Ispovest Hene Kurtagić: O ludom početku, Srbiji, Ramazanu, privatnosti, vrištanju, Maji…

To što su odbojkašice Srbije ispisale u istoriji njenog sporta, ostaće zabeleženo kao jedno od najzlatnijih poglavlja. Retko će se ponoviti dinastija koja je za 10 godina donela 10 medalja sa velikih takmičenja. Generacija Maje, Tijane, Milene, Stefane, Brankice, Jovane, Boše, Bjanke, Silvije i drugih je desetak godina držala Srbiju na svetskom tronu iznad svetskih sila poput Brazila, Amerike, Kine, Italije, Rusije, Turske…

Evidentno je i da se ta generacija bliži kraju i da je vreme za neke nove. Srbija na prethodna dva velika takmičenja nije osvojila medalje, ali čini se da polako nadolazi nova generacija koja će, uz lidere poput Tijane i Maje, vratiti Srbiju u konkurenciju za medalje na najvećim turnirima. Jedan od predvodnika te generacije je Hena Kurtagić, koja je već tri godine član nacionalnog tima i očekuje se da od ovog leta preuzme jednu od bitnijih uloga u selekciji Zorana Terzića.

Vižljasta Pazarka je za kratak period prešla put od talenta do jednog od boljih srednjih blokera evropske odbojke, što dokazuje partijama u italijanskom Vero Voleju. Uz svoju generaciju — Aleksandru Uzelac, Vanju Ivanović, Mašu Kirov i druge devojke — ovog leta bi trebalo da bude jedna od uzdanica Srbije u Ligi nacija i najveća pomoć Tijani i Maji na EP.

Svoj privatni život drži sakriven od javnosti, iako je iz godine u godinu sve popularnija i devojčice je gledaju kao uzor. Zato je njeno gostovanje u podkastu “Jerom Volleyball” jedna od retkih prilika da Henu Kurtagić upoznamo iz drugačije ugla i bolje shvatimo šta se krije iza lepog lica i gromovitih blokova sjajne Pazarke.
“Ovo mi je prvi podkast i nadam se da će dobro proći. Iskrena da budem, pokušavam da pobegnem od intervjua i podkasta. Ako imam slobodnog vremena i ako sam dovoljno odmorna od rasporeda u odbojci, volim da se zabavim, da istražim nešto novo, vidim, probam…”.

Da li to radiš da se zaštitiš od društvenih mreža?
“Svi smo mi na društvenim mrežama, tako da je teško zaštititi privatni život. Ali, ja se zaista trudim da suzim svoj krug i da svoj privatni život držim za sebe. Ne osećam se baš prijatno da delim neke stvari koje ne želim da ljudi znaju. I mi sportisti smo ljudi. Naravno, neke stvari me više pogađaju, neke manje. Ali, naučiš da se smiriš i da nastaviš sa životom.”

Meditiraš li?
“Ne. Potpuno sam van takvih rituala. Samo uživam u svom miru uz kafu.”

Da li možemo od tebe da očekujemo više sadržaja na društvenim mrežama u budućnosti ako budeš imala priliku za neko partnerstvo ili sponzorstvo?
“Biram sadržaj koji bih objavila i nisam toliko otvorena za sve, što je mali problem jer mi nije baš prijatno da samo poziram i manekenišem se. Ali, volela bih da pokušam.”

Ko je Hena van odbojke?
“Hena van odbojke, hm… To je samo dete koje voli da uživa u vremenu sa bliskim prijateljima i glupiranjima. Oni koji me poznaju, znaju na šta mislim. Ja sam samo normalna osoba i ne volim da pričam o stvarima vezanim za odbojku uopšte. O takmičenjima, igrama, nastupima... Ne volim da gledam utakmice i odbojku. Dakle, ja sam potpuno suprotna osoba od one koju pokazujem ljudima.”

Znači, odbojka je samo posao?
“Ne mogu reći posao jer igram odbojku zato što uživam. Ako ne budem uživala, neću više igrati odbojku. Ali, moja priča — kako sam počela da igram i gde sam sada… To je ludo! Razumećete zašto kažem da nije posao u pitanju. To je ono što počinjem da volim zbog mnogih stvari koje mi odbojka daje. I željna sam ih još.”

Zašto luda priča?
“Dolazim iz malog grada u Srbiji i muslimanske porodice koja nije navikla na profesionalni sport. Prioritet je bila škola, a ne sport, i nisam trenirala ništa. Ali, imala sam momenat kada sam morala početi nešto da igram, da vežbam, da imam neku aktivnost da bih dobila bolju ocenu. I rekla sam: ‘U redu, ja sam žensko. Mogu da igram košarku, ali to nije moja stvar. Previše je kontakta. To je težak sport.’ Onda sam rekla: ‘Tenis? Ne, nisam za individualne sportove’. Blizu kuće mi je bio odbojkaški klub. Dva ili tri minuta hoda. I pomislila sam: ‘U redu, blizu je. Mogu da idem i mogu da se brzo vratim kući’. Samo sam počela i slagalica je počela da se slaže. Išlo je brzo i nisam imala vremena da razmislim da li to želim ili ne. I posle mesec dana, reprezentacija za devojke do 15, 16 godina je došla u moj grad po prvi put ikad. Bila sam tamo i izabrali su visoke devojke među kojima sam bila i ja. Posle mesec dana treniranja odbojke završila sam na pripremama reprezentacije. Ludo! Nisam imala ulogu, poziciju… Ništa! I naravno, bilo je loše jer nisam znala kako da se postavim i da udarim loptu. Ali, sviđalo mi se jer sam upoznala neke nove ljude koje bez odbojke verovatno nikada ne bih upoznala. Imala sam jednog tako finog trenera… Dino Zoranić mu je ime. Sa njim sam radila dan i noć. I kao muslimani smo imali naše praznike Ramazan i Bajram.”

Kako je to izgledalo tokom praznika?
“Ramazan je praktično celodnevni post. Od trenutka kada sunce izađe do trenutka kada zađe. Morate da postite, što znači bez hrane, pića, vode, bilo čega… Ne možete ni da trenirate u tom periodu. Kada sunce zađe, možeš da jedeš i toliko si gladan da misliš da možeš mnogo da pojedeš. Ali, ne možeš. Ja bih jela i otišla na trening. To je bio haos. Trčali smo i igrali odbojku i u jednom trenutku sam pomislila: ‘Želim da povraćam. Ne mogu više’. U ponoć! Imala sam mnogo smešnih trenutaka koji sada deluju kao lepe uspomene. I srećna sam što sam izabrala ovaj put jer sam mogla da odem na neki drugi sport koji bih možda volela, ali ne ovoliko.”

Da li si tada sa 16 godina maštala da imaš neku običnu profesiju?
“Klasičan dečji posao iz snova — da budem lekar. Koga god pitaš, reći će doktor. Iz ove perspektive, ne znam da li bih mogla to da budem… Verovatno bih se uklopila, ali sam završila kao odbojkašica.”

Kada si birala sport, izabrala si odbojku. Da li je to normalno u Srbiji?
“Kada sam počela, igrala sam samo jednu godinu u svom rodnom gradu, čiji klub nije u prvoj ligi. Nakon toga sam potpisala za TENT Obrenovac. To je grad blizu Beograda i tamo sam ostala četiri godine. Mislim da sam u tom trenutku mnogo porasla, a nivo odbojke je bio neuporediv sa mojim rodnim gradom. Počela sam da živim sama, još sam bila mlada i išla u srednju školu. Sve mi je bilo novo. Onda sam počela da igram malo bolje, malo više i zadržala sam fokus na školi i odbojci. Škola je bila prioritet i nikada je nisam napustila. Nivo odbojke je bio dobar i uvek sam imala starije igračice oko sebe, što je veoma važno za mladog igrača. Moraš da imaš oko sebe nekog starijeg da vidiš, naučiš, probaš, razgovaraš…”

Da li je odbojka generalno popularna u Srbiji?
“Da, jer smo imali zlatne generacije i za deset godina osvojili smo deset medalja sa Majom, Tijanom, Drčom, Jovanom Stevanović, Bjelicom i tako dalje. Bile su dva puta svetske šampionke, ljudi su počeli više da pričaju o odbojci. Devojke su počele da idu na odbojkaške kampove, treninge odbojke i da pokušavaju da postanu Tijana Bošković ili Maja Ognjenović. Pre toga, ne verujem da je odbojka bila toliko popularna jer Srbija ima jake fudbalske i košarkaške klubove, Zvezdu i Partizan, čiji navijači prave šou. Ali, mislim da sada i odbojka dobija svoje mesto.”

Da li postoji neka tema o kojoj ne želiš da pričaš ako kažeš da ne voliš toliko da pričaš o odbojci?
“Ma, mogu ja da pričam o odbojci jer ona je moja strast kojoj sam toliko zahvalna. Blagoslovila me je jer mi je dala toliko stvari u životu. Bez odbojke bih bila potpuno drugačija osoba…”

Posle Srbije si otišla u Nant. Kako si se navikla na inostranstvo?
“Prva polovina sezone u Nantu je bila zaista teška jer nisam bila toliko društvena zbog jezičke barijere. Engleski mi je bio mnogo gori nego sada… Imala sam dve Amerikanke u timu i učila sam uz njih. Ali, Nant je bila najbolja odluka u mom životu jer sam tada potpisala za Moncu i prve godine sam morala da idem negde drugde da igram jer sam još mlada. Ne mogu da dođem iz Srbije u Moncu i da igram jer je to preveliki korak. Želela sam da pravim male korake i da prve godine negde igram. Sezona u Nantu je išla dobro i uspela sam da se opustim, da napustim svoju zonu komfora. Sve to mi je pomoglo jer su me posle sezone u Nantu pozvali iz Monce i rekli: ‘Ti si sledeće sezone ovde. Vraćaš se’. I u Monci je na početku bilo teško, pa sam morala da pronađem svoj način da se prilagodim timu jer je on već bio formiran.”

Nije baš uobičajeno da neko iz Srbije direktno potpiše za Moncu…
“Sve se odvijalo jako brzo. Nisam bila ni svesna u tom trenutku jer nisam imala vremena da razmišljam. Glava mi je bila puna i jednostavno sam odlučila da igram i da ne pričam ni sa kim. Mnogo utiče na moje performanse ako pričam o privatnim stvarima ili stvarima iz odbojke. Potpuno sam se fokusirala na odbojku, brigu o telu i svojim navikama. Rešila sam da pokušam i zato sam izabrala timski sport, jer kao pojedinac ne mogu da uspem. Mislim, mogu, ali ne mogu sama da pobeđujem i nije to isto zadovoljstvo. Volim da imam ljude oko sebe, društvena sam osoba, volim svoje prijatelje… Ako ste individualac, ne možete da tražite pomoć kao u timskom sportu. Kada dobijem neko individualno priznanje, kažem sebi: ‘U redu, radim nešto dobro. Lepo je’. Ali, to i dalje nije dovoljno. Od sebe stalno tražim više. Nisam još ništa veliko osvojila, tako da ne mogu reći da sam potpuno uspela.”

Ipak, igraš u jednom od najjačih pet klubova u Italiji…
“Da, imala sam priliku da treniram i igram protiv nekih sjajnih igračica ovde. I mislim da sam mnogo porasla kao odbojkašica. Posebno prošle sezone jer sam imala za rivale srednjake koji su odbojkaški monstrumi. I zaista sam zahvalna jer sam u klubu sa Anom i Laurom mogla mnogo da pričam i svaki put kada bih dobila šansu da igram, znala sam da će Laura biti tu da mi pomogne. Iako nisam imala iskustva za neke situacije, bila sam mirna jer sam znala da čak i ako pogrešim, neko može da mi pomogne i da me podrži. Zato volim timske sportove. Još imam mnogo toga da postignem. Osetila sam šta znači igranje pod pritiskom. Potrebno mi je još iskustva, ali biću ponosna ako za 10 godina budem rekla sebi: ‘U redu, uradila sam ovo ili ono. Ponosna sam na ovo i nisam ponosna na ovo’.”

Da li si u Srbiji pratila strane klubove i odbojkašice?
“Ne. Pre nego što sam počela da igram odbojku, nisam pratila ništa. Onda sam počela da pratim svoju ligu i da upoznajem neke ljude iz moje lige. Naravno, znala sam neke svetski poznate zvezde. Kada sam potpisala za Moncu, bilo mi je drago što ću igrati sa Alesijom, Mirijam, Anom… Sećam se svog prvog bloka na Paoli Egonu. Bila sam toliko uzbuđena i počela sam da trčim po terenu i da vičem. Bilo je i situacija kada sam se tresla jer sam morala da napadnem tačno na zacrtano mesto i nisam smela da promašim ni centimetar. Egonu mi je tada rekla: ‘Smiri se. Opusti se. Šta nije u redu’. Bio je to zaista lep početak.”

Ali, teško je razgovarati i sa ljudima koji tebe gledaju kao uzora?
“Imala sam sreće kada sam upala u reprezentaciju Srbije sa Aleksandrom Uzelac da to bude starija generacija sa Majom i ostalima. Bile smo poslednje dve devojke koje su uhvatile tu generaciju. Upoznala sam Tijanu, Maju, Jovanu i opustila se jer sam shvatila da su to takođe normalne devojke. Pretpostavljam da ću jednog dana biti na njihovom mestu, pa ću videti kako to izgleda.”

Iako si dosta mlada, već si bila sa reprezentacijom na Olimpijskim igrama, Svetskom prvenstvu, Evropskom prvenstvu… Šta si očekivala?
“Posle Olimpijskih igara je počela smena generacija jer su mnoge igračice otišle u reprezentativnu penziju, a znala sam da su u Srbiji najveća očekivanja jer smo dva puta zaredom bile svetske šampionke. Ekipa se potpuno promenila. Imali smo Tijanu, Slađu i Maju Aleksić koje su bile i na prošlom Svetskom prvenstvu, ali ekipa je bila potpuno drugačija. Znam da sam sebi rekla da moram da se fokusiram jer pritisak je privilegija. Uzelac i ja smo kao mlade ušle u ekipu za Olimpijske igre i to je lepo iskustvo. Ali, Olimpijske igre su takmičenje na kojem glavne uloge treba da imaju najiskusnije, jer devojka od 20 godina nema mnogo toga iza sebe za takav turnir. Ne može da se nosi sa olimpijskim pritiskom i svim ostalim jer je to bio poslednji ples starije generacije. Žao mi je jer kao Srbija nismo mogli da postignemo nešto više i da zatvorimo krug, jer su te devojke osvojile sve osim zlata na Olimpijskim igrama. Zaista su bile motivisane, što se moglo videti na treninzima koji su bili na visokom nivou. Zato mi je žao zbog moje zemlje. Sa druge strane, srećna sam što sam iskusila olimpijski turnir.”

Nije kao u klubovima gde možete da pređete iz jednog u drugi…
“Moj Vero Volej je promenio skoro celu prvu postavu ove sezone. Mislila sam da će biti teže prilagoditi se sistemu i jedne drugima jer morate da razgovarate, komunicirate i da se bolje razumete. Imali smo uspone i padove tokom sezone, ali se nešto promenilo u trenutku kada smo osvojili Superkup. Svaki sledeći put kada smo igrali protiv Koneljana, bilo je ludo. Rekli smo sebi: ‘U redu, mi to možemo’. To je najvažnija stvar koja ti treba da postigneš nešto. Samo malo nade, malo strasti, malo agresivnosti i možeš da pobediš bilo koga. Niko ne očekuje da Vero Volej pobedi protiv Koneljana, ali u tom Superkupu smo sve odigrale svoju najbolju utakmicu. I na sve greške smo se dopunjavale. Ako jedna loše digne, druga blokira. Ja napravim blok na 14-14 ili 12-12 i onda postaneš uzbuđena, skačemo jedna na drugu, vrištimo… Lično, ja sebe naprežem vikanjem. Mnogo vičem, mnogo pričam i uvek sam na terenu ona koja nešto govori, priča, šali se… Tako sebe motivišem da radim, dok neki ljudi moraju da ostanu tihi i da se fokusiraju na igru. Sve zavisi od osobe.”

Koliko je italijanska odbojka iznad francuske…
“Ovde nemate pravo na grešku. Magija italijanske lige je u tome što je svaki tim dovoljno dobar da pobedi bilo koga. Dakle, ne možete biti na 50 odsto protiv bilo koga. Uvek morate biti na 100 odsto. Što je dobro jer uvek morate imati agresivnost i fokusiranost. Mnogo je teže da blokiram i zato sam stalno vežbala čitanje lopti. Ali mi je pomoglo mnogo kada sam došla u reprezentaciju Srbije za Ligu nacija, jer sam znala gde treba da idem. Naravno, tehničar je veliki deo svakog tima. Sa prosečnim dizačem teško pobeđujete i kada imate Egonu. Ja sam sa 21 godinom igrala sa Majom. Kada se naviknete da igrate sa Majom celo leto u reprezentaciji, teško je promeniti se i početi da razgovarate sa nekim — koja vrsta lopte vam je potrebna, koliko brzo, visina, ovo, ono… Pogotovo ne na stranom jeziku. Čak i ako govorite engleski, to je potpuno drugačije nego na srpskom”.

Reci nam nešto više o Maji…
“Maja ima glavu šampiona. Zato što je Maja dosledna u svojim navikama i svom načinu života u proteklih 10 godina. Kada vidite način na koji ona živi, način na koji jede, kako se brine o svom telu… Razumete zašto može da igra toliko dugo. I to vam samo daje dodatnu motivaciju jer, ako ona može, zašto ja ne bih mogla da se brinem o svom telu, da se dobro odmaram, da budem disciplinovana… Što je teško, iskreno. Ponekad i dalje nije tako savršeno što se tiče hrane i svega ostalog. Ja sam gurman, volim da jedem. Hrana je kao gorivo. Ali osetite razliku kada vodite računa. Ne govorim o odlasku u Mekdonalds svaki dan i naravno da nećete pojesti ogromnu porciju svega. Ali ako imate trenutak slabosti da pojedete nešto što nije tako zdravo, što nije tako lepo za sportistu, morate da uravnotežite i da se sledećih nekoliko dana hranite čisto. I to pomaže na utakmici jer osećam razliku kada ne jedem zdravo pre utakmice i kada jedem.”

Postoje igrači koji žele da osvoje sve. Šta ti želiš da osvojiš?
“Mislim da sam gladna osećaja šampiona jer kada smo osvojili Superkup, to su bila najbolja dva, tri dana u mom životu. Svi ti čestitaju, slaviš, puštaš muziku u autobusu… Nije stvar u slavlju, već u osećaju koji imaš. Zato mislim da mi treba još takvih sećanja. Ako me pitate: sa timom ili sa reprezentacijom, verovatno ću reći sa reprezentacijom, jer želim da nastavim putem kojim su starije devojke krenule.”

Imate li resurse da uradite nešto sa Srbijom u budućnosti?
“Da. Naša generacija je prolazila stvarno dobro. Mislim na generaciju igračica rođenih 2004. Tu smo ja, Uzelac, Vanja Ivanović... Tu su i devojke rođene 2003. i 2005, poput Maše Kirov i Minje Osmajić, koje mogu da skaču jako dobro i rade ludo dobar posao, a još su tako mlade. Možemo da počnemo da gradimo temelje za neku buduću kuću. Samo da nastavimo ovako.”

Najljubaznije osobe koje si upoznala u odbojci?
“Maja. Kada govorim o njoj kao sportistkinji, to je kombinacija ličnosti i saveta koje sam dobijala od nje u svakom trenutku. Mnogo, mnogo mi je pomogla.”

Najteža za blokiranje?
“Reći ću Marina Markova jer je to nemoguće. Čak i ako su joj digli visoku loptu do neba. Ludo je dobra. Uglovi koje gađa… Ako nju imate u ‘četvorci’, a Tijanu u ‘dvojci’, srećno vam bilo ako ste protivnik… Čak i ako je blok postavljen, one skaču tako vsioko da je blok beskorisan”

Da li misliš da će jednog dana u pravilima morati da se promeni visina mreže zbog takvih igračica?
“Ne mislim, jer imate mnogo nevisokih, ali atletski građenih devojaka i momaka koji mogu mnogo da skaču, tako da mogu da se nose sa razlikom u mreži. U redu, sa srednjacima je drugačije. Morate biti visoki i da hvatate lopte. Što ste viši, lakše je.”

Kako bi izgledala tvoja idealna postava?
“Neću staviti nijednu Srpkinju unutra jer poznajem sebe i znam da bih onda stavila sve Srpkinje. Dakle, da počnemo od srednjaka… Taisa i Eda Erdem. Tehničar: Alesija Oro. Libero: De Đenaro sigurno. Korektor je najteža odluka… Izabel Hak igra sjajno, Paola Egonu takođe. Ako mogu, stavila bih obe. I, spolja, naravno, Gabi i Marina”.

Igračica sa kojom biste želeli ponovo da igrate, a sa kojom ste već igrali?
“Nisam ih imala toliko. Verovatno jedna od mojih prijateljica iz Srbije.”