Iz Zvezde do zvezda: Ako samo jednom zasijate, možete da prepričavate uz pivo ispred dragstora

Mnogo je onih koji ne žele da dele svoje znanje sa drugima. Ali, baš zbog toga treba koristiti svaku priliku kada su veliki stručnjaci tu da posavetuju, prenesu iskustvo, daju nove ideje... Juče je u prostorijama Medija centra na stadionu Crvene zvezde predavanje održao Zoran Terzić, a ispred njega su uglavnom bili treneri iz raznih sportova ovog SD. Šteta što sve stolice na šestom "Zvezdinom forumu" nisu bile popunjene, jer je moglo mnogo toga pametnog da se čuje.

Sve je stalo u termin jednog školskog časa, tokom kog je trofejni stručnjak kroz razne primere pričao o radu sa vrhunskim sportistima, motivaciji, razvoju trenera, psihološkoj pripremi, Tijani Bošković...

Vratio se na mesto na koje je stigao prvi put davne 1979. godine - kao igrač. U istoj opremi je bio veoma uspešan na klupi, a sve posle toga što je uradio za odbojku - bilo je istorija. Ljudi iz SD su ga sa ponosom dočekali i iskoristili priliku da mu uruče plaketu za doprinos koji je dao.

Nekadašnji selektor odbojkašica se za tih 40-ak minuta čini se više puta nasmejao nego za 20 godina na klupi reprezentacije. Zna se koliko je ozbiljan kada se radi, a sad je bila idealna prilika da se malo opusti jer se osećao kao kod kuće. Zapravo, te prostorije na neki način i jesu njegov dom.

(Mozzart Sport)

Iz Zvezde je došao do zvezda. To je poručio generalni sekretar SD Zoran Avramović u najavi predavanja koje je nosilo naziv - Uvek može bolje.

"Da ne kažem da nisam želeo da govorim o tome jer sam bio u reprezentaciji, to možda ne bi bilo umesno... Nikad nisam krio da je to nešto moje, nešto što meni pripada. Kao što je Zoran rekao - to je moja porodica i ja se ovde uvek tako osećam", rekao je Terzić na početku izlaganja na stadionu Crvene zvezde. "Ja generalno ne volim seminare, forume, predavanja i sve takve stvari... Ali, ovo sam prihvatio iz prve - ne zato što Zorana posebno volim, nego pre svega zbog Zvezde. Nisam profesor univerzitetski, ja sam trener - čovek koji radi na terenu ono što treba da se radi, a predavanja nisu moj fah... Zato sam mislio da vam ne oduzmem preterano mnogo vremena, svi vi imate i svoje obaveze, a i ko će da sluša ovoga što je 20 godina kormilario i vodio reprezentaciju - i sad priča šta je radio i kakve uspehe imao... Nije ni preterano bitno".

Sve je krenulo od tih čuvenih reči - koje redovno u razgovoru sa Terzićem mogu da se čuju.

"Naslov Uvek može bolje - Zoka je lepo rekao da sam ga ja osmislio, ali ustvari je zajednički bilo. Svideo mi se od početka jer definiše naš posao, definitivno. To je moto koji određuje nas kao trenere - da li ćemo biti vrhunski ili ne. Vrhunski trener ne mislim samo u smislu da je osvojio SP, EP ili bio šampion nečega... Već po načinu ponašanja, manira i svega drugog što ulazi u taj naš deo posla - vrlo je važno biti vrhunski trener. Taj moto nas određuje u tom smislu. Šta razlikuje prosečnog trenera i onog koji je vrhunski? To je ambicija. Zdrava ambicija. Trener koji želi uspehe, koji želi samo bolje rezultate i sve podređuje tome... Nije to sve što treba da radi. Menjanje, tačnije promene kod trenera određuju njegov put ka vrhunskom. Verujte mi. Ja to vrlo dobro znam. Ima ovde mojih bivših igračica koje sležu ramenima... Znam dobro, a i one se sećaju, kako je to izgledalo na početku, pa posle nekoliko godina, a kako izgleda sada. Razlika je velika definitivno. I mislim da je sada mnogo bolje. Upravo zato što sam uspeo da se promenim u mnogim segmentima. U nekim stvarima - naravno ne. Ali, u mnogo toga jesam i što se tiče samog trenažnog procesa, vođenja ekipe, a i što se tiče odnosa sa svim ljudima koji su u celoj priči. Razumevanja za njihov deo posla i jednostvano - da kažemo širi vidici nego ranije".

Mister Odbojka – 20 godina, 20 medalja

Terzić uzeo titulu u Turskoj, onda otišao u Rusiju i uradio isto; Popovićeva najbolji srednji bloker

Pojasnio je Terzić i zašto nekada nije važno samo pobediti.

"Gospodin Aleksandar Boričić me jednom prilikom lepo naučio - da pobeda na nekom takmičenju ne mora da bude znak da smo odradili posao najbolje moguće. Jedan primer postoji i vrlo je dobar za ovu priču. U Beogradu je 2021. godine bilo Evropsko prvenstvo. Bilo je tada nekih razmirica između mene i ljudi koji su organizovali to takmičenje - na temu da li će se igrati u Pioniru ili u Areni. Ja sam sto odsto bio za Pionir - prvo jer znamo halu, igrali smo 2011. EP - prvo koje smo osvojili... Arena nije za odbojku pravljena na najbolji mogući način - to je bio gostujući teren za nas. Međutim, onda mi je gospodin Boričić lepo rekao - Šta misliš šta je bolje da budete prvaci u Pioniru ili da igrate finale u Areni pa da izgubite".

Jasno je odmah koji je bio Zoranov odgovor.

"Ja mu kao i svaki trener kažem u Pioniru da budem prvi. Zapravo, baš me briga gde - napolju, na ulici... Samo prvi da budemo. On kaže: Za tebe možda, ali za odbojku ne. I definitivno je bio u pravu. Igrali smo utakmicu pred 20 i nešto hiljada ljudi. To je u tom momentu, ako se dobro sećam, bio svetski rekord u ženskoj odbojci. Na žalost moju veliku - to je bila poslednja moja utakmica u reprezentaciji - izgubili smo je... Za odbojku u Srbiji je sigurno više značilo to, nego da smo igrali u Pioniru pred šest, sedam hiljada ljudi i osvojili EP. To su stvari koje se uče tokom godina i o kojima mora trener da počne da razmišlja. Treba da ima širinu u razmišljanju, koji god sport to bio".

Vratio se Zoran na priču o promeni - ponovo je slikovito objasnio.

"Iz ličnog iskustva - kod mene je sve na početku bilo kockasto - sala, trening, mora da se uradi određeni trening dok se ne završi to što sam planirao. To traje sat, dva, tri, pet - nije važno uopšte. I tu je kraj svake priče. Sve drugo, ne da nisam želeo, jednostavno nisam razmišljao o tome da ima potrebe da razgovaram sa igračicama, da ih pripremim za to što sledi, da vidim kakvi su karakteri... To je 15, 20 osoba - svaka ima različita razmišljanja o životu, a ne o sportu. Nisam razmišljao o tome, a vremenom vidite da je izuzetno važno, posebno kada dođete na vrhunski nivo. Danas u većini sportova - da li je to fudbal, košarka, odbojka - svejedno. Kad pogledate jednu fudbalsku utakmicu, čak i kao polu laik, možete da primetite da liče ekipe jedna na drugu. Način na koji igraju, kako se igra odbrana, kako se više ne šutira lopta od svog gola napred, nego mora akcija da se gradi sa mnogo dodira. Sve ekipa praktično igraju slično - da li košarka sa čuvenom odbranom, da li odbojka gde je krenulo sve da se ubrzava maksimalno. Odete na trening bilo kog tima i ne možete da vidite nešto novo. Koliko je trener sposoban od toga da napravi dobru priču - to je već neka druga stvar".

U Srbiji za 20 godina niko nije došao na trening, bilo je: Zašto gledati Terzića - on ništa ne zna!

Pričao je Terzić i o pet vrsta priprema - naveo je redom: tehinička, fizička, taktička, psihološka... Dodao mu je profesor Nešić iz publike i teorijsku.

"Profesore, hvala! Znao sam koju sam zaboravio. Sad kad pogledate te prve - tehničku, fizičku i taktičku - vrlo su slične od kluba do kluba, od reprezentacije do reprezentacije. Možda bi za još neki korak napred mogli malo više da se posvetite toj psihološkoj. Možda je to rešenje za novi iskorak. Ili ono što je moj predlog uvek bio i gde sam uvek za 100 odsto - da ono što je slično menjate. Nađite nešto svoje, nešto novo unesite u svoj sport i to će vas napraviti velikim trenerom sigurno. Veliki trener, opet ponavljam, nije onaj koji osvaja samo medalje, već onaj koji donese tom sportu kojim se bavi. Veliki treneri su pre svega oni koji prave igrače. Pričaću iz ličnog iskustva... Ne postoji nijedan trofej koji sam osvojio sa reprezentacijom ili klubom - da mi toliko greje srce kao kad vidim igrača na terenu, a znam da sam je ja doveo do toga da igra na vrhunskom nivou i bude proglašena za MVP nekog takmičenja. To je osećaj koji je meni barem nemerljiv sa bilo kojom drugom medaljom. I trebalo bi, koju god ekipu da vodite - da vam to bude jedan od prioriteta. Ne samo rezultat...".

POSTOJE TRENERI KOJI SU DOBILI OTKAZ I ONI KOJI ĆE DOBITI - TO JE NAŠA SUDBINA

Kod nas u Srbiji se uvek traži rezultat, ne priznaju se neuspesi...

"Imam primer iz naše reprezentacije. Naravno, ljudi koji prate odbojku možda znaju, oni koji ne prate - ne. Tijana Bošković je najbolji igrač sveta već sedam, osam, devet godina. Nezvanično ili zvanično - kako god - sigurno je najbolji igrač sveta... A u reprezentaciji se pojavila 2014. kao derište jedno od 16 godina za koje se videlo odmah da će biti vrhunski igrač. U tom momentu jedna od najboljih korektora sveta Jovana Brakočević je igrala za našu reprezentaciju. Mi smo došli na Svetsko prvenstvo u Italiju - gde se znalo da mi ne možemo da budemo prvaci sveta ili kako već, ali možda u nekih prvih pet ekipa bi mogli da se kvalifikujemo. Ja sam stavio Tijanu da igra ceo turnir i naravno pretrpeo ogromne kritike kad smo se vratili, jer smo završili sedmi, ako se dobro sećam. Kritike su bilo strašne od ljudi koji se bave odbojkom do onih koji nisu čuli za nju. To je bilo baš onako ružno za slušati. Dve godine posle Tijana je maltene već bila najbolji igrač sveta, mi uzimamo srebro na OI... Onda kreću priče: Bravo, to je prava stvar, tako treba, mladog igrača pustiti, ko je taj koji je nju ubacio, svaka mu čast... Jeste, ali za to vremene dva čira su već prisutna. Tako da - to je opet nešto što određuje naš posao. Ali, savetujem vam da uvek kada imate takvog igrača ubacite ga u vatru što je ranije moguće. Dobitak od toga će biti mnogo veći nego bilo šta što budete izgubili. Naš posao je takav - kako je rekao jedan trener iz Partizana fudbalski... Postoje oni koji su dobili otkaz i oni koji će dobiti otkaz. To je naša sudbina i priča. Toga nemojte da se plašite, nego se držite onoga što mislite da je dobro i verujte u sebe".

Govorio je Terzić i o kontinuitetu, koji je po njegovom mišljenju nešto najbitnije.

"Što su mene zvali na ovo predavanje? Zato što sam od 2002. do 2021. godine - 20 sezona bio trener reprezentacije Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, Srbije, a osvojili smo preko 20 medalja na velikim takmičenjima. To je verovatno razlog. Mene kad pitate da li mi je karijera uspešna - jeste naravno, bez lažne skromnosti. Tu nema priče. Zašto? Samo iz jednog jedinog razloga. Ne zato što smo bili prvaci sveta, drugi na OI i slično... Već zato što je za 20 godina reprezentacija Srbije jedina koja nije propustila nijedno veliko takmičenje - SP, EP, Gran Pri... Medalje su se uzimale ili nisu. Ali ono što je najvažnije od svega - kontinuitet je postojao. Njemu treba svi treneri da teže. To je moje razmišljanje - moguće da nisam u pravu. Ali znate kako, noću kad sedite napolju i gledate ka nebu - vidite neku predivnu zvezdu. Ne crvenu naravno... Ona lepo sija i nestane posle dva dana. Nakon pet dana te zvezde se niko neće setiti. Tako da - i za naš posao je slična priča. Jednom može da bude i slučajno, da se nameste kockice i da se osvoji. Da se zasija i da se ugasi. Posle ceo život imaš fore da sediš ispred dragstora, piješ pivo i pričaš: E ja sam bio prvak. Lepo je to, ali nije prava stvar. Za naš posao najvažniji je kontinuitet. Nemoguće je uvek biti prvi, pa nismo jedini koji se bavimo ovim poslom... Ali, da budeš stalno u vrhu, ili ako imaš osrednju ekipu da uvek budeš u sredini. I to je uspeh. To znači da trener radi posao kako treba. Na to definitivno treba da obratite pažnju, kao i na ono što sam ranije rekao - o ubacivanju mladih igrača. Oni koji vode nacionalne selekcije - svake godine ubacite jednog ili dva nova mlada igrača. Ne moraju da budu među 10, 12, 15... Ići će vam mnogo lakše posle toga, kad vam matore odu, a oni dođu i znaju vaš sistem rada. Mi smo to radili u reprezentaciji stalno i davalo nam je izvanredne rezultate".

Imao je poruku i za sve prisutne kojom je završio sjajno predavanje.

"Za kraj jedino što mogu da vam kažem - verujte u svoj rad, ne pravite kompromise nikad, da biste se nekome gore svideli - nikad to nemojte da radite. Po cenu otkaza. Koliko god glupo zvučalo - znam. Ali, nemojte nikad da pravite kompromis da biste se nekome dodvorili, svideli... Oni su nužni u našem poslu, ali nemojte iz tih razloga da ih pravite. Poginite sa svojom idejom, neće vam biti teško, niti ćete žaliti zbog bilo čega. Mnogo je bolje nego da poginete zbog nečije druge", zaključio je Terzić i dobio veliki aplauz.

PIŠE: Miljana ROGAČ