Atanasijević o teškom putu do Pariza: Sedeli smo i pitali se, da li imamo šanse?

Priželjkivali su Orlovi više od deceniju povratak na olimpijsku scenu! Ostali su bez vize za Rio de Žaneiro i Tokio, ali pred novu reprezentativnu sezonu imali su jasan cilj - čekiranje karte za prestonicu Francuske. Kako i da njihova zamisao u glavama bude drugačija kada su perjanice aktuelne generacije najavile da će upravo na takmičenju u čuvenom gradu svetlosti, umetnosti, ljubavi i arhitekture, odigrati poslednje mečeve u dresu sa državnim grbom. Aleksandar Atanasijević je samo jedan u nizu odbojkaša koji planira da se oprosti od nacionalnog tima na najvećoj smotri sportista. Da li zbog specifičnosti momenta, doživljenih emocija tokom predstavljanja Srbije širom sveta, premotavanja sećanja na velike uspehe ili nekog četvrtog razloga, motivacije tek ima i napretek na startu priprema za operaciju „Pariz 2024.“

Popularni Bata, uz Uroša Kovačevića i Marka Podraščanina, pripada grupi poslednjih Mohikanaca koja je učestvovala i na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine. Ista ekipa će i sada biti na okupu, u nameri da ispiše stranice davno započetog odbojkaškog almanaha.

"Većina ostalih reprezentativaca ne zna o kakvom je jedinstvenom događaju reč. Ne postoji lepši osećaj i bolji trenutak nego otići još jednom na veliko takmičenje i ponovo doživeti jedinstveno iskustvo. Želja nam je bila da se domognemo Igara, ali nije bilo nimalo jednostavno zbog sistema kvalifikacija. Sedeli smo i pitali se da li uopšte imamo šanse, pogotovu posle prvog vikenda Lige nacija. Kuba je tada prikazivala fantastične partije. Nije to predstavljalo iznenađenje, ako se zna da članovi te reprezentacije igraju u najboljim svetskim klubovima", istakao je Atanasijević u razgovoru za Mozzart Sport.

Simbolika u vremenu pojavljivanja na predstojećim i poslednjim vezuje se i za ime stratega Igora Kolakovića. Njegov povratak na klupu doneo je toliko željeno parče papira u vidu avionske karte. Trofejnom stručnjaku u bogatoj radnoj biografiji, pored 12 osvojenih medalja u prvom mandatu, pripisuju se daleko veće dobrobiti urađene za srpsku odbojku.

"Ušli smo u reprezentaciju kada je bio selektor, zaslužujemo i da završimo karijeru pod njegovim vođstvom. Nemamo informaciju, ali mislimo da će se i Igor povući bez obzira na rezultat, prosto da cela generacija ode zajedno".

Stasavao je Atanasijević, doduše, bez zapaženije uloge, u trenucima kada je pokoren Stari kontinent u Beču (2011). Imao je sreću i da upija svaki savet od legendarnog Ivana Miljkovića, ali i da njegovim (ne)očekivanim krajem reprezentativne karijere te 2012. započne novu eru u nekadašnjoj „plavoj četi“…

"Kada se sve sabere, proveo sam skoro 15 godina u nacionalnom timu. Prošao lepe i ružne momente. Bilo je i teških perioda, ali volim reprezentaciju. Tu su moji drugari... Nikada mi ta tri ili četiri meseca nisu padala teško. Naravno, moje mesto, kao i pozicija ostalih saigrača, nije večna i šansu treba dati mladim igračima da nastave niz".

Kako i iskreno priznaje, apostrofirajući drugarstvo, ostaje veliki žal što u sastavu neće biti i srednjeg blokera Srećka Lisinca.

"Stalno smo u kontaktu. Deo je ekipe, naš najveći navijač. Ne može da prođe utakmica, a da nam se ne javi. Njegov oporavak ide dobro, značajno bi bilo da je sa nama. Sigurno bismo bili i favoriti za jednu od medalja. Vratiće se Srećko pre ili kasnije u reprezentaciju i imaće mlađi igrači od njega mnogo da nauče".

Misli Atanasijevića, ali i ostalih saigrača, usmerene su isključivo ka Parizu. Koliko su ozbiljno pristupili okupljanju, možda najbolje pokazuje plan i program u čiju izradu nisu bili uključeni isključivo članovi stručnog štaba.

"Prvi period rezervisan je za Beograd, a posle toga, na naš zahtev, idemo u karatin kako bismo se maksimalno koncentrisali i pripremili za ono što nas očekuje. Odbojka na našu sreću ili žalost nije toliko ispraćen sport. Dakle, nemamo tu neku vrstu pritiska i obaveze prema bilo kome. Hoćemo da se izolujemo iz glavnog grada, poznatog okruženja i da samo razmišljamo o odbojci".

Ipak, ukazala se prilika i da se mali slobodan prostor u kalendaru iskoristi za odmor.

"Nije prošlo previše vremena od završetka grupne faze Lige nacija do priprema, svega nekoliko dana. Kako sam i klupsku sezonu proveo u Kini, nisam sve vreme bio sa porodicom. Elica je ostala u Sofiji da se pripremi za odlazak u Fenerbahče, ali razmišljao sam da se organizujem i da je vidim upravo zbog predstojećeg karantina. Otišli smo čak i na more na samo tri dana. Opet je bilo i to dovoljno, čisto da provedemo neko vreme zajedno".

Na kraju, otkrio je i da kruna karijere u Parizu donosi period u kojem će posebno uživati na privatnom planu. Naime, u novembru prošle godine Aleksandrova supruga, bugarska odbojkašica Elica Vasileva, porodila se u Sofiji i na svet donela dečaka Tea.

"Sve u svoje vreme, nekako se oproštaj poklopio sa rođenjem sina. Želim da budem više sa porodicom i da barem četiri do pet meseci provedemo zajedno. S druge strane, neophodan mi je i odmor koji zahteva svaki odlazak u klub", zaključio je Atanasijević.

Piše: Uroš Selenić