INTERVJU - Petar Đorđić: Da nisam igrao u Partizanu, završio bih još zimus karijeru

U razgovoru za Mozzart Sport, Đorđić je objasnio odluku da u 34. godini završi uspešnu karijeru.
„Ova odluka se iskristalisala poslednjih dana, ali kuvalo je to u meni i ranije, pre svega u februaru kada sam povredio koleno. Da nije u pitanju Partizan i ta želja da osvojim titulu s klubom u kojem je moj otac bio šampion i doneo klubu istorijski pehar, sigurno bih i tada završio karijeru. Imao sam sreću da mi 12 godine ne boli koleno, ali kada sam saznao zimus da je u pitanju meniskus, bilo je teško da se vratim. Pokušao sam bez operacije, ali nije moglo. Trenirao sam pred meč sa AEK-om u Beogradu. Odlučio sam ipak da se operišem, da bih bio spreman za finiš sezone, da pomognem saigračima. Veilika mi je bila želja da uzmem tu titulu, jer je Partizan porodična tradicija u našoj kući“, rekao je Đorđić.

Subota, 15.00: (1,35) Fihse Berlin (8,50) Nant (4,00)

Dao je iskusni levi bek veliki doprinos u finalnoj seriji protiv bivšeg kluba, posebno u prvoj utakmici na Banjici, kada je uz Nikolu Crnoglavca bio najefikasniji.
„Prošlo je od operacije četiri do pet nedelja. U prethodnom periodu sam dva puta dnevno trenirao, i teretana pre podne i zajednički trening uveče. Sve sam uradio da što spremniji budem za finalnu seriju. I posle te prve utakmice finala plej-ofa bolelo me je koleno. Bilo je mentalno teško da se vratim, ali je ta želja da pomognem saigračima i klubu bila velika. Na kraju, kada se sve završilo, osećaj je sjajan, srećan sam što smo vratili u Humsku titulu posle 13 godina. Nisam mislio da će mi biti tako teško kada sam odluku saopštio ljudima u klubu. Jednostavno, rukomet je ceo moj život, od malih nogu sam maštao da ću ovim da se bavim. Nisam želeo da mi rukomet bude teret, a to mi možda bilo da sam igrao još godinu, dve. Osetio sam da je pravo vreme da kažem da je kraj. I scena kada sam sa suprugom, ćerkom Klarom i sinom Matijom bio sa pobedničkim peharom me dirnula, bilo je baš emotivno. I njima dugujem ovo, imaću sada više vremena da provodim vreme s njima".

(©RK Partizan)

Kako gledate na period u Partizanu od osam-devet meseci? Čini se da ste najbolje partije pružali protiv bivšeg kluba, Vojvodine?
„Nije postojala želja za osvetom ili nešto tome slično. Uvek želim da pobedim, pa tako i Vojvodinu. Moram da kažem da sam imao odličnu saradnju sa bivšim saigračima u Novom Sadu. Miljan Pušica mi je dobar prijatelj. Svako je od nas želeo da izađe kao pobednik. Ja sve mogu da pogledam u oči, tako sam vaspitavan“.

Obično sportisti kada odu u inostranstvu žele tamo i da ostanu, da počnu drugi život posle karijere. Vi ste jedan od retkih koji je živeo van Srbije skoro 30 godina, ali ste se vratili u našu zemlju da tu završite karijeru?
„Moj otac je igrao u Nemačkoj, pa sam tamo odrastao i dugo živeo. Jednostavno, sve se u životu događa s razlogom. Pre dve godine se ukazala prilika da se vratim u Srbiju, u Vojvodinu. Bio je dobar trenutak, klub je napredovao, ukazala mi se šansa da igram prvi put za naš klub, za tim koji ima velike evropske ambicije. Svaku odluku u životu sam doneo iz ubeđenja. I sada mi je drago da vidim kako mi deca uživaju u Srbiji, kako sin Matija igra fudbal, ćerka Klara odbojku, kako imaju nove drugare i da im je lepo u našoj zemlji".

Subota, 18.00: (1,65) Barselona (8,00) Magdeburg (2,70)

Ostajete da živite u Srbiji?
„Da, da, tu sam u mom Šapcu, gde sam i rođen. Lepo mi je“.

Šta posle kraja karijere, ima li planova za budućnost?
„Sada mi je samo plan da odem mesec dana s porodicom u Italiju, da uživam. Nemam zasad nikakve druge ciljeve, ali još je ovo sveže, videćemo. Sigurno se neću probuditi negde u decembru, a da ne budem znao šta ću sa sobom".

Da malo pretrčimo vašu karijeru, klubove u kojima ste igrali u inostranstvu - Veclar, Flensburg, Hamburg, Meškov Brest i Benfika. Gde vam je bilo najbolje, da li smatrate da ste negde pogrešili u izboru?
„Kada sam sa 18 godina prešao u Flensburg, mislio sam da je ceo svet moj. Bio je to veliki korak u karijeri, saradnja sa Ljubom Vranješom. Jedina, ajde da kažem greška, odnosno potez gde sam možda pogrešio, bio je odlazak posle dve teške povrede u Hamburg. Osim tog boravka u Flensburgu, pomenuo bih i Benfiku, tu sam uživao skoro pet sezona. Posle prve godine sam imao ponude da odem u Nemačku, u neki jači klub, ali sam se u Lisabonu osećao najbolje. Kada se osećaš lepo, onda i na terenu pružaš najviše. Tu je i moja porodica uživala. Mnogi su mi govorili: 'Šta ćeš u Portugaliji, tamo nema rukometa'? Verovao sam u taj projeket, kasnije produžio ugovor i kruna je bila to osvajanje Lige Evrope 2022“.

Da li vam je ta sezona u Lisabonu 2021/2022 bila i najbolja u karijeri?
„Možda mi je druga ili treća sezona u Flensburgu bila i bolja. Tada sam dva puta izabran kao igrač meseca u Bundesligi. Posle su došle povrede, težak period, ali sam bio pozitivan, imao veliki motiv da se vratim. Naravno, i ta sezona u Ligi Evrope u Benfiki se pamti, osvojili smo trofej, najveći uspeh u istoriji kluba i portugalskog rukometa, bio sam najbolji strelac tog takmičenja. I taj finalni turnir je bio emotivan za mene, kada su mi u dvorani bila supruga, deca, brat"...

Imate li omiljenog saigrača za skoro dve decenije karijere?
„Bilo je mnogo dobrih igrača, ostao sam prijateljem s mnogima s kojima sam igrao, protiv kojih sam igrao, ali bih izdvojio Lazara Kukića. Baš smo uživali te dve godine u Benfiki i baš mi je bilo žao kada je otišao. I moja porodica se družila s njim i njegovom tada devojkom, sada suprugom. On mi je kao mlađi brat i sigurno ću uvek da budem tu za njega. Lazar je baš primer vaspitanog, dobrog, skromnog momka. Pravo je bogatstvo imati ga za prijatelja. Često se čujemo, vidimo…“

Ko je najbolji igrač s kojim ste igrali ili protiv koga ste igrali?
„Uh, to je baš teško. Zaista je teško i nabrojati sve, od Momira Ilića, Petra Nenadića, Marka Vujina, Duvnjaka, Lackovića"...

Petar u dresu Srbije na SP u Katovicama 2023. godine (©Starsport)

Ostaje li žal što sa reprezentacijom niste imali velikog uspeha?
„Mi smo nerealna nacija. Mislim da je to bila i moja greška dok sam igrao za Srbiju, uvek sam želeo više nego što je možda bilo realno u datom momentu. Možda zato i imamo takve uspehe u sportu što su nam ciljevi tako veliki, često nerealni, ali to nas gura napred. Mislim da smo na Svetskom prvenstvu 2023. u Katovicama ostvarilii sjajan uspeh, 11. mesto. Poraženi smo od jedne Nemačke, koja je rukometna supersila, koja ima 20 godina najbolju ligi na svetu, 2.000.000 ljudi koji se bave ovim sportom, sa samo golom razlike. Bilo je tesno i sa Norveškom, a mi smo osećali potišteno posle tih poraza. Sada, mogu da kažem da je to bio veliki uspeh. Jesmo pre toga radili sa Tonijem dve godine, ali nismo imali mnogo zajedničkih velikih takmičenja. Imamo kvalitetne igrače, uvek će biti talenta kod nas".

Prošlo EP u Minhenu je bilo za zaborav, ispadanje u prvoj fazi, poslednje mesto u grupi. Kako gledate na taj bolni meč sa Islandom na premijeri i izgubljeni bod posle +3 u finišu?
„Taj meč nas je baš poremetio. Cele pripreme smo se koncentrisali na taj prvi duel, za otvaranje. Znamo da kada pobediš u prvoj utakmici da ti se sve otvara, da probijaš led, da igraš bolje i sa više samopouzdanja u nastavku takmičenja. Da smo dobili, kao što je trebalo, sigurno da bismo u nastvku bili rasterećeniji, prošli u drugi krug. Falio nam je jedan gol i sreća, ali uvek kažem da ona mora da se zasluži. Ubeđen sam da će ova generacije sa novim selektorom Raulom Gonzalesom da napravi uspeh u godinama koje dolaze“.

Ko će biti šampion Evrope ovog vikenda u Kelnu?
„Pratiću u studiju Arene Sport. Navijaću za Berlin, za Marsenića i Milosavljeva koji imaju sjajne sezone. Novi šampion Nemačke igra neverovatan rukomet, neka druga dimenzija, daje i po 45 golova. Stvarno ih je milina gledati, doneli su osveženje za evropski rukomet. Mislim da će igrati u finalu, dok je kod Magdeburg i Barselona baš 50-50, nema favorita. Taj finalni turnir je uvek specifičan, često i autsajder na kraju slavi. Berlin je moj favorit“, zaključio je Đorđić za Mozzart Sport.