, patriotski, ništa šovinistički, daleko bilo. Jesmo mi pevali neke patriotske pesme, ali nijednog trenutka to nije izašlo iz sportskih okvira. Bila je to velika stvar za nas, Hrvati su tih godina na četiri uzastopna takmičenja uzeli tri medalje, samo na tom nisu, jer su samo tu mogli da nalete na nas!”

Nenad Peruničić (@MNPress)

Hrvati su prvi pogodak postigli posle tri i po minuta preko Iztoka Puca, onda još jedan preko Smajlagića iz kontre, ali tih 3:2 bilo je najbliže što će nam rezultatski prići. Već u 13. minutu imaćemo napad za plus pet (na 7:3). Patrik Čavar držao je Hrvate u životu, uglavnom pogađajući sa penala (samo tri gola iz igre postigli su za više od 20 minuta), ali je igra Plavih polako dobijala i egzibicionu notu. Nenad Peruničić dva puta zaredom zabio je ‘sa parkinga’, Butulija je iza leđa asistirao Škrbiću, Stefanović lobovao Šolu. Perić je spustio roletnu i Plavi su imali kapitalnih 10:4. Brzo će to protivnik prepoloviti, imati dve prilike da priđe na minus dva, ali onda se u polukontri ukazao prostor kroz sredinu i upisao se i Veselin Vujović – 11:7!

Vuja je svakako najveća rukomenta faca svih vremena na ovim prostorima. Kao Bijelo dugme, pustio je korene u svim ex-yu republikama. Rođen na Cetinju, igračku slavu postigao u Šapcu, najslavnije trenerske dane proveo je u Skoplju, imao je velikih uspeha na klupama Zagreba i reprezentacije Slovenije, jedinu preostalu “rupu” popunio je pre par godina kratkotrajnim boravkom u banjalučkom Borcu.

“To je bila više jedna anegdota, jedna vrlo ozbiljna takmičarska utakmica, daleko od tenzije, pitanja života i smrti, krvi, kako je neko to možda hteo da predstavi. Drago mi je da se to završilo na najsportskiji način, ta utakmica je primer kako sportisti treba da budu van politike i mržnje, što rade neki ljudi koji su jednom nogom u grobu, a guraju mlade ljude u ratove.”  

Prići će Hrvati na 13:11, Srđan Knežević je već odavno norveške arbitre Ojea i Hosnesa proglasio tendencioznim: “Igramo protiv Hrvatske, i protiv sudija, i protiv celog sveta. Ovo je krađa na najnižem nivou, barem da imaju stila”, ali je Igor Butulija deset sekundi pre odlaska na veliki odmor obezbedio nešto bezbrižniju pauzu za ekipu Zorana Živkovića (14:11).

Kakav je samo turnir odigrao taj levoruki genije. Butulija je na leđima nosio desetku i bio je to pandan značenju koje je taj broj oduvek imao u fudbalu – sinonim za najvećeg majstora. Kao Zvezdaš do koske, baš u sezoni koja je prethodila Evropskom prvenstvu, vratio se u matični klub i doveo ga do polufinala Kupa pobednika kupova Evrope:

“Da se ne lažemo, to je bila stravična tenzija, zato što je bila takva situacija kakva je bila. S druge strane, mi igrači između sebe smo se poštovali. Nije tu bilo nikave mržnje, i dan danas imam sa nekima komunikaciju. Na svakoj poziciji u oba tima vanserijski igrači, nešto što je ostalo zauvek za pamćenje. Mi smo znali da i oni nas poštuju, respektuju, znali smo da možemo da ih pobedimo, mislim da smo ušli u utakmicu sa više samopouzdanja nego oni, ali, šta smo dobili? Mi smo njih pobedili u toj istorijskoj, prvoj utakmici posle stvaranja novih država, a oni su dva meseca kasnije postali olimpijski pobednici. Sad da me pitate, potpisao bih pre ovo drugo.”

Igor Butulija (@MNPress)

Tihovao je Nedeljko Jovanović tokom prvog poluvremena, igrajući na jednoj nozi, ali je razbio maler čim je počelo drugo, no tada je scenu stupio Iztok Puc. Rukometaš koji je univerzalan u istoriji ovog sporta po tome što je na Olimpijskim igrama nastupao za tri različite reprezentacije (SFRJ, Hrvatsku i Sloveniju), a nažalost je prerano preminuo od teške bolesti 2011. godine – u nebeskom carstvu mu se, deset godina kasnije, pridružio još jedan saigrač i sa ove utakmice, a i iz vremena najvećih uspeha bivše države, Zlatko Saračević - počeo je da rešeta i svojim već šestim golom primakao je Hrvate na samo gol zaostatka (18:17) u 39. minutu.

Butulija je uzimao predah, Knežević ga je menjao na beku, a Žikica Milosavljević postiže važan gol u kontri, naši su napravili seriju 4:0 zaokruženu pogotkom Kneževića nakon što se požrtvovano za loptu izborio Predrag Peruničić, no utakmica ni blizu nije bila rešena tačno na polovini drugog dela igre.

Teško je u ekipi ovako jakih karaktera nekoga ultimativno proglasiti vođom, ali po poziciji u timu to je bio Nedeljko Jovanović. Svojevrsna mešavina levog i srednjeg beka, i egzekutor i organizator, tada već uveliko bundesligaški as, uživao je posebno poverenje selektora Živkovića:

“Kao što su Španci izašli na polufinalnu utakmicu tako da nisu mogli da izgube od nas ni da se igralo tri dana, tako smo i mi izašli na utakmicu protiv Hrvata. Zbog svega što se izdešavalo samo godinu dana ranije, svih tih nepravdi prema našem narodu. Nama je to bila velika motivacija, odigrali smo savršen meč, svako od nas. Za sve te godine, mi zapravo nikada od njih nismo izgubili. Pobedili smo ih i u osmini finala u Egiptu 1999, a deklasirali na EP 2002. godine sa 12 golova razlike. A, oni će i nakon toga zavladati svetskim rukometom i uzeti dva zlata u naredne dve godine, svetsko i olimpijsko.”

Nedeljko Jovanović (@MNPress)

Odlično je branio Matošević, našima je popustila koncentracija, u jednom momentu imali smo dva igrača manje u polju, ali je Knežević i u takvoj situaciji pronašao mali ugao i put lopti do mreže. Najopasnije je bilo u 53. minutu. Jović je iz odbojke smanjio na 23:22, baš u momentu kada se Perić teško povredio i iznet je sa terena, naši su prokockali loptu i Hrvati su krenuli u napad za izjednačenje. No Stojanović je prozreo capelin Saračeviča i Smajlagića, Tuta je čak poslao Vujovića u napad, čiji šut brani Šola, ali se lopta odbija pravo do Škrbića, a tu spasa za rivala nema.

Dragan Škrbić bio je rekorder svoje generacije i po broju nastupa i po broju golova za reprezentaciju, kasnije dugogodišnji kapiten, jedini rukometaš ikada rođen u Srbiji, a da je igrao za našu reprezentaciju, koji je zvanično proglašen za najboljeg na svetu u jednoj kalendarskoj godini (2000):

“Ja nisam nikad imao osećaj, a igrao sam mnogo velikih takmičenja za reprezentaciju, takvog uzbuđenja, pozitivne treme, patriotske odgovornosti da ispunim zadatke, da ne razočaram, ni ja kao pojedinac, ni mi kao ekipa. To je sigurno utakmica sa najvećim emotivnim nabojem koju sam ikad igrao u životu. Mi smo je posmatrali kao bilo koju drugu, da odigraš najbolje što možeš, ali svi oko nas, prijatelji, familija, novinari, su od te utakmice napravili situaciju na život ili smrt, utakmicu veka. Čudan je taj osećaj da igraš takvu utakmicu protiv nekoga sa kim si delio sobu u juniorskoj i A reprezentaciji. Mi iz Zvezde, Zagreba i Borca smo u isto vreme ulazili u reprezentaciju, mi smo zajednički pravili nasleđe te čuvene Vujine generacije. Čavar i ja smo u juniroskoj uvek bili cimeri, i sad, posle tri, četiri godine neviđanja, neznanja šta se dešava sa njegovom porodicom, pod tom propagandom, i mi ovde i oni tamo, sa nekim stvarima koje nemaju veze sa sportom... Sam taj trenutak kad smo došli na trening, jer bili smo u razdvojenim hotelima, oni su završili njihov i sede u autobusu, mi stižemo i vidimo se kroz prozore autobusa, nikada to neću zaboraviti. Bilo je dosta emotivnog naboja, ali već nakon utakmice to je razbijeno, išli smo na piće, imali neke kontakte oko hotela...”

Aleksandar Knežević i Dragan Škrbić (@MNPress)

Ispostavilo se da SR Jugoslavija više do kraja neće primiti ni gol iz igre, a nakon što je Čavar realizovao i šesti sedmerac za 24:23 na tačno pet minuta do kraja meča, mreža nam se više nijednom neće zatresti. Protivničku će još dva puta pogoditi Rastko Stefanović, a kada je Aca Knežević postigao i svoj sedmi pogodak, njegov prezimenjak Srđan uzviknuo je ono čuveno: “Bravo, rođače! Bravo, rođače!”

“Nismo rodbina, mada nema ko me to nije pitao posle tog komentara. Sećam se da sam noć pre utakmice imao temperaturu, da sam se borio da se oporavim. Naposletku, nisam bio tako loš? Ha, ha. Mislim da smo odmah posle utakmice otišli sa Čavarom na piće. Ja sam u banjalučkom Borcu stasavao uz Saračevića i Smajlagića, Abas mi je bio prvi trener. Bio sam član ekipe na SP u Čehoslovačkoj 1990. godine, sve su to bili drugovi, poznanici iz mlađih reprezentativnih selekcija. Sve je to bilo sportski, i njima i nama je bilo stalo da pobedimo, mi smo, eto, odigrali nešto bolje,” istakao je univerzalni levoruki rukometaš, najbolji strelac ove istorijske utakmice, rođeni Banjalučanin, tada igrač Partizana, koji već četvrt veka živi i radi u Nemačkoj.

“Poštovani gledaoci, u ovom času plačem, a plaču i svi Jugosloveni u dvorani...”, proslavljao je pobedu Srđan Knežević...

“TESTAMENT” SRĐANA KNEŽEVIĆA

San svakog sportskog komentatora jeste da ostane trajno upamćen po svojim upadicama. Da bude dostojan veličine trenutka koga mu je ova prelepa profesija omogućila da postane sastavni deo. Da možda čak i zaseni događaj koji prenosi. Ali, svakako ne na način na koji je to tada učinio Srđan Knežević. Jer, to što je izgovorio u završnici utakmice ipak ne može u isti rang sa onim “ljudi, pa je li to moguće”, “nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao”, “nemojte se ljutiti što sam zaćutao za trenutak” ili “trči u istoriju Bogdan”...

Pa ipak, postavlja se pitanje imamo li pravo da, čak i sa ove istorijske distance, sudimo o njegovom izlivu emocija. Da li je ikako moguće pronaći sredinu između kratkovidog spokoja koji je donosilo bratstvo i jedinstvo i dalekosežne političke utopije regenta Aleksandra Karađorđevića, po sistemu “što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”.

Između poruke gore pomenutog, i ovde i tamo jednako obožavanog, kantautora: “Ne terajte me da biram moje u sukobu naših” i nedavne izjave autora serije “Tvrđava”, koja upravo govori o najvećem zločinu tog sukoba: “Nijedan rat nije završen, dok god ne umru svi oni koji su taj rat preživeli.”

Između koncerta koji je izvođač p(j)esme sa početka ovog teksta, centralne numere tog genijalnog filma, održao u Beogradu 1998. i koncerta koji pre par meseci uz bizarno obrazloženje nije održan u novosadskom Spensu.

Između onoga što se u savremenom rečniku podvodi pod “guilty pleasure” – kad gajiš bilo kakve simpatije prema ljudima sa kojima deliš istu državu rođenja u krštenici i najprizemnijih strasti što ih već 30 i kusur godina na tihoj vatri, zarad sopstvenih potreba, podgrejanim čuvaju razne političke strukture sa obe strane, koje su tu čorbu i zakuvale.

Između odnosa koji javno neguju najbolji sportisti svih vremena sa ovih prostora Novak Đoković i Luka Modrić i repretoara na kojem su insistirali hrvatski rukometaši na dočeku nakon evropske bronze januara ove godine.

Između regionalne lige u košarci, što je za više od dve decenije prošla pun krug, od euforije, preko tenzije, do aktuelnog besmisla i ravnodušnosti, i iste takve koja nikada neće zaživeti u fudbalu.

I mogli bismo tako unedogled. U najkraćem, pokušajte da se stavite u kožu mučenika koji će moderirati komentare ispod ovog teksta i sve će vam biti jasno. Tu balansa nema!

Na kraju krajeva, nije li Srđan Knežević samo još jedna u nizu žrtava ‘zverke ludila’ koja je zavladala tih godina, jer, kako sam ističe u svojoj potresnoj knjizi “Sanjam da te držim za ruku”, dan nakon stresa koji je proživeo u tom prenosu, u šetnji Seviljom sa snimateljem Blagojem Topličićem, prvi put je primetio simptome koji će ga, sticajem nesrećnih okolnosti tokom operacije, samo par meseci kasnije odvesti u invalidska kolica, u kojima je proveo poslednjih desetak godina svog života. 

Uostalom, i danas, tri decenije kasnije, pojedini komentatori ovde su pod velikim pritiskom kad prenose “njihove” utakmice, a on je makar ostao dosledan sebi, o čemu je ostavio gotovo testamentalno svedočenje u pomenutom književnom delu:

“Dugo čekam ovaj dan. Zamišljajući ga, zarekao sam se da ću slediti isključivo vlastita osećanja ne obazirući se na konvencije, protokol, uobičajene profesionalne standarde, trenutnu političku situaciju, sud javnosti i sra** slična tome. Briga me za sve!

Bilo bi neprirodno da sputavam sebe, nastupiću iskreno, daću oduška emocijama, otvoriću srce jer utakmica između Jugoslavije i Hrvatske za mene je negacija svega čemu su me još od malena učili, negacija vlastitog postojanja. Otuda i rukometna lopta, ma koliko efemerna, u mojim očima sada ima iracionalnu, apstraktnu dimenziju, asocira me na staklenu kuglu sudbine i jabuku razdora u isti mah. U  njenom krugu, baš kao u krugu pakla, iznova će oživeti obračun dve države nastale na razvalinama one u kojoj sam rođen i koja se prostirala od Triglava do Đevđelije, od Dubrovnika do Subotice. Voleo sam tu lepu i ukletu zemlju, odavno precrtanu sa karte Evrope, predviđenu za demontiranje u mračnim strateškim vizijama Sjedinjenih Američkih Država, Zapadne Nemačke, Britanije i Vatikana, a zatim, po rušenju Berlinskog zida i raspadu Sovjetskog Saveza, prekonoć, nemilordno i surovo izbrisanu sa mape sveta. Otkako je nema, često proklinjem njene spoljne i unutrašnje egzekutore i mrzitelje.

Kad god sam to činio i javno, pred televizijskim kamerama, stizale bi me neprijatnosti, udaljavan sam sa programa na kraći ili duži vremenski period, ali slaba vajda od kažnjavanja. Na spomen Jugoslavije uvek se jadnako ražestim, kivan sam na njene neprijatelje, spopada me osvetnički poriv. S razlogom, dakle, uoči polaska za Španiju, urednici su me strogo upozorili da ne zadirem u “osetljive” teme, uz napomenu da su diplomatski odnosi između Beograda i Zagreba tek u povoju, a ratne rane još krvave, ni izdaleka zalečene. “Drži se sporta” glasilo je njihovo usmeno naređenje. Šta sam mogao sem da se lukavo pritajim. Obećao sam, kloniću se politike, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da slušam ikoga osim sebe. Rešio sam, progovoriću, makar mi to bilo poslednje. Nemam osmišljen scenario, ali ni katanac na jeziku. Biće što biti mora.”

SPAS OD SUSPENZIJE

Nije to moglo ostati bez odjeka. Odmah po izlasku iz komentatorske kabine, Srđana je sačekala odluka televizijske vrhuške o momentalnoj suspenziji. Ipak, ekipa je odreagovala i stala u njegovu zaštitu.

“Srđan je bio sa nama i na pripremama i svuda, više smo ga doživljavali kao člana ekipe i delegacije nego kao novinara i komentatora. Kada je stiglo obaveštenje da je suspendovan, mi smo rekli da, ako se to bude desilo, nećemo nastaviti da igramo prvenstvo. Kad se vratimo u Beograd neka rade šta hoće, ali zajedno smo došli i ostajemo zajedno”, priseća se Škrbić, a odmah za njim i Peruničić:

“Srđa je bio deo nas. Nestvaran. Ne bih nekog da uvredim, ali takvih komentatora, ljudi koji pozanju suštinu sporta, sada je jako malo. On je bio naš prijatelj, naš brat, koji je osećao nas, i u porazu i u pobedama. Ja znam šta je izgovorio, slušali smo to posle, ali to je neka strast, to je bilo posle tog nesrećnog rata. Svega se nakupilo, on je to izbacio iz sebe. Naravno, mi nismo dali na naše ljude. Kad je ušao plačući i rekao da je dobio otkaz, ja sam prvi uzeo telefon, ne sećam se tačno ni šta sam sve izgovorio, da niko od nas više ništa sa javnim servisom neće da ima... On je pre svega bio jedna plemenita duša, jedna emocija, kad vidiš čistotu jednog čoveka. On je bio brat u svakom smislu. Svi igrači su jako žustro reagovali, uslovljavajući bilo kakve dalje kontakte sa televizijom. Posle pola sata je ušao, zagrlio nas sve i rekao da je vraćen na posao, pa je usledilo dodatno slavlje”.

Srđan Knežević sa rukometašima (@MNPress)

Nad tragičnom sudbinom zaštitnog lica Televizije Beograd s kraja prošlog veka žali i Igor Butulija:

“Srđan je uvek bio veliki čovek i vrhunski sportski komentator, pozitivni zaluđenik. Obožavao je i igrače i taj sport, ulazio emocijama, bio jako iskren. Mnogo mi je žao i dan danas šta se desilo tom čoveku. Stoji da smo odreagovali na mogućnost da bude suspendovan, imali smo tu moć, prevladao je razum na kraju. Komentatora na takvom nivou nam nedostaje danas, jer oni su znali da prenesu tu emociju i znanje.”

Nedeljko Jovanović je još tvrđeg stava:

“Mučeni Srđan je bio vrlo emotivan, kvalitetan novinar i čovek. On je to prenosio emotivno, to je velika stvar, navijači koji su sedeli pored televizora su na isti takav način to doživeli, tako nam slali tu energiju koja nam je sigurno značila na čitavom takmičenju. Zbog tog, kao, navijanja, eto kakav smo mi narod, njega zove neki šef da ga smeni. Mi smo uzeli telefon, vređali ga, svašta smo mu rekli. Nije normalno da u takvoj situaciji smenjuješ Srbina. ‘Osvetili su rukometaši našu nejač’, šta je tu sporno? To se gleda na srpskoj televiziji, kome to smeta?”

Rastko Stefanović (@MNPress)

Rastko Stefanović je rođen u Virovitici, rukometno ponikao u Bjelovaru i sigurno je celu tu situaciju doživeo na poseban način:

“On je mene odmah posle utakmice pozvao da dođem do komentatorskog mesta. Kad sam ga video da plače, pod tim utiskom i ja sam čak nešto uzviknuo u mikrofon, kad sam se setio šta su moji preživeli. Ali, to je bio trenutak, takve stvari se dese, ljudske su...” 

HRVATI DO ZLATA U ATLANTI, A MI BEZ OLIMPIJSKE VIZE

Bilo kako bilo, Hrvati su posle poraza od Rusije u poslednjem kolu otišli kući, ali su se, maltene u istom sastavu, samo sa Velimirom Kljaićem na klupi, vratili dva meseca kasnije i postali olimpijski pobednici u Atlanti.

A naši su, sa sve Srđanom Kneževićem kraj mikforona, protiv Mađara odigrali koliko je trebalo za pobedu (26:24), mada se ispostavilo da bismo i bez tih bodova prošli u polufinale, i do Atlante je vodio samo jedan put – preko domaće Španije! Ispostavilo se, nemoguća misija.   

“Direktan okršaj za poslednju olimpijsku vizu. Em su bili strašno jaki, em domaćini, uz suđenje i čitav taj paket, em tu na tribinama Samaran kao tadašnji predsednik MOK-a, em mi nismo bili dobri...”, realan je Peruničić.

E, sad su Oje i Hosnes zaista bili onakvi kakvim ih je Srđan Knežević predstavio protiv Hrvata. Razbranili smo Forta, Dušebajev nas je urnisao, već posle 3:3 smo izgubili priključak za nadahnutim rivalom. Početkom drugog poluvremena bilo je i minus sedam, Butulija je dobio crveni karton...

“Nikada nas pre toga Španci nisu pobedili. Nikada, nikada! Ne mogu to da tvrdim, ne znam da li je istina, ali pričalo se da su - a, pazite, pričamo o Sevilji krajem maja, tad tamo već gori zemlja - zagrevali dvoranu, kako bi dodatno stvorili uslove kojima će se oni lakše prilagoditi”, otkriva Škrbić.

Svoju verziju ima i Neđa Jovanović:

“Još je i Vuja dao neku izjavu u novinama, gde ih je prilično izomalovažavao, a to su Dušebajev, Udriales, Garalda i društvo iskoristili kao dodatni motiv. Izađu na teren i prebiju nas.”

Slavlje u svlačionici nakon osvojene bronze

Plavi su poraženi sa 23:27, pa iako su svega 15 sati kasnije, u matine terminu, savladali Švedsku (a kako drugačije, nego golom razlike - 26:25) u borbi za bronzu, najjači utisak nije bio taj poslednji, već onaj iz polufinala...

“Tada nismo toliko umeli da vrednujemo tu medalju. Kao da je nismo ni uzeli. Nama je cilj bio zlato, znali smo da smo bolji od te bronze. To protiv Španije nas je toliko rasturilo, bilo je povraćanja žuči, plača, tenzije među nama. Čitav emotivni paket”, ističe Peruničić.

Ta olimpijska senka bila je toliko velika da je nekako prekrivala sve ono dobro što je uradila ta generacija, zaključno sa Igrama na koje su Plavi ipak uspeli da odu na samom kraju veka:

“I taj Sidnej je jedna istinita idiotska priča. Mi smo želeli samo zlato, igrali smo do pred kraj egal utakmicu sa Rusima u polufinalu, koja je posle osvojila prvo mesto, a mi, umesto da smirimo emocije, nismo spavali, tugovali smo, skupile su nam se sve te godine i praktično se nismo ni pojavili na utakmici za treće mesto protiv Španije. Izgubili smo je bez pravog otpora”, jasan je Butulija, strelac osam golova u pobedi nad Švedskom u brobi za bronzu u Sevilji.

UMESTO ZAKLJUČKA

Teški protivnici drugima, ti naši rukometaši neretko su to isto bili i sami sebi.

“Bilo je tu kompleksa, sujeta, svega po malo. Jedan svaki put šutne prvi, pa onda ovaj drugi reši da šutne prvi, pa onaj da mu vrati odmah šutne drugi. Neke dečje bolesti, ali to se zaboravlja, pamti se ono lepo, to što smo tada ipak silno obradovali naše ljude”, jasan je Rastko Stefanović.

Kad se podvuče crta, deluje da su i mogli i morali više...

“Uvek su tu bile neke peripetije, neke interesne grupe, koje nisu mogle da prate mentalni sklop naše gereracije, koja je uvek stremila ka samom vrhu. Mi smo sanjali da mi imamo jednog Boru Stankovića, da neko nas paralelno prati na najvišem nivou. Tako da su se posle dešavali problemi što nije trebalo da se dese, ali ja sam naučen da kad sa nekim deliš dobro i zlo 20 godina, to ostaje među nama. Kada zaokružimo priču, to je možda i logično, s obzirom na to da smo živeli u jednom ludom vremenu. Da uzmemo tu evropsku medalju, igramo polufinale Olimpijskih igara... To je ipak jedan lep period. Nas je pravio jedan sistem koji je naše individualne kvalitete spajao u celinu. Taj sistem ovde više ne postoji. Što mene posebno brine, ne samo u rukometu, nego i u našem najpopularnijem sportu, košarci. Taj sistem su nam ‘ukrali’ Španci, modifikovali ga i modernizovali i oni su danas ubedljivo najdominantnija sportska nacija”, zaključuje Butulija.

Butulija i braća Peruničić (@MNPress)

Buntovnici sa ili bez razloga, posle tog Evrpskog prvenstva svoje nezadovoljstvo kanalisali su u pravcu Zorana Živkovića, pa se desila nesvakidašnja situacija da su igrači maltene napravili svojevrsni puč u reprezentaciji pred naredno Svetsko prvenstvo u Japanu... 

“Mi smo bili jako svoji. Odrastali smo u jednom ludom vremenu, ali su, moram to da kažem, za razliku od danas, čak i tada, tih devedesetih, postojali neki principi, kodeksi, neko poštovanje. Možda smo i pregoreli u jednom trenutku od te želje da pokažemo celom svetu kakvu su nam nepravdu naneli. Drugo, nije bilo nimalo lako naslediti onu generaciju, koji su osvojili sve što se moglo osvojiti. Jeste to stara Juga, ali mi smo zakačili taj period, nosili smo pritisak da moramo to da opravdamo. Bili smo dobri drugovi, kasnije se jesmo poremetili. I posle sa Zoranom, ta greška koju smo napravili... Imali smo vruću glavu, koja nas je pratila sve vreme. To je i meni lično bio problem kroz karijeru, dosta ta svojeglavost, da stalno isterujemo neku pravdu. Mi smo sami sebi plaćali avionske karte da dolazimo u reprezentaciju, niko tu nije gledao novac, kakve crne premije, to je baš bilo onako drugarski, čekaš okupljanje braće, da se družimo, sprdamo. Da nadograđuješ sebe. Ta okupljanja su bila i mnogo duža nego sada. Ta emocija je možda najviše mene sputavala, pa je dosta puta bilo loše, jer to nije klub, tu nema mnogo sredine, ili velika tuga ili velika radost. Nisam jedini kome je posle reprezentcije trebalo mnogo vremena da se uopšte oporavi. Opet, nismo ni imali ni sreće, da ti se potrefe forma, zdravlje igrača,” iskreno će Peruničić.

Potrošivši energiju u pogrešnom pravcu, bacili su taj Mundijal u bunar. Tuta se vratio već za sledeće EP u Italiji, ali je medalju, i to opet bronzanu, reprezentacija SR Jugoslavije osvojila tek na Svetskom prvenstvu u Egiptu 1999. godine, što će ponoviti dve godine kasnije u Francuskoj, doduše sa profesorom Pokrajcem na klupi.

“Sećam se kad smo pravili desetogodišnjicu medalje iz Sevilje u beogradskom Pioniru, svojevrstan revijalni oproštaj te naše generacije, protiv reprezentacije sveta, Tuta je naravno došao da učestvuje, gleda nas onako, pa kaže na čisto niškom akcentu: Vidim da se sad proslavlja ona medalja, a tad ste me oterali! Kako je sad to uspeh?”, kroz osmeh će Dragan Škrbić.

Jedan pored drugog, simboli jednog vremena, članove “bronzane” generacije danas je teško zamisliti na okupu. Utoliko nam je draže što su pristali da se za ovu priliku bez zadrške prisete tih dana...

“Ma, skupili smo se mi nedavno na snimanju dokumentarca te istorijske bronze iz Egipta, koju smo osvojili dok je još trajalo bombardovanje naše zemlje. Doduše, to je već bio miks dve generacije. Išli smo ponovo u Grčku, u to malo mesto koje nas je ugostilo u ono vreme, gde smo se spremali za Svetsko prvenstvo, družili se mnogo lepo... Život nas je odveo na razne strane, svako ima svoje obaveze, ali kad se nađemo, dobre su to priče, mnogo lepe uspomene. Moglo je da bude mnogo bolje, ali moglo je da bude i gore, zar ne?”, stavlja tačku Nedeljko Jovanović.

*****

Kako sam nekad voleo ovaj sport.

Ja ga još uvek volim!