Ćuk: Pobediš ili je smak sveta! Plačeš i krvavih očiju ideš u školu – tako mora, bilo je to normalno

Tačno mesec dana prošlo je otkako su srpski vaterpolisti u Beogradskoj areni postali prvaci Evrope. Klupska sezona se nastavila, prašina koja se dizala oko njih već se slegla. I oni su do sada sabrali misli.

Stoga će u narednom periodu biti zanimljivije da se čuju njihove priče i sećanje na put do evropske titule, nego dok su 'glave bile vruće' i dok su ih sa svih strana saletali, a oni davali 'preslikane' odgovore. Miloš Ćuk se tokom gostovanja u podkastu 'U korneru' prisetio nekih pojedinosti iz završnice Evropskog prvenstva, ali i vaterpolo početaka.

Nije igrao u finalu, imao je temperaturu u završnici. Nije mu ni prvi put da propusti poslednju utakmicu na velikom takmičenju, tako je bilo i na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, samo što je tada bio povređen, a ovog januara bolestan.
„Grozno je, nema šta. Na moju žalost, doživeo sam to već jednom – pred finale Olimpijskih igara u Riju. Znao sam i kakav će osećaj biti kada dođe do utakmice. Najmučniji momenat je početak i ja sedim iza klupe, posmatram i nikakkav doprinos ne mogu da dam ekipi. Poseban i jako loš osećaj. Kada  se završi kako se završilo, sve postaje nebitno, jer u suštini najbitnija stvar je da smo mi osvojili zlatnu medalju, a ne da li sam igrao ili nisam. Tuga što ne igram je nestala posle osvajanja zlatne medalje“, rekao je Miloš Ćuk u podkastu 'U korneru'.

Tegobe su se kod nekolicine srpskih reprezentativaca javile pred polufinale sa Italijanima, međutim, sve se vešto krilo. Ko je i znao da problem postoji, zamoljen je da ništa ne iznosi.
„Možda sam i duže od 15 godina u reprezentaciji i nikad se takva situacija nije desila. Nikada. Ni stariji se ne sećaju da u takvom momentu pola ekipe bude nesposobno da igra takvu utakmicu. Kada nas je pred polufinale pokosio virus, ili je nešto zbog hrane, stvarno je nas sedam ili osam bilo loše. I njih iz stručnog štaba troje ili četvoro je bilo u baš lošem stanju. Svi znaju kada imate virus, kada krenu dijareja, povraćanje i simptomi, to je momenat kada vam je teško da ustanete iz kreveta. Da je bio jedan igrač ili dvojica, mi bismo mogli nekako da ih sklonimo iz sastava da se leče, ali kada je pola ekipe bolesno – znali smo da nemamo izbora. Moramo da igramo, pa kako god“, poručio je Miloš Ćuk i dodao:
„Prvi naš dogovor bio je da to ne izađe iz okvira našeg tima, u čemu smo i uspeli. Ovu reprezentaciju godinama krasi da dobre i loše stvari pokušavamo i uspevamo da ih sačuvamo od javnosti. Tako je bilo i sa ovim nesrećnim virusom. Taj momenat kada smo došli na bazen stvarno nikada neću zaboraviti. Osećaj je neopisiv. Ona jeza, temperatura. Na sastanku sam se osvrtao oko sebe i svi koji su bili bolesni nisu mogli da drže glavu na ramenima. Sreća naša da smo u toj nevolji utakmicu dobro kontrolisali i što smo od početka, ne znam kako, nametnuli naš ritam, imali smo  sigurnost. Da li nam je Bog pomogao da tu utakmicu izguramo sigurno i hrabro. Odvojili smo se i mirno je priveli kraju“.

Miloš Ćuk (©Starsport)

Teških trenutaka bilo je u karijeri Miloša Ćuka, a najteži nije bio kada je propuštao finala, već onaj kada je u poslednji čas otpao sa spiska putnika za Olimpijske igre u Tokiju.
„Bilo je to pred Tokio, kada sam otpao poslednji ili među poslednjima sa priprema za Olimpjske igre. To je bio bio momenat kada sam mislio da je gotovo, da je moja reprezentativna karijera gotova, iako sam tada imao 30 godina. Realno, tada nije bilo vreme za tako nešto. Mislio sam da je to – to. Drugi put sam doživeo da otpadam pred Olimpijske igre. Do Tokija sam već proveo dosta vremena u reprezentaciji, osvojio mnogo medalja, imao mnogo utakmica. Negde je i meni možda bila želja da se sa ovim starijim igračima oprostim posle Tokija, ako se završi sve kako treba i kako se na kraju i završilo. Tada se dešava što se desilo, možda i iz razloga moje fizičke spreme, bila je i ona korona. Dosta me je unazadilo, dosta sam tražio formu. Iz ove tačke gledišta nisma bio u najboljem izdanju i to me je koštalo da ne odem na Olimpijske igre. Za mene je to najteži momenat i mislio sam da je to kraj mojih reprezentativnih akcija“.

Ko zna zašto je to dobro...

Srbija je tada osvojila olimpijsko zlato, Miloš Ćuk nije definitivno rekao 'zbogom' reprezentativnoj kapici. Dobio je poziv od Uroša Stevanovića i u Parizu se okitio novim olimpijskim zlatom, a sada i evropskim. Za dobar deo stvari u životu postoji valjan razlog.

Ima ga i za silne uspehe srpskih vaterpolista, čuči u krvničkom radu. Bili su deca i naučeni su da tako mora, da drugačije ne može.
„Sport je nekada bio još suroviji, a današnji klinci mislim da bi odustajali posle nedelju dana. Mi smo trenirali vaterpolo, a dobijali smo subotom ujutru da se igramo sa loptom. To svi pamtimo. Dobijemo loptu u ruke toga dana i neverovatno smo srećni, jer smo napokon dobili loptu, a prethodnih pet dana smo plivali svaki dan po ceo dan. Plivali smo po četiri ili pet kilometara ujutru, pa nam nisu davali ni da nosimo naočare za vodu. Plačeš i onako krvavih očiju ideš u školu. Očvrsnuli smo zbog takvih stvari. Tada je to bilo normalno. Mislim da u današnje vreme ne bi išlo da neko tako trenira i tretira decu. Tada je to bilo normalno, svi su prihvatali da tako jednostavno mora“.

Naporan rad i – mentalitet. On je na ovom podneblju malko drugačiji, vrlo je specifičan, zbog svega kroz šta smo prošli i(li) prolazimo.
„Svi smo prošli kroz surovost u mlađim kategorijama, ali sa druge strane smo uvek imali vrhunske trenere. Tehnički i taktički smo uvek bili ispred svih. Bili smo za korak ispred ostalih reprezentacija osim, eto, Mađarske. Ona je sa nama bila u egalu. Nama je usađeno u glavu i mislim da je prevaga zašto mi u većini slučajeva osvajamo medalje to što smo mi tako vaspitani da sport ne doživljavamo kao igru. I kada smo bili mali i kada smo porasli. Nije zabava. Naučeni smo da je svaka utakmica pitanje života i smrti. Skoro je izbačeno za Savu Ranđelovića da je igrao 15 finala i osvojio 15 zlatnih medalja. Većina nas ima takav sličan skor. Kada dođe do kraja, mi smo naučeno da ili pobeđuješ ili je smak sveta. Tako nam je to usađeno u glavu, da li zbog ovih nesrećnih ratova i svega što je bilo, pa je ambijent u kome smo odrastali doveo do toga da svaka utakmica bude borba za goli život i opstanak“, zaključio je Miloš Ćuk u podkastu 'U korneru'.