PRELAZZI: Odlazak Tvrđave – na vest o smrti Džone Lomua

Kada sam pre ravno dva meseca, na ovom istom mestu, pisao o njemu, nazvao sam ga mešavinom sovjetskog tenka i američkog aviona; u stvari sam, to ću tek kasnije shvatiti, mislio na nosač aviona i na hidrogensku bombu spakovanu u dva metra i 120 kilograma što su promenili ceo jedan sport.

Nema mnogo superstarova koji su u stanju to da učine: fudbal je svoje legende odavno potrošio, a ragbi, iako starija igra, tek je polako, nesigurnim koracima tek prohodalog deteta, gazio stazom profesionalizma.

I on je bio tu da ga uhvati za ruku, stavi jajastu loptu u naručje, i nauči da hrabro maršira napred.

Džona Lomu. Čuperak na obrijanoj glavi, Polinežanin koji će batom svojih koraka zauvek pomiriti postkolonijalni Novi Zeland i skinuti balast predrasuda sa svog naroda, atleta koji će naterati čak i Srbe da zavole ragbi – i dalje smo retki, znam, i prepoznavali smo se ovog septembra i oktobra, za vreme trajanja Svetskog prvenstva, po šiframa i onom tihom „Jesi gled'o?“ izgovorenom u prolazu, kao predratni komunisti – savršeni sportista koji je plesao po terenu kao da je sa njim stopljen.

Strahotne stvari događale su se u poslednjih nekoliko dana, napad na Pariz bio je napad na čitavu našu civilizaciju i način života, videlo se to i po fudbalskim utakmicama koje su odložene u Belgiji i Nemačkoj, nemir, nelagoda i blaga paranoja uvukli su se u svakog čoveka, mnogo šta više neće biti isto posle petka 13, ali ne mogu da se otmem utisku da je svet od noći između utorka i srede jedno za jedan stepenik manje bezbedno mesto za život.

Makar zato što je ostao bez jedne nepokolebljive crne stene. Bez Džone Lomua.

Najveći sin Novog Zelanda preminuo je u 40. godini, od retke bolesti bubrega, zbog koje je morao i da napusti sport, i dodao još jednu, onu najtužniju nijansu crne na čuveni dres All Blacks koji ga je proslavio.

Smrt jeste nekad odvratno proverena glasina, ali ume da nas posrami i zabezekne ma koliko smo spremni na nju: kada se danas prisetite Svetskog prvenstva 1995, najznačajnijeg za noviju istoriju ragbija (upravo zbog njega, jer će ga on popularizovati), kad pogledate kako broj 11 Novog Zelanda, dotad anonimni Džona Lomu, tek devetnaestogodišnjak, prolazi kroz odbranu Engleske u onom mitskom polufinalu – za glavu je viši od svih, ili barem tako deluje na terenu; za tri koraka brži od ostalih; za dvadeset stepeni IQ-a pronicljiviji od rivala; izgleda kao zahuktala lokomotiva, a oni su preplašeni zečevi uhvaćeni u farove – onda je potpuno nemoguće da takva ljudina može tek tako da ode, naprasno, preko noći i bez pozdrava.

Valjda i zato što je jesenas bio na tribinama u Engleskoj da podrži svoju naciju, izgledao je dobro, slavio je titulu svetskog prvaka koju on sam nikada neće osvojiti, davao intervjue, smejao se, i otvoreno pričao o svojoj bolesti i svom životu...

„Kakav dobro obavljen posao, Smrti/Kakav uspeh/Srušiti takvu tvrđavu“, napisao je Danilo Kiš na vest o smrti gospođe Mire Trailović, a ako je postojala fizička i ljudska tvrđava u ragbiju, neko za koga biste, da vam kažu da je otišao, samo odmahnuli rukom – ma nemoguće – bio je to Džona Lomu.

Rođen u Oklandu, prohodao na Tongi, odrastao opet u južnim predgrađima najvećeg novozelandskog grada po imenu Mangere, gde je nasilje među domorocima daleke države bilo očekivana stvar, gde se talenat za trčanje trošio na pljačkanja i razbojništva, Džona Lomu nije imao lepo detinjstvo.

Njegov otac, Semisi Lomu, bio je od onih agresivnih alkoholičara, kada bi popio koju limenku piva više, nasrtao bi na majku i na decu; Hepi Lomu činila bi sve što je mogla da zaštiti klince, ali je iz tih okršaja izlazila sa masnicama na licu i ožiljcima na duši.

Mali Džona je sve to gledao i bes u njemu je rastao – kao da se i kasnije, kada je postao najbolji ragbista sveta, u glavi obračunavao sa demonima iz prošlosti.

Srdžbu je, srećom, kanalisao na zeleni pravougaonik, nije poput mnogih svojih drugova iz kraja skliznuo ka kriminalu. I to će ga učini još većim: zbog svoje 63 utakmice za reprezentaciju, zbog nebrojeno eseja i prodora, zbog nogu obloženih titanijumom, zbog imidža finog i obrazovanog momka koji voli svoj narod i svoju zemlju, nežni div će postati svetionik hiljadama mladih Polinežana, Tongoanaca, Novozelanđana.

Neke stvari – za razliku od uspeha u sportu i na terenu, za razliku od lekarske naredbe da šest sati dnevno traje njegova dijaliza, za razliku od gramaže presađenog bubrega koji mu je produžio život, za razliku od miliona koje su mu koncem devedesetih nudili da promeni sport i pređe da igra NFL – ne mogu da se izmere...

Prvi izveštaji novozelandskih televizija i britanskih listova od jutros upravo su govorili o šoku i tugi nacije, posebno tamo u njegovom kraju: ta vest nije ni morala da bude objavljena kao „Breaking news“, skupa sa novim haosom u Parizu; njegovi bi ljudi već nekako saznali i osetili, kako da se ne čuje kada odlazi čovek čiji su koraci odzvanjali, čovek koji je mogao u nekoliko sekundi da okrene ceo svet naopačke?

Kakav uspeh, Smrti, zaista...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)