Gde je srpski bič volej na mapi sveta: Da imamo uslove, bili bismo velesila

Osvajala je Srbija medalje u odbojci na evropskim, svetskim i olimpijskim takmičenjima. Godinama, pa i decenijama, pokazala je i dokazala zašto je smatraju silom među selekcijama kao što su Italija, Brazil, Sjedinjene Američke Države, Francuska, Kina, Poljska, Rusija... Specifičnost sporta nastalog "preko bare" je da se iz izvornog oblika rodila i nova disciplina – odbojka na pesku.

U kultnom statusu olimpijske porodice uživa od 1990 – ih godina. Sve je počelo rekreacijom na havajskom i kalifornijskom pesku, na plažama Vajkikija i Santa Monike. Prošla je u međuvremenu i put od demonstracionog sporta na Igrama u Barseloni 1992, do toga da je zvanično postala i deo redovnog programa od nadmetanja u Atlanti 1996. A upravo je i jedna od potencijalnih nedoumica duži vremenski period, pogotovu ako se osvrnemo na uspehe u originalnoj verziji, šta koči dalji razvoj naših reprezentacija da i u drugačijem formatu nekadašnjeg mintoneta budu najbolje na planeti.

Daleko od toga da srpski sportski radnici nisu cenjeni u odbojci na pesku. Naših predstavnika čak je bilo i na Igrama u Parizu. Robertu Leku pripala je čast da bude delegiran kao sudija u finalnom okršaju dama – u kojem su snage odmerile Brazilke Ana Patrisija Silva i Eduarda Santos, odnosno Kanađanke Melisa Humana Paredes i Brendi Vilkerson. Besprekorno odrađen posao i rešavanje pomalo neprijatne scene zbog verbalnih prepirki glavnih akterki obeležili su bitku za zlatno odličje. Na taj način je i ovaj Novosađanin potvrdio zašto se nalazi na elitnoj listi arbitara. S druge strane, pažnju je privuklo i prisustvo Srđana Veckova. Sada već čuveni stručnjak je u prestonici Francuske obavljao trenersku funkciju ženske vertikale iz Kanade, ali je imao i mentorska zaduženja u muškom timu. Prethodno je, između ostalog, predvodio i Nemačku i Poljsku.

Ono što je ponovo izostalo je i učešće srpskih ekipa. Kakvo je uopšte trenutno stanje u odbojci na pesku, barem posmatrano iz domaće perspektive, u razgovoru za Mozzart Sport otkrio je Marko Makarić. Reprezentativac Srbije već dugo, uz nesebičnu pomoć svojih kolega, pokušava da promeni aktuelni momenat. Malo je reći da je situacija alarmantna, iako je primetno pozitivno razmišljanje u rečima još jednog Novosađanina.

"Teško je naći sponzore, kao i u tenisu. Obično su igrači primorani da sve plaćaju sami. Međutim, ima određenih pomaka, pogotovu od kada je napravljen drugačiji sistem funkcionisanja sa klubovima. Nešto što je približno basketu tri na tri. Naime, ekipe su počele da se prave po Evropi, u Americi i Brazilu pre dve decenije. U Novom Sadu smo i mi pre tri godine došli na sličnu ideju da osnujemo istoimeni tim. Nismo zvanično registrovani kao klub, već kao sportsko udruženje. Razlog je da u ovim trenucima ne postoji sistem za formiranje klubova u Srbiji. Ukoliko se to dogodi, bilo bi veoma značajno. Prošle godine održano je i Evropsko klupsko prvenstvo. Igralo se po sličnom principu kao Dejvis kup sa dva para, tj. minimum četiri igrača. Deluje da je to i najbolja opcija da bič volej živi u godinama pred nama", istakao je Makarić.

Kako sve počiva na ogromnoj dozi entuzijazma određenih pojedinaca ili grupe, nije teško pretpostaviti sa kojom se preprekom uglavnom suočavaju.

"U Srbiji je odbojka na pesku više popularna kao rekreativni nego profesionalni sport. Teško je reći i da postoji, pošto se svega nekoliko igrača trudi da bude na tom nivou. Klubovi su svakako budućnost, uskoro bi trebalo da se oformi i jedan u Beogradu. Očigledno je da može da zaživi... Sve zavisi od ljubavi prema ovom sportu. Da je kojim slučajem ona izostala, verovatno ne bismo ništa radili po tom pitanju. Naravno, finansije su jedan od problema. Nema nekog velikog novca ni u odbojci, a kamoli u odbojci na pesku. Borimo se koliko možemo. Priključili su nam se i bivši igrači, pa zajedničkim snagama pokušavamo da napravimo lepu priču".

Osim faktora materijalne prirode, najveći nedostatak su i neadekvatni uslovi za treniranje. Letnji meseci su idealni za pripreme i održavanje forme, dok u zimskim obično dožive susret sa surovom realnošću.

"Najbolje bi bilo kada bismo imali balon ili halu. Sve zemlje, kako u Evropi, tako i na svetu, imaju gde da treniraju. Šta reći kada su Norveška i Švedska dve najjače nacije na planeti. Svesni smo da su za izgradnju sportskog centra neophodne finansije. S druge strane, ljudske resurse imamo. Nedostaje nam samo podrške. Treba i Odbojkaški savez Srbije malo da nas podrži. Godinama imamo obećanja, ali se ništa ne dešava.... Primera radi, u Geteborgu postoji hala u kojoj se nalazi čak 20 terena. Opet, u salama je teško trenirati, jer igrači posle izgube veliki vremenski period da se ponovo naviknu na pesak. Praktično kreću od nule. Počevši od podloge, pa sve do nekih tehničkih detalja u samoj igri. Zato i nema kontinuiteta, a to je i glavni razlog neuspeha u prethodnom periodu. Kada bi bilo uslova, bili bismo velesila i u odbojci na pesku. Ozbiljan sistem može da se napravi za pet do deset godina".

Zanimljivo je i da je nacionalni šampionat prestao da se organizuje. Svojevremeno je bio izuzetno ispraćen i podržan različitim vrstama sponzorstava, uz direktan televizijski prenos završnih utakmica. U poslednjih pet godina došlo je do ozbiljnog zastoja, a ništa i ne nagoveštava da će se uskoro održati.

"Nemamo ligu... To je još jedan od problema. Kada nema takmičenja, onda i igrači nemaju razlog da treniraju. Priča se stalno da će se ponovo igrati, ali se ne igra od 2019. Nekada je bilo samo deset do 15 ekipa koje su trenirale. Čak je i legendarni Vanja Grbić na turnirima širom Srbije organizovao školicu odbojke na pesku".

Zato je Makarić preneo svoje, ali i vizije najbližih saradnika.

"Gradovi prave privatne turnire, gotovo svako za sebe i u sopstvenoj režiji. Međutim, nedostaje podrške da se napravi korak više. Osnivanje lige bilo bi značajno, pogotovu što malo treba za promociju. Postoje planovi da napravimo makar takmičenje na nivou Vojvodine u dogovoru sa Odbojkaškim savezom tog regiona. Ne bi trebalo zaboraviti da je u proteklih nekoliko godina došlo i dosta Rusa u Srbiju. Oni vole ovaj sport, treba iskoristiti njihovo prisustvo. Verovatno i iz tog razloga pokušavamo da sve organizujemo što pre".

Kada se podvuče crta, sasvim je uobičajena pojava da su srpski parovi i dalje miljama udaljeni od olimpijske vize.

"Postoji više načina da se izbori plasman. Jedna opcija je da budete među dvadesetak najboljih na svetu, a druga je kvalifikacioni turnir. Ipak, Srbija nije ni bila prijavljena za te kvalifikacije uoči Pariza. Nikada se to nije desilo. Prethodno je Savez uredno pokrivao troškove. Podsetićemo i da je naša ekipa za takmičenje u Tokiju stala u poslednjem krugu. Sa svima može da se igra, bitno je samo postojanje nekog kontinuiteta".

Kraj jednog, uskoro će označiti i početak drugog ciklusa sa istim željama.

"Pripreme za Los Anđeles kreću 2025. godine. Imamo šanse, ali trebalo bi prilično kockica da se poklopi. Ne treba zaboraviti da svi mi, pored igranja bič voleja, imamo i svoje poslovne obaveze. Đorđe Klašnić se preselio u Ameriku. Tamo živi i radi, uz to ima i priliku da tokom cele godine bude na pesku".

Ako se i u naredna četiri leta ne dogode krucijalne modifikacije u organizaciji, uveren je Marko da njihova pasioniranost, koja ih i neverovatno održava u neravnopravnim borbama, neće ni tada izostati.

"U našem sportu se dešava milion loših stvari. Doduše, ima i lepih, pa nekako zaboravimo te negativne. Bič volej je drugačiji od ostalih sportova. Poseduje nešto posebno, verovatno je to neka specifična energija ili druženje", zaključio je Makarić.

Piše: Uroš Selenić