Filip Filipović: Ako neki sport može da prevaziđe krizu, onda je to vaterpolo

Kriza u srpskom vaterpolu je poslednjih dana dostigla vrhunac, tačku ključanja. Veliki deo šampionske generacije se povukao posle svega što je novi predsednik Saveza Slobodan Soro izgovorio na račun onih koji su godinama uveseljavali narod i donosi medalje za ovu zemlju, problemi se samo gomilaju i slabo se šta rešava. Jedan od svedoka onoga što se dešava sa srpskim vaterpolom poslednjih decenija je Filip Filipović.

Jedan od najboljih i najtrofejnijih vaterpolista svih vremena bio je gost podkasta "Miljanov korner" u kojem se dotakao brojnih tema, a mi ćemo vam izdvojiti samo neke delove. Između ostalog i šta je rekao o krizi u najtrofejnijem srpskom sportu i odnosu države prema vaterpolu kroz istoriju.

Priča je počela jednostavnim pitanjem - da li je Filipovićeva karijera prošla onako kako je on želeo?
"Karijera jeste bila sadržajna i, kada pogledam unazad, možda nije prošla tako brzo, ali sam definitivno najlepše godine života proveo u vodi, sa momcima, pored bazena. Mnogi misle da su najlepši trenuci oni kada smo osvajali trofeje, ali ja zaista verujem da su najlepši trenuci zapravo put do uspeha – pa čak i put do neuspeha, koji možda tada nismo dovoljno cenili. Poraz je sastavni deo sporta i upravo nas je definisao kao generaciju. Ništa nisam postigao sam. Vaterpolo je timski sport, kao i fudbal. Više puta smo pokazali da kao pojedinci možemo mnogo, ali ne dovoljno, a kao tim – možemo sve", rekao je Filipović u podkastu "Miljanov korner".

Kako gledate na status vaterpola i odnos države prema ovom sportu?
"Zavisi iz kog ugla posmatramo. Ako govorimo o popularnosti u javnosti, mislim da jesmo omiljeni. Ako govorimo o tome da li je država prepoznala uspehe u poslednjih 30, 40 ili 50 godina – tu već ima prostora za drugačiji odgovor. Ne smemo zaboraviti ni uspehe naših velikih vaterpolista iz vremena Meksika i Los Anđelesa, to su temelji našeg sporta. I danas smo, rekao bih, omiljeni i svedoci smo u poslednje vreme koliko smo uvaženi u društvu, što imponuje. Ali isto tako, naučen sam da se ne obazirem previše na tapšanje po leđima, jer ta ista leđa mogu da zabole ako niste dovoljno jaki da podnesete pohvale. Podrška postoji, poštovanje postoji, ali rezultati obavezuju. Obavezuju vas da nastavite niz i da se ponašate u skladu sa doktrinom reprezentacije Srbije. Možda nismo plaćeni onoliko koliko osvajamo, ali kada igrate za svoju zemlju, prestaje svaka priča o novcu i obavezama. Tu ste svojom voljom, igrali smo do poslednjeg atoma snage, do poslednje sekunde, i kada drugi nisu verovali u nas, uvek se pojavio neko ko bi povukao tim napred. Taj zajednički život svih tih godina dolazio je do izražaja kada je bilo najpotrebnije – na utakmicama".

Kako je izgledao vaš izbor sporta i početak u Partizanu?
"Rođen sam i odrastao na Banjici. To su bile devedesete godine i roditelji su razmišljali kojim sportom da se bavim. Dali su mi slobodu izbora i kao većina dece u Srbiji rekao sam – fudbal. Otac me je odveo na stadion Rada, ali se ispostavilo da sezona još nije počela. Srećom, tada smo otišli na Banjicu, kod jednog trenera koji je bio povezan sa ETF-om, i tako je sve počelo. Moji prvi treneri bili su Pera i Mirko i volim da ih pominjem jer su često zaboravljeni, a oni su ikone ne samo Partizana nego i našeg vaterpola. Oni su mi preneli ljubav prema sportu. Okruženje je presudno – često se dešava da deca odustanu zbog loše sredine, a isto važi i u životu, promenite okruženje i procvetate".

Da li danas nedostaju takvi treneri?
"Apsolutno. I nije stvar u tome da se treneri ‘spuštaju’ na nivo dece, već da se podignu na taj nivo. Ti ljudi su zaslužni za nove generacije i buduće šampione. Biti trener danas je čak i teže nego devedesetih. Život je brži, roditelji imaju manje vremena, deca su u drugačijem sistemu i uloga trenera je mnogo ozbiljnija. Rad sa decom je najveći poziv – njima treba usaditi ljubav prema sportu i učiniti da dolaze na trening sa željom, a ne iz obaveze. Deca su ‘sunđeri’ i upijaju sve, zato je važno kakvu energiju im prenesete".

Kako pamtite svoje početke u Partizanu?
"Do pre nedelju dana bih možda drugačije odgovorio, ali ako govorimo o trenutku kada sam shvatio da sam za ovaj sport, to je bio jedan trening kada sam šutirao na golmana prvog tima – pet šuteva sa šest metara. Ako dam tri gola, jedna opklada dobija, ako dam dva – druga. Dao sam tri gola i tada sam prvi put pomislio: ‘Ovde ima nečega.’ Kasnije shvatite da vaterpolo nije samo davanje golova, već i odbrana, i tu sam mnogo naučio od Ćirića, Gojkovića i Gocića. Već sa 13–14 godina trenirao sam sa prvim timom Partizana i vrlo rano sam znao da je to moj put".

Kako ste doživeli prvu utakmicu za Partizan?
"Ne sećam se toliko reakcija posle utakmice, koliko samog ulaska u bazen. Trener je bio Dejan Udovičić, ušao sam u drugoj ili trećoj četvrtini protiv Budve i imao sam osećaj kao da plivam kroz beton. Svaki pokret je bio neverovatno težak i imao sam utisak da mi je to prva i poslednja utakmica. Iako sam igrao samo nekoliko minuta, delovalo mi je kao večnost".