Ana Lazarević: Vratila sam se zbog sina, ali motivacije mi ne manjka, posebno ne u Zvezdi

Osvojila je Ana Lazarević prošle sezone titulu u Rumuniji, arhivirala dostignuće u dresu Voluntarija, a potom se vratila na mesto uspeha. Ponovo je obukla prepoznatljive crveno-bele boje i nastavila tamo gde je stala pre dva leta.

Nešto manje od tri meseca bilo je dovoljno da skrene pažnju na sebe. Pripala je Valjevki velika odgovornost – kapitenska traka večitog rivala i uloga da u 33. godini pomogne Crvenoj zvezdi da još jednom pokori konkurenciju u Superligi.

Kakav je utisak ostavila, dokazuje da je ubedljivo proglašena za najbolju domaću odbojkašicu u izboru MVP Mozzart Sport. Daleko i značajnije, konačan sud doneo je najrelevantiji žiri – treneri, kapiteni, publika i predstavnici medija.

"Kako sam uveliko načela 18. profesionalnu sezonu, očigledno je da su ljudi priznali rad i trud. Drago mi je da su zbog nečega prepoznali da zaslužujem da dobijem priznanje u plejadi mlađih generacija u Srbiji. S druge strane, odlikovanje u mojim godinama dolaze kao satisfakcija da sam se i prethodnih isticala u odbojkaškom sportu", istakla je Lazarevićeva za Mozzart Sport.

Zanimljivo je i da su protivkandidati mahom bile mlađe koleginice, poput Mine Mijatović (Tent), Anje Zubić (Jedinstvo), Vanje Ivanović (Železničar) i Milice Vidačić (Partizan).

"Nije neobična pojava! Nekako se na terenu spustim do njihovih godina ili uopšte ne razmišljam koliko sam iskusnija. Povremeno bude čudno kada igram protiv devojčica rođenih 2008. godine. Međutim, postoji i doza zadovoljstva da talentovana deca dobijaju priliku da igraju u nacionalnom prvenstvu".

Primetila je da povremeno poseduje i veću želju za nadigravanjem. Verovatno je na taj način nedvosmisleno fokusirala da je i u četvrtoj deceniji života gladna borbe za nove trofeje.

"Nikada mi motivacije nije manjkalo, pogotovu ne u Crvenoj zvezdi. Tata mi je bio okoreli navijač klub za koji trenutno nastupam. Pokušavam da volju za igrom prenesem na ostale, pošto mi se nekada čini da borbenost izostaje. Možda i normalna situacija, posebno imajući u vidu da pričam o novim generacijam".

Na pomen glave porodice, prisetila se da nije postala mogućnost da pobegne od sportske karijere.

"Tata je, između ostalog, igrao rukomet. Davnih dana me je odveo na odbojkaški trening. To je bila ljubav na prvi pogled i dodir sa loptom. Imala sam želju svojevremeno da igram i folkor. Kada sam malo i porasla, budući da sam krenula na odbojku sa samo osam godina, razmišljala sam o tenisu".

Nije zaboravila ni rođenog brata... Gradio je i Aleksandar odbojkaški put, uglavnom u gradu na Kolubari, iako je imao i kratkotrajni izlet u prestonici.

"Krivo mi je da nije iskoristio visinu i potencijal. Doduše, bio je posvećen i fakultetu. Mogao je da uradi više, mada je tek počeo da trenira sa 17 godina. Pokazivao je više interesovanja i ljubavi ka životinjama, posebno konjima i psima. Verujem da bi imao predivnu karijeru, samo da je ranije i startovao. Igrao je srcem i u beogradskoj Steriji. Trenutno se i dalje mota po Valjevu, oko kluba VA014".

Podsećajući se brojnih detalja, napomenula je i sa čime se suočila prilikom prelaska u redove čuvene Vizure 2006.

"Moji roditelji su pre odlaska u Beograd razgovarali sa predsednikom Zoranom Radojičićem i trenerom Željkom Šćepanovićem. Mama i tata su se pribojavali, jer sam imala svega 14 godina. Na kraju su me i pustili da idem. Očigledno se i nisu pokajali. Put je bio težak, a ja devojčica koja se odvojila od porodice. Verovatno je moralo tako da bude, iako danas osećam isključio ponos i sreću".

Najbolja odbojkašica (domaća liga): Ana Lazarević, najvažnija karika za uspeh

Uskoro su stigla i valjevska pojačanja...

"Dogodilo se da su Maja Savić i Ljiljana Ranković došle u Vizuru. Čak smo i živele zajedno. Drago mi je bilo da se u tako malom gradu krije i odbojkaški potencijal. Uvek je lepo da vidiš voljene osobe iz svoje sredine. Preovladava i zadovoljstvo da je svaka od nas imala uspešnu karijeru".

A u međuvremenu se otisnula i u inostranstvo. Štriklirala je u proteklih 12 godina i angažmane u Turskoj (Bešiktaš i Bejlikduzu), Francuskoj (Miluz), Grčkoj (Olimpijakos) i Rumuniji (Alba i Voluntari)."Svaki klub je priča za sebe. Najlepši period bio je u Olimpijakosu. Kako zbog ljudi, organizacije i života, tako i trenera Branka Kovačevića. Vezuju me predivne uspomene. Osvojila sam tamo sve što sam mogla. Opet, najteže je bilo u Albi, kao i Voluntariju. Iako sam prošle sezone dodala još jednu titulu u bogatoj karijeri, promenjeno je na tom putu čak četiri trenera. Svašta se izdržalo. Međutim, vratilo se na kraju. Ne samo meni, nego svima koji su bili deo ekipe".

Kada je završila sezonu, nije se previše dvoumila. Ponudu Crvene zvezde rešila je da prihvati. Ne iz finansijskih ili benefita druge vrste, koliko zbog naslednika Bogdana.

"Privatan život je jedini razlog. Budućnost sina mi je bila najvažnija prilikom donošenja odluke. Teško je bilo da funkcionišem sama sa detetom u inostranstvu. Shvatila sam da nikakav novac toga nije vredan. Želela sam da ide u vrtić, bude uz drugare, braću, sestre, rodbinu... Događa se samo da povremeno i pita kada ćemo da se vratimo u Rumuniju".

Nametnula se na kraju i tema kako je biti u isto vreme mama i odbojkašica.

"Preteško... Ne mogu da ostavim dete kod mojih roditelja, pošto su preminuli. Iako Bogdan ima drugu babu i dedu, kao i dadilju, volim da budem uključena u odrastanje. Gledam da iskoristim svaki sekund. Ništa ne bi trebalo da bude naporno kada je reč o Bogdanu. Zna i da komentariše moje obaveze, posebno u momentima spremanja za utakmice. Često mi tada i kaže da pobedim", zaključila je Lazarevićeva.