Prvi veliki plus u direktorskoj karijeri Danka Lazovića

Napokon malo lepih vesti i pozitivnih vibracija za napaćene duše navijča Partizana. I sama pomisao da bi Saša Ilić (48) mogao da sedne na klupu crno-belih - a mnogi su posumnjali u prvobitnu informaciju Mozzart Sporta od pre 48 sati - učinila je da oči zaiskre i grobarska srca zaigraju, da bi danas, nakon potvrde iz Humske, svi skupa mogli slavodobitno da uskliknu: Vratio se! Legendarni kapiten i jedan od najvećih igrača u istoriji kluba, ponovo je u svojoj kući.

Ono što nikome nije pošlo za rukom, jeste Danku Lazoviću, i zato mu pišemo prvi veliki plus u direktorskoj karijeri.

A nije da nisu pokušavali. I Miloš Vazura i Milorad Vučelić, pa čak i sam Lazović čim je stupio na dužnost. O koliko se značajnom potezu radi najbolji govori munjeviti ambijentalni zaokret u klubu, oko kluba, među pristalicama crno-belih boja. I na nedavnu skupštinu kluba, koja je u momentu poprimila cirkuski karakter, sada se gleda drukčijim očima. Najjednostavnije rečeno, iz svega što se izdešavalo, pa i iz tog povlačenja Predraga Mijatovića, izvučena je maksimalna korist. Jer da je doskorašnji potpredsednik za sportska pitanja ostao na funkciji, Ilić sigurno ne bi prihvatio poziv.

Kumovska veza sa Dankom? Naravno da je imalo uticaja, međutim daleko od toga da je bilo jedino važno. Presudili su pristup i suštinske promene u koje je generalni direktor odlučnije zakoračio.

Da li je u pitanju pravi izbor sa stručne strane? Legitimno je postaviti takvo pitanje. Ljudi iz uprave nemaju dilemu. Takođe, navijači su debatovali i došli do zaključka da je tako moralo da bude. Da je to pravi potez. Ruku na srce, Ilić je kratko radio u srpskom klupskom fudbalu (nepunih osam meseci u Čukaričkom), ne možemo da se pohvalimo ni da smo revnosno ispratili njegove 'avanture' u Bugarskoj, Grčkoj ili Azerbejdžanu, makar ne možemo detaljno da analiziramo kako mu ekipe igraju, no sve to u ovom času nije mnogo važno. Što ne znači da neće biti kad se situacija stabilizuje...

Suština je u tome da je Lazović u nezgodnom i neprijatnom momentu odigrao manirom iskusnog fudbalskog vuka, povukao mudar potez (koji je naišao na opšte odobravanje), povratio pravi ambijent, ohrabrio navijače, dao im novu nadu, što je preduslov svih preduslova da Partizan ponovo počne da gradi od temelja. Za početak, da vrati poverenje publike.

Ono poverenje što ga je Predrag Mijatović nekim nepromišljenim i neshvatljivim potezima proćerdao u rekordnom roku, uspevši da nezapamćenu euforiju pretvori u totalnu apatiju usled nekoliko TV gostovanja i javnih istupa, uzgred budi rečeno, pojavljivanjem čak i na nekim mestima nedostojnim njegove igračke veličine i elementarnog ljudskog dostojanstva.

Ali da se vratimo na Danka Lazovića, čija bi moć u Humskoj sada trebalo da bude neupitna i nepodeljena. Barem kada se radi o sportskim pitanjima...

Ilićevim angažovanjem, Lazović je visoko podigao lestvicu. Jasno je da će i njegovi saradnici i navijači ubuduće očekivati isti standard. Sledeći korak - obezbediti Saši adekvatna pojačanja, da se konačno sklopi konkurentan tim, jer promocija tako velikog imena, bez odgovarajućih resursa, ne znači ništa, i samo bi podsetila na vreme kad je tandem Vazura - Vučela koristio trenere kao kišobran, zaklanjajući se iza bivših asova.

S obezbeđivanjem sredstava i jačanjem ekipe, nisu se baš proslavili. Štaviše...

Moguće da će nekome zaličiti da je Danko sa Ilićem uradio nešto slično. Lični utisak - nije. Baš kao što stoji dojam da je ovo zapravo pokazatelj koliko Partizan može čak i kad je izmrcvaren, u ranama. I dalje je privlačan, mami, izaziva. I moguće da mu je baš ovako nešto bilo potrebno da ponovo živne. Legenda na klupi. Kao nekad Bobek, Vaske, Bjeka, Miloš, Moca, Julka...

Jer oni generišu, oni uzbuđuju navijače, oni stvaraju amabijent, pune tribine, menjaju klimu u klubu. Na kraju krajeva, u njihovu se dobru nameru ne sumnja, pa se sa njima onda lepše i pati. Ako već mora da se pati.