Specijalno priznanje za izuzetnost: Vaterpolisti Srbije - ostatak sveta takve nema!

Olimpijske igre su vrh. Dalje nema. One su Olimp. Radovali smo se kroz godine uspesima košarkaša, odbojkašica i odbojkaša, znalo je srce da zazebe zbog individualnih sportova, ponajviše kada je na terenu najveći svih vremena – Novak Đoković, ali niko srpskom rodu u kontinuitetu nije davao toliko povoda da poteku suze radosnice kao vaterpolisti.

Nema Olimpijskih igara sa kojih su se u ovom veku vratili bez medalje, niz je počeo još od 2000. godine i Sidneja, na prelazu između dva milenijuma. Strašne generacije, veliki igrači, brdo odličja. Ali, zlato iz Pariza je posebno, treće je u nizu i došlo je kada je malo ko očekivao, kada su trijumfalni scenario, verovatno, mogli da zamisle samo igrači. Eventualno još poneko. I zato nema individualne nagrade, nema odvajanja. Ne postoji jedan MVP Mozzart Sporta. Olimpijskim šampionima ide specijalno priznanje.

Jer, vaterpolisti su potvrdili tezu da je Srbija najveća vaterpolo nacija na svetu. Čast drugima. Dostigli su i onu neverovatnu mađarsku generaciju, svezali tri olimpijska zlata, i to u trenutku kada je bilo dosta turbulencija. Kada su reprezentaciju pratile nedaće, kada se ekipa tražila, kada je došlo do promene selektora…

Pokazalo se da državni tim može da živi i beleži neverovatne uspehe i bez alhemičara Dejana Savića, da Uroš Stevanović može da uskoči u njegove velike cipele i prošeta ih pobedničkim podijumom, ali i da su srpski vaterpolisti stvarno najbolji.

Ostatak sveta takve nema. Njima se divi i trenerski um kakav je Pep Gvardiola. Srpski mentalitet izučava i izučavaće ga, jer je specifičan.

"Pogledajte i vaterpolo. Srbija je loše počela, a vidite šta se desilo. Onda jedan gol u poslednjoj sekundi, pa finale protiv Hrvatske", rekao je Pep Gvardiola.

Ta bomba kapitena Nikole Jakšića jedan je od zaštitnih znakova Olimpijskih igara u Parizu. Momenat koji je mnogo toga okrenuo i pokrenuo. Skoro s pola bazena, za pobedu, za samopouzdanje do neba i uvlačenje straha i kosti svih protivnika, pa je u polufinalu nastala antologijska fotografija. Dušan Mandić šutira preko američkih blokova, svi su se digli da ga zaustave.

Momenat za sva vremena, vaterpolo je toga dana dobio svog Dijega Armanda Maradonu. Olimpijske igre su Dušanovo carstvo, na njima je bio najbolji strelac, izvesno bi bio i najkorisniji igrač da se nagrada dodeljuje, a sa Ferencvarošem je osvojio prvenstvo, kup, Superkup Evrope i Ligu šampiona u kojoj je bio MVP.

Individualno gledano, bila je ovo godina Dušana Mandića, međutim, vaterpolo je timski sport, a Srbiju su do trećeg uzastopnog zlata povukle i odbrane Radoslava Filipovića, blokovi Save Ranđelovića i Radomira Drašovića, bratske veze Strahinje i Viktora Rašovića, odnosno Nikole i Petra Jakšića. Takođe i taktičke zamisli Uroša Stevanovića.

Ne treba smetnuti sa uma da je mnogima to bilo prvo olimpijsko finale. Nisu svi kao Dušan Mandić, Sava Ranđelović i Nikola Jakšić tu godinama. Uto je podvig veći.

"Osećamo se kao bogovi! Čudo smo uradili", poručio je Strahinja Rašović nakon uspona na Olimp.

Jeste čudo. Možda i najveće u srpskom kolektivnom sportu kada se sve uzme u obzir. Proradio je prkos, proradio je inat. Hrvatska nije imala nikakvu šansu. Na kraju ciklusa poruka za sve neverne Tome je bila: otpišite nas, potcenite, to najviše volimo, tada smo najjači.

Pariz je bio ispit generacije, položen je i zato su Nikola Jakšić, Radoslav Filipović, Dušan Mandić, Nikola Dedović, Sava Ranđelović, Miloš Ćuk, Nemanja Vico, Strahinja Rašović, Nemanja Ubović, Viktor Rašović, Radomir Drašović, Petar Jakšić i Vladimir Mišović, kao i stručni štab na čelu sa Urošem Stevanovićem – MVP Mozzart Sporta.