PRELAZZI: Momci iz Duluta

Znamo da su u nedelju zatvorene Igre, čudne malo i zbog pandemije i zbog politike – mada, koje to Igre nisu isprepletene sa politikom? – donele neke heroje o kojima će se pričati i koji će se pamtiti.

Možda je to mala Kamila Valijeva, čiji je čudesni talenat zloupotrebljen na sve nedolične načine, i od njene zemlje i od organizatora i od medija i od njene učiteljice; možda njena koleginica Aleksandra Trusova koja je zaplesala uz "I Wanna Be Your Dog" od Stoogesa; možda je heroj čak i Mikela Šifrin, sa svojim demonima i svojim pritiscima, slovački hokejaši koji su tukli Amere (bez NHL zvezda, ali svejedno) ili finski koji su tukli Ruse, Švajcarac Marko Odermat ili Kineskinja Ajlin Gu koja je presadila svoje znanje i svoje zlato iz Amerike...

Ali možda niko nije oličenje olimpijskog duha, onog koji više ne postoji, koji verovatno nikada neće postojati – ili to samo pesimista pomisli kada čuje na šta su sve ljudi spremni samo da bi se dokopali bleštave kolajne? – kao momci koji su suštinski podbacili, osvojivši četvrto mesto u svojoj disciplini.

Dulut, Minesota, baš i ne izgleda kao scenografija za film ili seriju "Fargo", ali pustimo malo mašti na volju. Nije ni čudo da se ovde, na severu Sjedinjenih Država, na obali Gornjeg jezera, gde mnogi vuku poreklo iz Skandinavije, zapatio karling. Inače, Dulut i grad Supirior u državi Viskonsin gotovo da su ujedinjeni, pa neki junaci ove priče duže adresu u Viskonsinu, a igraju u Minesoti, i obrnuto.

Tim SAD u Pekingu (©Reuters)

Eh, dobro, igraju; karling, da nas ne čuju Škoti koji se ponose svojim nacionalnim sportom, koji već vekovima guraju oblo kamenje po zaleđenim jezerima i potocima, više deluje kao dobra zabava za ortake nego kao nešto zbog čega bi trebalo padati u trans ili izgubiti živce – kao jedna od onih stvari "ma svako to ume" i "nije to neka nauka" – mada je, kada se zagledate, posebno u ovim jutarnjim terminima, reč o disciplini koja ujedinjuje i taktiku i tehniku.

Pa, zato je reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država, zapravo "Tim Šuster", kako se zovu po svom kapitenu, inače verovatno najboljem i najdugovečnijem igraču karlinga u SAD, i odlučila da se dobro zabavlja: doskorašnji olimpijski šampioni – nisu uspeli da odbrane zlato iz Pjončganga – izgledali su na ledu kao da pobeda i nije najvažnija stvar na svetu, kao da su u svojoj sali u Dulutu u kojoj se partija karlinga troši minimum uz gajbu piva, sve sa psovkama, vicevima, dosetkama i dobacivanjima...

Njima je taj sport stvarno strast i ventil, svako ima svoj dnevni posao i svoje brige, a karling je nešto što radiš u slobodno vreme; to što slobodno vreme može da te odvede na Olimpijske igre, da ti obezbedi zlatne medalje, putovanja po svetu, sponzorske ugovore i, mnogo važnije, poštovanje tvog grada, to je samo bonus.

Poraz Amerikanaca u polufinalu od Velike Britanije (zapravo Škotske) bio je posledica rizikovanja, ali i shvatanja da nije život samo uspeh, čak i ako vas gleda nekoliko miliona ljudi u domovini i verovatno pijana družina u vašim gradovima.

Mat Hamilton (©Reuters)

A niko nije bio maskota tog zaboravljenog olimpizma – toliko zaboravljenog da čak i ta reč deluje lažno – kao Mat Hamilton, dugokosi član Šusterovog tima.

Šarene patike i čarape koje kao da je ukrao nekom tinejdžeru, kačket zbog kojeg su mnogi kačili fotografije Super Marija sa onih nivoa kada se kliza po plavom ledu (imao je i brkove, ali ih je obrijao zbog maski), zeleni peškir za sreću što viri iz džepa, i ta duga kosa, nešto između bajkera i klasičnog "rednecka" iz američkih bespuća...

A to je samo prvi utisak: Hamilton onda, i dobro je što kod karlinga možemo da čujemo šta igrači pričaju jedni drugima, počne da pevuši, da tapše kada se začuju tradicionalne gajde, da skine kačket kada dobije aplauze ili iz čista mira ispriča vic.

(Ni kosa nije tu slučajno: pušta je već četiri godine u humanitarne svrhe. Sada će je odseći i donirati vlasuljarima koji prave perike za decu što se bore sa rakom.)

Zapravo, Mat Hamilton toliko je popularan da su mu se na venčanju pojavila dvojica rivala iz švedskog nacionalnog tima...

Na kraju bez medalje (©Reuters)

Ne zaostaju ni njegovi drugari – možda je samo Džon Šuster nešto ozbiljniji, nervozniji, željniji, kao kapiten i predvodnik i čovek koji je karlingu i njegovoj popularizaciji posvetio život – pa ni kada se pogreši, ni kada neko napravi kiks, ni kada se loše proceni, ni kada je protivnik bolji, ma ni kada vas svrgnu sa olimpijskog trona, nije smak sveta.

Oni znaju da će već za koji dan, kada se slegnu utisci, kamere biti ugašene kao baklja, te da će se krakotrajna pažnja svetskih medija ponovo vratiti na fudbal, košarku i ostale sportove u kojima ima više novca, više surevnjivosti i uglavnom više nepravde.

Ponovo ćemo biti u svetu u kojem je "olimpijski duh" potrošena fraza, a politika važnija, ili makar glasnija od sporta, toliko da ga usisa u sebe i izvitoperi.

I to je, ako pitate Hamiltona, Šustera, jednako dugokosog Krisa Plisa, te Džona Landstajnera i Kolina Hafmana, zvanično četvrtoplasiranu mušku ekipu na 24. Olimpijskim igrama u Pekingu – bremenitim optužbama, skandalima i antiherojima – sasvim okej.

Uvek će postojati onaj bar u Dulutu, i onaj drugi, bratski, preko granice sa Viskonsinom, uvek će biti piva da zalije oblo kamenje i da ga pogura pravo u centar.