Preslice slovenskih bogova u nogama drumskog Peruna: Jelisejska polja se poklonila Tadeju Pogačaru

Što je Novak Đoković za tenis, a Nikola Jokić za košaruku, Tadej Pogačar postaje za biciklizam. Iz godine u godinu na ulicama Francuske rađa se jedna od nekoliko najvećih sportskih ikona s ovih prostora. Tadej Pogačar, drumski Perun iz Komende, skromni momak iz sela od oko 800 stanovniaka, po četvrti put je pokorio Tur de Frans i zauvek se urezao među neprikosnovene titane, opet pobedio tamo gde se trijumf često smatra rezervisanim za pripadnike većih i bogatijih nacija. Pogačar je postao tek šesti biciklista u istoriji koji je trijumfovao četiri ili više puta na najvažnojoj trci u biciklizmu, čime se izjednačio sa Krisom Frumom i sada ima samo jednu pobedu manje od rekordera Žaka Anketila, Edija Merksa, Bernara Inoa i Karlosa Induraina, koji imaju po pet pobeda.

Pogačar piše mitove. Njegove noge kao da nisu mišići, već slovenske preslice koje predu istoriju. I ove godine, sa žutim dresom kao oreolom, Tadej je vozio kao da ga goni oluja iz slovenske mitologije, i stao tek kad je ispisao novi red u knjizi besmrtnika. Između Montmartra i večnosti, Tadej Pogačar je još jednom, i to četvrti put – ispleo pobedu na najsvetijem hodočašću biciklizma. Na Jelisejskim poljima, gde se i carevi saginju pred legendama, zaokružio je još jedan mit, i to uz osmeh i uz onaj nepogrešivi osećaj da gledamo nešto više od sporta.

Vut Van Aert je ukrao dan i pobedio na poslednjoj etapi, ali je Pogačar ukrao večnost od onih koji se smatraju bogomdanima. Dok su ulice Pariza gorele od emocije, žuti dres je sijao kao plašt, a u njegovom središtu, ne samo šampion, već i simbol da u sportu, na najvećim takmičenjima, još mogu da pobede takmičari iz nacija koje ne pripadaju onim najvećim, da budu najbolji na svetu iako nisu iz konvencionalnog zapadnog sveta (koliko god Slovenija bila bliža njemu od ostalih bivših jugoslovenskih republika).

Vozi Pogačar kao da je poslednji čuvar viteštva u modernom biciklizmu. Njegove pobede nisu industrijski precizne, one su haotične, dramatične, prepune života. Kad krene, ne zna se hoće li eksplodirati ili uzleteti, a on uglavnom uzleti i baš zato neodeljivo podseća mentalitetom i šampionskim genom na najboljeg tenisera u istoriji.

U vremenu u kojem svet obožava šampione, ali retko voli vođe, Tadej je postao oboje, vođa bicikčlistog karavana koji ne viče, odiše skromnošću, bez bombastičkih ispada u medijima, bez tetralnosti. On jednostavno vozi biciklu, to je radio i ove godine i osvajio ono najvrednje i na kraju otišao u zagrljaj supruge Urške. Vredi istaći i da je na drugom mestu u generalnom plasmanu završio Danac Jonas Vinjegor, a da je treći Nemac Florijan Lipovic.