Kada umetnička duša odbojku zameni neurolingvističkim programiranjem

Kada je posle 22 godine profesionalne karijere svanuo dan da kaže zbogom odbojci, ujedno je počelo i novo poglavlje u životu Aleksandre Crnčević. Prethodno je gradila put kakav se može poželeti. Počela je od čuvenog beogradskog Poštara i Dinama iz Pančeva, da bi potom krenulo i bogato inostrano bitisanje u Grčkoj, Rumuniji, Francuskoj, Japanu, Azerbejdžanu, Rusiji, Kini, Italiji, sa kratkim povratkom u Srbiju i poslednjim angažmanom u Turskoj. Kako nikada nije imala dovoljno vremena da sagleda čime bi mogla da se bavi u zasluženoj penziji, ozbiljnije se aktivirala u razmišljanjima tek u momentima kada se stvarno približio igrački rastanak sa sportom...

Prve pomisli bile su ostvarivanje dečjih želja, nekako podrazumevajući sopstvene afinitete ka crtanju i dizajnu enterijera. Delovao je tadašnji izbor kao prirodan korak zbog sklonosti ka umetnosti, ali konstantno pohađanje različitih edukacija, kao i usavršavanje na ličnom planu, uticali su da promeni kurs i završi u potpuno drugoj branši. Aleksandrina interesovanja bila su povezana sa neurolingvističkim programiranjem, daleko poznatijem samo pod skraćenicom NLP. Sada već čuveni svetski model, pored ostvarivanja uspešne konverzacije sa ljudima, odnosi se na proučavanje komunikacije sa samim sobom zbog motivacije i postizanja ciljeva. Imajući u vidu da ova metodologija pomaže kako da priđete, razumete sagovorike i da pomoću različitih tehnika i veština postanete srećniji i zadovoljniji, Crnčevićeva je najpre preispitivala samu sebe.

„Kada se dogodila pandemija koronavirusa, po prvi put u životu imala sam priliku da zastanem i razmislim o svemu. Do tada nisam imala vremena, jer sam trčala iz sezone u sezonu, jureći lične i klupske ciljeve. Krenula sam sebe da preusmeravam, praktično od perioda karantina u Italiji. Posvetila sam se u međuvremenu svemu što sam volela, a što mi profesionalni sport nije dozvoljavao. Trebalo je izaći iz zone komfora i razmišljati o kraju karijere, ali imala sam i više nego dovoljno prostora. Nisam samo uopšte bila svesna da imam 33 godine, kao i da je završetak blizu“, istakla je Aleksandara Crnčević u razgovoru za Mozzart Sport.

Sledeća faza podrazumevala je nove dileme, među njima i šta dalje da radi...

„Pitala sam se šta želim? Da li da se bavim psihologijom ili umetničkim stvarima? Počela sam od druge mogućnosti, ali sam se paralelno sa dizajnom enterijera interesovala i za neurolingvističko programiranje, koučing, komunikacije, način na koji ljudi razmišljaju i donose odluke. Na tom putu sam i neprestano učila da budem bolja verzija sebe“.

©MN Press

Na startu školovanja bila je iznenađena da je sa usvojenim teorijskim praksama već imala dodirnih tačaka. Kako je i priznala, zbunjenost se pretvorila u žal zbog (ne)mogućnosti da poveže poznate detalje.

„Susrela sam se sa edukacijom koja me je totalno uvukla u sebe. Podvlačila sam paralele između edukacije i sportske karijere, ali se i pitala kako nisam znala za ovo ranije. Nisam ni bila svesna da sam koristila toliko metoda i različitih psiholoških veština na terenu i van njega. Primera radi, vizualizacija i zamišljanje različitih slika u glavi. Osećala sam tada da sam sve iskustveno iskusila, a potom i prošla kroz brojne vidove usavršavanja“.

U Srbiji i dalje postoji odbojan stav premu radu na sebi, posebno ukoliko je neophodno uključiti psihološko i mentalno stanovište. Rešila je da se ne preda zbog društvenih stereotipa i predrasuda, praktično napravivši program prilagođen tačno određenoj ciljnoj grupi.

„Žao mi je zbog otpora prema NLP – u. Neophodno je da prođe određeno vreme, jer su ljudi nepoverljivi prema ovakvim ili sličnim stvarima. Kako se nisam direktno obraćala sportistima putem društvenih mreža, smatrajući da sam tek na početku, javila mi se želja da pomognem svima njima na drugi način. Nisam samo želela da programiranje dožive kao razgovor sa psihologom. Osmislila sam individualni mentorski program u trajanju od tri meseca u kojem sam objedinila sopstvena iskustva iz sporta i edukaciju neurolingvističkog programiranja. Trebalo bi da startuje već od avgusta“.

Na pomen brojnih iskustava, nije mogla da pređe olako preko svega što je doživela tokom boravka u deset različitih država. Postoje destinacije na kojima je u većoj ili manjoj meri uživala, ali sezone provedene u Aziji zauvek su promenilo njeno viđenje drugačijih životnih filozofija.

„Kina i Japan se poistovećuju sa filmom, kao neka vrsta nedostižne kulture. Počevši od toga da razumem ili ne razumem način na koji razmišljaju i rade. Dakle, u Aziji se radi po ceo dan, svi su kao neki radnici u preduzećima. Postojale su u mom slučaju dve mogućnosti. Prva je da se prilagodim i vratim kao pobednik i heroj, a druga je da žalim zbog svih razlika, preživljavam do kraja sezone i na kraju pobegnem u Srbiju. Svako iskustvo je do tada bilo vredno, ali kinesko i japansko je posebno. Kako zbog različitih kultura, bez gotovo dodirnih tačaka sa evropskom, tako i sistema odrastanja“.

U vraćanju tog filma, zastala je i sa setom prokomentarisala njen matični klub, beogradski Poštar. Stekla je baš u nekadašnjoj instituciji punu afirmaciju, usvojivši matricu koja je bila od velike koristi posle odlaska iz Srbije.

„Šampionke smo bile u svim kategorijama. Uspostavile smo toliku dominaciju da smo znale da ćemo svakog protivnika da pobedimo i da niko ne može da nam se suprostavi. U ekipi koja više ne postoji na odbojkaškoj mapi, osim rezultata, svaka od nas ugradila je u sebe toliko moćnih stvari. Tokom adolescentnog perioda napravile smo i važnu bazu za ono što nas očekuje kada se otisnemo u inostranstvo“.

Prisetila se prvih, ali i poslednjih odbojkaških koraka u turskom Sarijeru. Simbolično je februara te 2023. godine objavila video na Instagramu kako izuva patike i obuva štikle, uz tužan opis da je završila karijeru. Upitna je tada bila dalja želja da ostane u sportu, iako su verovatno alternativni horizonti imali daleko veći značaj da obelodani oproštaj i „predvidi“ novi početak.

„Imala sam ponudu da idem u Indoneziju. Mogla sam još da igram, ali osetila sam da sam prevazišla odbojku i da nemam motivaciju kao ranije. Trebalo mi je nešto drugačije. Smatrala sam da ne treba traćiti ni sekund života, da treba istraživati i saznati nešto novo. Istraživačka strategija me je i dovela do situacije u kojoj se trenutno nalazim, odnosno profesije kojom se bavim“, zaključila je Crnčevićeva, koja je, između ostalog, branila i boje Jonesa, Markopola, Dinama iz Bukurešta, Olimpijakosa, moskovskog Dinama, Tijanđina, Crvenih krila, rumunske Albe, Peruđe, Partizana...

Piše: Uroš SELENIĆ