Odbojkašku godinu obeležio i Batin oproštaj: A samo sam želeo da odigram bar meč za Srbiju

Da li je sudbinski bilo preodređeno, ali reprezentativna karijera Aleksandra Atanasijevića (33) obeležena je nastupima na Olimpijskim igrama. Značajnu ulogu u nacionalnom timu dobio je u Londonu 2012, odmah posle čuvenog evropskog zlata u Austriji i Češkoj 2011. i povlačenja legendarnog Ivana Miljkovića. Kada je i rešio da šansu prepusti naslednicima, ostalo je zapisano da se od Orlova oprostio u Parizu 2024. godine.

Poslednja pobeda u prestonici Francuske nad Kanadom (3:2) predstavljala je i svojevrsnu odjavu maestralnog korektora od saigrača. A kada je napravio "sopstvenu" računicu, za nešto više od deceniju izbrojao je čak 242 meča u omiljenim bojama. Tokom tog perioda nije i manjkalo uspeha. Samo na najvećoj sceni osvojio je pet medalja.

Kako je i pre puta na najznačajniju sportsku smotru na svetu najavljivao da je Grad svetlosti idealno mesto za rastanak, izbegao je "srceparajući i emotivni" odlazak. Stiglo je u avgustu na Atanasijevićevu "adresu" i veliki broj zahvalnica i čestitki zbog svih doprinosa u dresu Srbije. Neophodno je bilo i da prođe određeno vreme, iako odluka nije bila naprasna, da bi sabrao utiske.

"Bila mi je neizmerna čast da budem deo reprezentacije. Oproštaj nije bio iznenadan. Pričao sam već o tome kada je pravi momenat. Deluje mi da je fer da oslobodim prostor budućim šampionima da naprave sebi put. Kao što je bio slučaj i sa mnom. Oni zaslužuju mesto, pa i Srbija ozbiljno može na njih da računa", istakao je Atanasijević za Mozzart Sport.

(© MN Press)

Kraj je pomalo bio simboličan. Pored popularnog Bate, povukao se i selektor. Prethodno se i nagoveštavalo da će stručnjak, koji je proveo 13 leta u stručnom štabu Srbije, računajući i asistentski staž pre samostalnog rada tokom dva mandata, definitivno staviti tačku na avanturu.

"Nekako se namestilo da Igor Kolaković ode sa trenerske funkcije, potom se i vrati. Dugujem mu zahvalnost na svemu. Pružio mi je šansu da uđem u reprezentaciju, dok sam u međuvremenu sarađivao i sa Nikolom Grbićem i Slobodanom Kovačem".

Prvi poziv nikada nije zaboravio, uz jedinstvenu nadu.

"Kada se ukazala prilika da budem na pripremama 2010. godine, želeo sam samo da odigram bar meč za Srbiju".

Prisetio se da je baš nedavno razgovarao sa Urošem Kovačevićem na istu temu, evocirajući prelepe uspomene.

"Pričali smo zašto nam deluje da smo umorni kao da igramo za reprezentaciju preko 30 godina. Jedan od razloga je da smo prošli i mlađe kategorije. Sve je išlo prirodnim tokom. Počevši od kadeta, do mlađih seniora i seniora. Normalno je bilo da maštamo da se nađemo u A selekciji kao kruni naših karijera. Najveća čast je bila da postanemo deo nacionalnog tima".

Igor Kolaković (© FIVB)

Priznao je da nije bio sumnjičav, ali i ne krije da nije verovao da će konstantno biti na raspolaganju državnom timu od 2010. do 2024.

"Iako pamtim početke, na kraju se period u reprezentaciji odužio. Ispostavilo se da sam više od deset godina bio tu za Srbiju. Pamtiću lepe trenutke i uspehe. Ništa mi nije bilo teško da uradim za nacionalni tim. Sećam se i koliko mi je bilo stalo do prvog poziva. Međutim, čak i dan-danas osećam istu privrženost uprkos tome što narednog leta više neću biti član".

Na pomen Pariza, ostao je isključivo žal zbog devetog mesta u konačnom plasmanu.

"Upali smo u tešku A grupu. Šteta što nismo ostvarili nešto više, mada epilog nije bio toliko loš. Igrom slučaja se zadesilo da nam nisu bili naklonjeni drugi rezultati. Na taj način pobeda nad Kanadom nije donela četvrtfinalnu vizu. Prethodno je nokaut faza bila jedan od prioritetnih ciljeva. Verovali smo da je dostižna".

Kao "prelomni detalj" apostrofirao je poraz od Slovenije (0:3).

"Slaba partija je odlučila dalji tok. Kada smo izgubili, praktično su otišle šanse za četvrtfinale. S druge strane, sve se u životu vraća. Ne samo Slovenija, nego i naš prvi rival Francuska, uz ostale učesnike predstojeće faze, beležili su u poslednje vreme bolje rezultate. Zasluženo su i pronašli svoje mesto među osam najboljih".

(© MN Press)

Premotao je film i na premijerno takmičenje – šampionat Starog kontinenta u Beču, Karlovim Varima, Inzbruku i Pragu 2011.

"Imao sam priliku da vidim kako se iskusniji igrači pripremaju za Evropsko prvenstvo. Srbija nije bila među favoritima, ali je prikazala neverovatnu igru. Iako sam odigrao tek utakmicu protiv Austrije, zamišljao sam da se nađem u koži tadašnjih reprezentativaca. Na kraju mi je i samo prisustvo u nacionalnom timu dalo motivaciju da nastavim da radim. Nešto kasnije i osvajam brojne medalje. Naravno, Beč izvesno zauzima posebno mesto. Prvo takmičenje, prvo i zlato. Jedna od najboljih atmosfera, pogotovu što nije bio čest slučaj da igram pred domaćom publikom. Pod uslovom da izuzmem domaćinstva u Svetskoj ligi".

Neplanirano je na već sledećem okupljanju uskočio u postavu, ujedno i iskoristio priliku. Presiju nije osećao ni zbog "zauzimanja" pozicije Ivana Miljkovića.

"Odlaskom čuvenog reprezentativca, delio sam minutažu na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. sa Sašom Starovićem. Kada se setim tog perioda, bar iz današnje perspektive, uvodio sam se na neki način u ono što sledi. Znao sam da je Ivan nezamenljiv zbog čega nisam imao bilo kakav pritisak. Pomogli su mi i saigrači, pa sam se prilagodio sistemu igre. U kasnijim fazama je i ključno bilo da sam igrao na vrhunskom nivou u klubovima".

Legendarni Ivan Miljković (© FIVB)

Po rečima našeg sagovornika, među svim narednim izazovima dva su i posebno značajna.

"Najvredniji rezultat je izvesno Evropsko prvenstvo 2019. u Francuskoj i osvajanje zlatne medalje. Međutim, šest godina ranije na šampionatu Starog kontinenta u Danskoj i Poljskoj je treća pozicija dala mogućnost da možemo da se borimo sa ostalim reprezentacijama. Srbija je tada računala na igrače između 20 i 24 godine, koji su pokazali da mogu da igraju sa svima. Deluje da je predstavljala i najprijatnije iznenađenje".

"Krivo" je Atanasijeviću i zbog propuštanja Igara 2016. u Rio de Žaneiru i u Tokiju 2021. Verovatno je tih sezona reprezentacija bila na vrhuncu, evidentno i pretendovala za jedno od odličja.

"Odlazak na najveću sportsku smotru je lep. Doduše, bolje je otići sa mogućnošću da se osvoji medalja. Srbija bi bila u krugu favorita. Ne tražimo alibi, ali je i sistem kvalifikacija bio specifičan. Možda su i druge ekipe bile za nijansu spremnije ili bolje. Ostaje žal zbog Brazila, kao i Japana, pogotovu zbog postojanja kontinuiteta od 2011. do 2019".

Posle evropskog trona iz 2019, dogodio se silazak sa pobedničkog podijuma. Tačno zna i šta je nedostajalo da bi se ispunile visoke ambicije.

"Reprezentacije je poslednje tri do četiri godine odigrala dosta lošije. Delimično i usled izostanka Srećka Lisinca. Kako se povredio, tako i nije mogao da bude na terenu. Srbija je mala zemlja, pa nismo uspevali da nadomestimo gubitak fantastičnog srednjeg blokera".

Uporedno sa oproštajem, 2024. ističe i sa titulom na klupskom nivou. Selidba iz poljskog Belhatova u daleki Šangaj omogućila je azijsku pustolovinu.

"Iako nisam previše menjao u karijeri, odlučio sam da odem u Kinu i postanem deo tima koji dovodi najbolje strane igrače na svetu. Sezonu pre mene su bili i Italijani Džulio Sabi i Osmani Huantorena, kao i Poljak Bartoš Bendorž. Problem je bio da nisu osvojili titulu. Zato je došlo do promena. Nisam očekivao da je Šangaj toliko lep grad. A uslovi... Bili su zaista neverovatni. Možda je takmičenje trajalo nešto duže nego inače. Međutim, nacionalno prvenstvo smo završili na prvom mestu, bez izgubljenog meča u plej-ofu. Na neki način sam i dodatno ispisao istoriju najvećeg kluba u Kini".

(© CEV)

A u međuvremenu se i javila dilema, gde bi mogla da bude sledeća destinacija. Vodio se mišlju da bude blizu supruge Elice Vasileve, koja brani boje turskog Fenerbahčea. Vagao je ponude, razmišljao, većao i odlučio se za Olimpijakos.

"Znamo svi kakvu kulturu imaju u navijačkom smislu Olimpijakos i Panatinaikos. Nisam očekivao da će boravak u Grčkoj da bude sjajan. Postojali su i drugi razlozi prihvatanja poziva, pa lako mogu da se vidim i sa porodicom".

Ništa i neobično, ukoliko je poznato da se u novembru 2023. ostvario i u ulozi tate malog Tea.

"Maštao sam da postanem otac. Drago mi je da supruga ima razumevanja. Trenutno je preuzela sve obaveze na sebe. Ipak, svaki slobodan momenat koristim da skoknem do Istanbula".

Netipičnim parafom nije sebe lišio i stremljenja ka zacrtanim ciljevima.

"Olimpijakos je veliko sportsko društvo. Sve sekcije i osećaju odgovornost da na 100. rođendan, koji se slavi u 2025. godini, osvoje što više trofeja".

Odbojkaška je već jedan unela u bogate riznice. Premijerna kruna "stavljena" je slavljem nad PAOK-om u finalu Liga kupa. Aspiracije su i veće. Ne samo na domaćoj, nego i međunarodnoj sceni.

"Jedan od primarnih zadataka je bio plasman u Ligu šampiona. Svi u klubu su svesni koliko novca ulažu ostali učesnici, ali i da pojedini imaju veću kulturu. Barem u odbojkaškom smislu. Osvojili smo prvi trofej u sezoni. Naravno, ostalo je dosta pehara ispred nas. Počevši od Superkupa, preko Kupa, pa do nacionalnog prvenstva i borbe za nokaut fazu u Evropi. Nismo stigli ni na pola puta. Moramo da nastavimo da budemo koncentrisani, kao i da Olimpijakosu uzvratimo sa uspesima".

Aleksandar Atanasijević (© Shutterstock)

Kuriozitet je da se posle čekiranja kvalifikacija zaputio na Apenine. Proveo je Atanasijević, možda svima u Italiji prepoznatljiviji i kao Magnum, čak osam godina u bojama Peruđe.

"Svi koji prate moju karijeru znaju koliko mi je stalo do bivšeg kluba. Ekipa je prošla dugačak period bez trofeja, a onda i postala najbolja na svetu. Najlepše moguće uspomene proživeo sam baš tamo. Drago mi je da Peruđa i dalje beleži odlične rezultate. Rado se vraćam u Italiju, mada i nisam imao priliku da odmerim snage sa nekadašnjim timom. Igrao sam pre dve sezone protiv Modene u CEV Kupu, ove u Ligi šampiona protiv Monce".

Poprilično je i srećan da u redovima crveno-belog velikana iz Pireja ima podršku sunarodnika Nemanje Mašulovića, uz "srpski" tandem.

"Drugačije je kada u klubu imaš ljudi sa istog podnevlja. Čast je da se Olimpijakos odlučio za Nemanju, prethodno i za Grka Mitra Đurića i Italijana Draganu Travicu. Pokazao je tim potezima i kakve ambicije gaji. Njihovo prisustvo samo dodatno olakšava i ulepšava boravak u Grčkoj".

Rano je i za "prave" novogodišnje želje... Samim time i novi mandat na Čizmi, iako nadmetnje u Seriji A uvek inspiriše i motiviše.

"Italijansko prvenstvo je samo po sebi naporno. Imao sam i ranijih sezona ponuda. Nisam ih prihvatao zbog emotivnih razloga. Nikad ne reci nikad. Sada sam fokusiran na Olimpijakos. Glavni interes je da budem blizu porodice. Da li će to da bude u Grčkoj ili nekoj drugoj zemlji, videćemo. Ima previše vremena do kraja sezone, potom i za razmišljanje o klupskom angažmanu", zaključio je Atanasijević.

(© CEV)