Andrija Gerić: Srbija može da zasija kao zvezda padalica, samo agresivno i motivisano

Proslavljeni srpski odbojkaš Andrija Gerić bio je član čuvene generacije iz Sidneja koja je 2000. godine pokorila konkurenciju i osvojila olimpijsko zlato. Po završetku bogate i trofejne karijere posvetio se obrazovanju i stekao zvanje diplomiranog psihologa, uz dodatne edukacije iz oblasti neurolingvističkog programiranja.

Kako trenutno uz njegovo ime ne stoji samo prefiks bivšeg sportiste i petostrukog olimpijca (prim. aut. četiri puta kao igrač, u Parizu će debitovati i kao deo stručnog štaba selekcije Srbije u vaterpolu), već i uspešnog stručnjaka za mentalni trening, nema relevantnije osobe za priču o povratničkom nastupu Orlova posle 12 godina.

Svojevremeno maestralni srednji bloker, koji je odbojkaški put, pored otadžbine, gradio u Italiji, Grčkoj i Turskoj osvrnuo se na period u prethodnih 12 leta, napravivši paralelu šta može da bude potencijalni benefit posle učešća na Igrama u Parizu.

„Činjenica da Srbija na dva ciklusa u nizu nije uspela da se plasira, za mene je predstavljala ogroman rezultatski neuspeh. Sada se dešava promocija odbojke u našoj državi, jer će možda novi klinci početi da se zanimaju za ovaj sport. Aktuelna generacija u reprezentaciji praktično je počela da trenira na osnovu uspeha bivše iz 1990–ih i 2000–ih godina. Oni su tada imali po sedam ili osam godina, pravili su neke prve odbojkaške korake... Olimpijske igre ne samo da jesu, već ih treba i posmatrati kao veliki marketing, pogotovu ako se napravi dobar rezultat“, ističe Andrija Gerić u razgovoru za Mozzart Sport.

U objašnjenju etikete “potpunog autsajdera”, koja se provlači i često naglašava na pomen izabranika selektora Igora Kolakovića, zaboravlja se da u sportu uvek postoje nadanja i fokus na zamišljene ambicije.

„Niko van kruga nacionalnog tima ne očekuje ništa, ali verujem da naši reprezentativci imaju predviđanja šta bi mogli da urade u Parizu. Kada se putuje na takmičenje kakvo su Olimpijske igre u Francuskoj, mora da postoji barem neka vrsta motivacije. Ukoliko se ide čisto da bi se otišlo, verovatno je onda bolje odmah odustati. Zato i svako od njih sigurno ima sportski motiv da napravi što bolji rezultat“.

Prošlo je više od dve decenije od kada je Gerić u dalekoj Australiji zagospodario planetom. Selekcija se u međuvremenu, a uoči vrednog jubileja – 25 godina od osvajanja zlata, doživljava na potpuno drugačiji način nego tada. Ostaje i dilema da li eventualna rasterećenost može da donese ključnu prevagu u Francuskoj.

„Svaki sportista je priča za sebe. Pojedini vole pritisak, a drugi baš i ne. Ukoliko neko želi da se bavi sportom bez pritiska, trebalo bi da se umesto profesionalnog preorijentiše na amaterski. Kada se nekim sportom baviš profesionalno, onda moraš i da budeš sposoban da se izboriš sa visokim očekivanjima koja sa sobom nose i određenu dozu pritiska u javnost. Na kraju, kada i ostvarite rezultat, tek kasnije postajete svesni šta ste uradili. U mom slučaju nisam baš u tim trenucima razumeo veličinu napravljenog, jer sam bio i previše mlad. Međutim, sada shvatam da je to obeležilo generaciju kojoj i sam pripadam. Nadam se da će nas ove godine, barem po veličini tog rezultata, dostići odbojkaši i odbojkašice. Biti olimpijac je veliko, a osvajač medalje i više od toga. Jeste da nismo u antičkoj Grčkoj, ali tamo su osvajači smatrani bogovima“.

Gotovo je izvesno i da veći motiv od samog plasmana na Igre ne može da postoji... Naime, odbojkaš rodom iz Novog Sada, koji je tokom karijere igrao u Vojvodini, Montekjariju, Lubeu, Latini, Panatinaikosu i Fenerbahčeu, na slikovit način je uporedio momenat odlaska na veliko takmičenje i trenutak osvajanja olimpijskog odličja.

„Nekada je teže izboriti mesto na Igrama, nego osvojiti medalju. Svaki sportista voli da se tamo takmiči, odnosno pokuša da ostavi maksimum. Valjda je to i poenta u sportu. S druge strane, plasman se može posmatrati i kao najveći san. Olimpijske igre su od antičke Grčke smatrane najvećim takmičenjem na planeti, dok su se od tada osvajači medalja pamtili u narodu. Moja generacija je uspela u tome, nadam se da će i njihova. Trebalo bi samo da se radi na motivaciji na taj način da iskoriste prednosti i pokušaju da se plasiraju u četvrtfinale”.

Gerićevo profesionalno usmerenje podrazumeva i pomoć sportistima u postizanju planiranih rezultata, probijanju različitih blokada i uopštenom jačanju samopouzdanja. Mišljenja je da su srpski reprezentativci ispunili primarni zadatak, ali da postoji mogućnost i da odu makar korak dalje u odnosu na prvobitna očekivanja.

„Što se tiče Srbije, osnovni cilj je ostvaren – ponovo su deo Igara. Grupa nije laka, iako su Kanađane pobeđivali do sada. Protiv Slovenaca su uvek napeti mečevi, pa se nekad zabeleži trijumf, a povremeno i poraz u pet setova. Čini mi se da mogu da dobiju jednu od te dve utakmice i da budu blizu nokaut faze. Nastavak takmičenja od četvrtfinala je lutrija... Ako budu imali dan i energiju, uz to i odigraju srcem, postoji mogućnost prolaska u borbu za medalju“.

Podsetio je i na nikad stresnije putešestvije kroz ovogodišnju Ligu nacija. Pre svega, koncentrisao se na okršaj koji je umnogome uticao na pozitivan epilog i pakovanje kofera, čak i kada se činilo da je Pariz sve dalje od kapitena Uroša Kovačevića i saigrača.

„Imao sam priliku da gledam meč protiv Kube u Ljubljani, inače glavnog takmaca za plasman na Igre. Gubila je Srbija (prim. aut. 0:2 u setovima) i sve je vodilo ka porazu od 0:3, ali ekipa se trgla i na kraju trijumfovala u taj-brejku. Dakle, u svakoj utakmici postoje momenti kada možeš da pobediš, samo je bitno da u tim trenucima uradiš prave stvari“.

Kao ključan detalj apostrofirao je konstantan značaj mentalne pripreme. Psihološka spremnost sportista u postizanju bilo kakvih ambicija zapravo je složen proces. Kako zavisi, između ostalog, od vrste sporta, trajanja sezone, zahteva samog takmičenja, individualnih potreba i kapaciteta svih uključenih aktera, u praksi je neophodno i korišćenje različitog broja tehnika sa ciljem ostvarivanja maksimalne efikasnosti. Međutim, u čitavom tom postupku poželjno je ostati smiren i voditi računa da se ne ode daleko u vlastitom rasuđivanju.

„Stalno mora da se radi, a ne samo da se pokušava. Jedino ukoliko si iskren, mogu da pomognu mentalni saveti. Naravno, nije lako kada gubiš, ali zato i služi mentalna priprema. Primera radi, čekaš svoju šansu i iskoristiš je na najbolji način. Ako imaš prednost, trudiš se da zadržiš vođstvo. Važno je da se u tim trenucima razmišlja samo o tome šta je sada, a ne šta je bilo ili šta tek može da se dogodi. Ako krene da se razmišlja u tom ili sličnom smeru, počinju i sopstvene misli da te zbunjuju“.

Srbija osvaja zlato - kvota 17,00

Kraj reprezentativnih karijera pojedinih odbojkaša povećava volju i želju da se napravi oproštaj za pamćenje.

“Očekujem da se povuče sigurno pet do šest igrača, kao što su Aleksandar Atanasijević, Uroš Kovačević, Marko Podraščanin, Nikola Jovović, Marko Ivović, možda i Petar Krsmanović... Reč je o smeni generacija, ali i prilici da zasijaju kao zvezda padalica, onako najjače. Ovo je njihovo poslednje veliko takmičenje. Red je da se oproste na najlepši mogući način i zatvore jedno poglavlje u knjizi“.

Dao im je i konkretan savet kako mogu da budu iznenađenje, kada ih je već javnost (ne)zasluženo okarakterisala kao anonimuse zalutale u prestonicu Francuske. Da li će tako ostati i po završetku Igara, sve zavisi od njihovog pristupa.

„Ukoliko budu nostalgični, biće u problemu... Moraju da igraju što agresivnije, kao i na emociju ako je moguće. Ukoliko prikažu takve partije, verujem da će svi da budu zadovoljni. Ljudi u Srbiji dobro percipiraju kada neko da sve od sebe. Pravi primer je i nedavni nastup srpskih fudbalera na Evropskom prvenstvu. Nacija odmah primeti da li se neko trudi ili ne“, zaključio je Gerić.

Piše: Uroš Selenić