Dvaput potvrđena teza - nikad ne potcenjuj srce pravog šampiona

Kada su 2016. godine u Riju obesmislili balkanski derbi s Hrvatskom i skinuli mit o ukletom olimpijskom zlatu, srpsku vaterpolo reprezentaciju krstili smo "najboljom ekipom u istoriji sporta". Pet godina kasnije, selektor Dejan Savić je tačku na zlatom ovenčanu odbranu trona u Tokiju stavio govoreći o "generaciji koja više neće porasti". I nije mogao više da bude u pravu...

Teško da ova ekipa može da nam pruži nešto više od onoga što je uradila tokom prethodnih osam godina, otkako je Dejan Savić preuzeo komandu od Dejana Udovičića. Jer je uzela sve! Pokorila je sve! Sve je bilo i jeste srpsko! Sa zlatom na Olimpijskim igrama 2016. dokazali su da im niko nije ravan, da niko nikad nije igrao vaterpolo kao oni. Niti će. Posle Rija ostali smo bez Slobodana Nikića i Živka Gocića čiji su spiskovi osvojenih medalja apsurdno dugački i tada se logično povela diskusija o tome da li su Delfini tada dotakli plafon?

OLIMPIJSKI BOGOVI! Zlatan oproštaj najtrofejnije vaterpolo generacije

Od tada Srbija je uzela još po jednu svetsku bronzu (2017. u Budimpešti), evropsko zlato (2018. u Barseloni) i najsjajnije odličje u Svetskoj ligi (2019. Beograd), dok su peta mesta na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji 2019. i Evropskom šampionatu u Mađarskoj godinu dana kasnije, paralelno s usponom Italije i Španije, za koju se govori da ima najjači tim dosad, probudila nakratko sumnju da bi mogao da se odbrani presto u Tokiju. Sada možemo samo da se zapitamo: "Kako li smo samo smeli da posumnjamo u ove momke?"

Dejan Savić čestita igračima (©Reuters)

Skupili su se još jednom i otišli u Tokio samo kako bi svima jasno stavili do znanja da su iznad svih. Da im niko ništa ne može. Kako to lepo reče emotivni Dušan Mandić posle spektakularnog trijumfa nad Španijom u polufinalu: "Protiv sudija, protiv svih. Mi smo najbolji, mi smo najjači". Posle takve izjave ko je uopšte smeo da pomisli da će Grčka u finalu biti nešto više od dobrog, kvalitetnog suparnika u finalu koje je, eto, imalo svojih perioda uzbuđenja? Jesu nam se Grci dvaput izvlačili, posle onih 7:4 i 9:7, ali kada je Dejan Savić podviknuo i naterao svoju vojsku da zategne odbrambene redove, prolaza do gola Branislava Mitrovića više nije bilo. Srbija je do drugog uzastopnog zlata došla uz apsolutnu demonstraciju sile.

Filip Filipović se za kraj zahvalio selektoru: Debeli čovek zna šta radi, njemu kapa dole

Uprkos tome što su zlato i utisci još "sveži", pred očima nam se vraća film, scene iz Rija 2016. i put do zlata koji je, u svoj svojoj istini, vodio preko trnja. Baš kao što je to slučaj bio i sada. Setimo se samo - remi protiv Mađarske (13:13) na otvaranju Igara. Pa remi s Grcima (9:9), zatim poraz od Brazila (5:6), da bismo se za prolaz dalje vadili u pobedama nad Australijom (10:8) koja je vodila na početku drugog poluvremena i Japana (12:8) koji su nas naterali da već posle uvodnih osam minuta jurimo zaostatak od tri gola. A onda smo postali svedoci fantastičnog uspon koji je doveo do zlata gde su redom padali Španija (10:7), Italija (10:8) i Hrvatska (11:7), uz pokažnu vežbu kako se granitnom odbranom stiže do vrha!

Selektor Savić: Ovo su retki trenuci kada moram da zaćutim, momci sada znaju kako je mojoj ženi

U Tokiju je na momente izgledalo kao da od neuništivog bedema ostaju samo lepa sećanja. Španija nas je dobila uz 13, a Hrvatska uz 14 postignutih golova, dok nam je Australija u poslednjoj deonici pet puta tresla mrežu. Pobedama nad Kazahstanom i na kraju Crnom Gorom, za šta se čak pominje da su naše komšije kalkulisale kako bi izbegle aktuelnog šampiona sveta Italiju i išle na “primamljiviju“ Grčku, otišli smo dalje sa treće pozicije na tabeli, posle čega je sve opet počelo da dolazi na svoje...

Najvažniji meč na turniru završili smo rezultatom 10:6 i svetskog šampiona poslali smo u razigravanje od petog do osmog mesta, da bismo zatim nadigrali sebe, Španiju, sudije i sve duhove vaterpolo sporta kako bismo na kraju izgovorili ono, sada već nezaboravno: “Ima Boga!“

Vaterpolisti Srbije (©Reuters)

Ima ga jer ova generacija nije zaslužila da njeno završno poglavlje bude srebrno, u romanu ispisanom zlatnim slovima. Ima ga jer su zaista najbolji, jedinstveni, spektakularni, neuništivi. Čak i kada smo zbog njih kidali živce, jedan projektil Filipa Filipovića kroz "šumu" protivničkih ruku bio je dovoljan da nas lansira do zvezda. I da se još jednom podsetimo da ništa nije ravno tom nadaleko poznatom srpskom inatu. Da urlamo od radosti i pošaljemo sve druge dođavola...

Njih je sedmorica, a u vitrinama 188 medalja: Šampioni, hvala vam za sve!

Kada slavljenička euforija splasne, ostaće nam za duboku analizu odlazak Veličanstvenih sedam uz pitanje - šta dalje? Neponovljivi kapiten Filip Filipović, Andrija Prlainović, Duško i Gojko Pijetlović, Milan Aleksić, te Stefan i Branislav Mitrović okačili su kapice o klin i rešili da stave tačku na prebogate karijere koje su samo na reprezentativnom nivou donele zbirno 188 medalja! Uz pregršt timskih i individualnih priznanja. Ali, o tome drugi put...