Pariski dnevnik Save Ranđelovića: A, onda se ukazao Novak...

Među preko 10.700 sportista na Olimpijskim igrama u Parizu našla su se samo dvojica rođena u Nišu – Nikola Karabatić i Sava Ranđelović. Iako je ovaj prvi upravo na ovom takmičenju okončao karijeru najtrofejnijeg svetskog rukometaša svih vremena, čak ni on nije uspeo do podviga do kojeg je stigao ovaj drugi.

Srpski vaterpolista doneo je u svoj rodni grad treću uzastopnu zlatnu olimpijsku medalju. Samo su on, Dušan Mandić i Nikola Jakšić „zajednički sadržalac“ tog het-trika na relaciji Rio de Žaneiro – Tokio – Pariz.

„Da ne bude ono „sve su mi medalje kao deca, podjednako drage“. Možda se utisci još nisu slegli, ali ova mi je, ipak, nekako najdraža. Samo zato što smo na prethodna dva izdanja Olimpijskih igara ipak odlazili kao favoriti i svi su to očekivali od nas, a sada se malo ko, ma da se ne lažemo – svi su nas otpisali, nadao medalji bilo kojeg, a kamo li zlatnog sjaja“-đ, počinje priču za Mozzart Sport 31-godišnji stub vaterpolo reprezentacije, koji je baš na ovim Igrama obeležio desetogodišnjicu prisustva u seniorskom nacionalnom timu na svim velikim takmičenjima.

Da li vam je to što niko nije verovao, pošto svi uporno potencirate kako vam je dalo dodatnu snagu, možda stvaralo i neko dodatno opterećenje?

„Ma ne, samo ekstra motivaciju! Mi možda nismo imali medalju u poslednje tri godine, ali smo najbolje znali koliko vredimo i da nismo zaboravili da igramo vaterpolo. Nije ni bilo realno očekivati odličje u tom periodu, posle odlaska toliko bitnih igrača, promene selektora, činjenice da uglavnom nismo bili kompletni... Jedino opterećenje koje smo imali bilo je to četvrtfinale, jer smo ga gubili u ovom olimpijskom ciklusu i u Budimpešti, i u Zagrebu, i u Dohi.“

I baš za tu prepreku angažovan je neko ko takođe zna kako se osvajaju olimpijska zlata?

„Pomoć Andrije Gerića bila je dragocena. On posao sportskog psihologa radi izvanredno, ali mu taj ’bekgraund’ karijere vrhunskog sportiste nekako dodatno daje na težini. Bio je sve vreme sa nama, od početka priprema. Imali smo i neke individualne seanse, ali je on insistirao na grupnim sastancima, nekad i sa kompletnim stručnim štabom. Gera je car, pravi Lala, lagan, žargonski - flegma, ali krajnje pozitivan lik. Mnogo, mnogo nam je pomogao da prevaziđemo taj pritisak i stres četvrtfinala“.

ITALIJANI BAŠ I NISU ŽELELI NA NAS

Polako samo, do četvrtfinala je valjalo stići, a to ste uradili po već oprobanom receptu – u Riju ste bili četvrti, u Tokiju treći, sada ponovo četvrti u grupi. Štaviše, prvi put u istoriji svih ekipnih loptaških sportova na OI se desilo da se u finalu sastanu dve ekipe koje su grupu završile na četvrtom mestu!

„Nama je bio cilj da dobijemo prve dve utakmice, Japan i Australiju, pa da se u ostala tri meča spremamo za četvrtfinale, bez rezultatskog opterećenja, jer je manje-više stvarno svejedno na kom će mestu da završiš. Ne možeš ti da, primera radi, tempiraš da budeš treći i da ideš ciljano na drugog otuda, kad se tamo menja redosled iz dana u dan. Ne znam, ne mogu da tvrdim, ali gledali smo utakmice poslednjeg kola, stekao sam utisak kao da Italijani baš i nisu želeli da dobiju Grke i da se namere na nas, jer mislim da nas nikada nisu dobili u četvrtfinalu“.

Sava Ranđelović sa našim novinarom

Pa ipak, nije sve krenulo po planu?

„Hajde taj Japan, uvek sa njima to ide tako, dišu nam za vrat, pa se u nekom trenutku samo odlepimo. Međutim, kada god smo imali dva, tri gola razlike sviraju nam neki kontrafaul, a njima, zamislite, nijedan za celu utakmicu, na onakav stil igre! Na kraju, najvažnije je krenuti pobedom, makar i sa plus jedan, ali onda je došla ta Australija. Da smo hteli, ne bismo mogli toliko loše da odigramo“.

Paralela sa Rio de Žaneirom je neizbežna. Tada se dogodio Brazil i sada već antologijski sastanak kapitena Živka Gocića, o kojem detalji nikada nisu dospeli u javnost. A sada je sastanak sa ekipom držao neko drugi:

„Mi smo praktikovali interne sastanke u našoj sobi, čak i posle pobeda, a kamo li posle onakve partije, gde niko nije ličio na sebe, gde nije bilo ni traga od neke energije. Sedimo mi tako i pričamo i u jednom momentu samo se otvaraju vrata i kao da ulazi neka svetlost, kao ono u filmovima kada se otvaraju vrata raja. Bukvalno nam se ukazao On. Novak Đoković. Niko nije ni znao da je trenutno u selu, gde je došao da poseti našu misiju, pa je izrazio želju da dođe do naše sobe da nam pruži podršku. A kod nas – tajac! Ćutimo, slušamo i ne verujemo šta se dešava. Mislim, nije prvi put da ga srećemo, većina nas poznaje ga od ranije, ali ipak mi na njega gledamo kao na najvećeg, ne tenisera, nego sportistu na svetu. I upade nam u sobu pravo niotkuda, baš u takvom trenutku“.

Pretvorili smo se u uvo...

„Da sad ne prepričavam, ali podelio je sa nama neka iskustva iz sopstvene karijere, ukazao na neke momente kada je njemu bilo teško, kako se izdigao iz toga. Rekao nam je da veruje u nas, da treba baš sada da budemo svi kao jedan i da ćemo to prevazići. Trajalo je to nekih 10-15 minuta, mi smo se samo pogledali, a ti pogledi rekli su sve. Šta ima više da pričamo, šta nama više od ovoga treba pa da krenemo da igramo? Izašli smo iz te prostorije kao preporođeni“.

Zanimljivo je da su Delfini od preostala tri meča u grupi dobili samo jedan, ali baš onaj koji se morao dobiti, protiv Francuske, koji je imao značaj klasične osmine finala, jer pobednik je išao dalje, a poraženi ostajao bez šansi za eliminacionu fazu:

„Neku reakciju pokazali smo već protiv Španije. Čudna je to ekipa. U svim ovim godinama njihove dominacije svetskim vaterpolom, oni nemaju niti jednu olimpijsku medalju! Grupu su završili sa svih pet pobeda, tu su maltene nepobedivi, ali očito da sa tim pritiskom olimpijskog četvrtfinala o kome sam malopre govorio ne umeju da se izbore. Od Francuske jesmo jači, ali domaći bazen, pune tribine, već su nas jednom pobedili baš u osmini finala, onomad u Splitu, a ove godine na SP u Dohi izgubili su u polufinalu od Hrvata na peterce, što znači da imaju kvalitet... Ipak, tu se upalila mašina i posle smo samo odradili utakmicu sa Mađarskom, čekajući rivala u četvrtfinalu“.

Selektor Uroš Stevanović više puta je naglasio da je Grčka jedina koju tamo nije želeo za protivnika. Zašto?

„Nekako nam ne leže. Pokriveni su na svim pozicijama sa po dva vrhunska igrača. Osim levorukog šutera, imaju bukvalno sve. U poslednje tri godine, od tokijskog finala, dobili smo ih samo na nekom pripremnom turniru, a prilično lagano gubili na zvaničnim takmičenjima. Ali, znali smo da moramo jednom i da prekinemo taj negativni niz. Možda je baš zbog toga pritisak bio na njima, a možda su ih, ko zna, zavarale naše promenljive igre u grupi. Ali, znate kako, kad smo videli da u polufinalu idemo na pobednika meča Amerika-Australija, rekli smo sebi da je to šansa koju ne smemo da propustimo. Da me niko pogrešno ne shvati, ne potcenjujem te dve selekcije, ali saznanje da nas put do finala vodi preko nekog od koga znaš da si bolji, vuklo nas je napred“.

VEROVAO SAM U GOL PROTIV GRČKE

Na kraju je, ipak, presudio gol Nikole Jakšića koji je u rangu onih Đorđevićevih trojki iz Istanbula i Barselone ili, hajde za one malo starije, pogotka Igora Milanovića u finalu Svetskog prvenstva 1986:   

„Čitam ovih dana izjave mojih drugara iz reprezentacije i vidim da nisam jedini – ja sam nekako verovao da ćemo dati gol, koliko god to suludo zvučalo. Kad smo primili onaj gol sedam sekundi pre kraja, ja sedim na klupi i kažem idemo sad da ga damo. Jakša prima loptu i ja vičem ’ima ga, ima ga’. Što on kaže, 30 puta da šutne odande na prazan gol ne bi pogodio, a ovo sa tri bloka, svi skočili do gaća, sa golmanom i sa pola terena... E, to je onaj momenat kada nam se vraća sve kroz šta smo prošli u poslednje dve godine. Tu smo se oslobodili svih lanaca, sve što se u nama skupljalo eksplodiralo je i posle je ispalo da smo Amerikance i Hrvate dobili nekako iskusno, bez tenzija“. 

To polufinale protiv SAD imalo je i zanimljivu uvertiru:

„Sedimo uveče u sobi, gledamo prenos košarkaškog polufinala i dogovaramo se: šta god da se desi, ne smemo to da doživimo lično, ne smemo da gubimo fokus sa onoga što nas čeka sutradan popodne. Ma kakvi, nismo mogli da ostanemo imuni na ono što se dešavalo na parketu. Ipak je postalo lično. Kad smo već kod suđenja, nije ni na našoj utakmici bilo sve kako treba, odnos u isključenjima ako se ne varam 17:8 u korist protivnika, ali bili smo nepogrešivi u realizaciji. Oni su sve karte bacili na to da zaustave Mandu. Ne mogu da kažem da su pogrešili, da li su mislili da će on sad da sili pa da šutira, ne znam. Ali, on je to maksimalno iskoristio da ih sve privuče na sebe, a mi smo davali golove, i ja onaj jedan, čak i bez ijednog bloka“.

Sava Ranđelović finale je završio pre vremena zbog tri lične greške, ali rezultatsku kontrolu Delfini nisu gubili nijednog momenta. Ispalo je da je, ako malo parafraziramo onu čuvenu Linekeru o fudbalu i Nemcima, olimpijski vaterpolo turnir takmičenje u kojem se dvanaest reprezentacija nadmeće u vodi, a na kraju uvek pobede Srbi.

„Čoveče, je l’ ti znaš da ja za deset godina u reprezentaciji nemam nijednu srebrnu medalju? Bukvalno nijednu. Poneka bronza još i postoji, ali srebro ne! Tajna? Nikad nismo prestali da verujemo. Ni ono u Splitu, posle eliminacije u osmini finala Evropskog prvenstva, što je verovatno bila najniža tačka ove reprezentacije. Ova generacija je zajedno od kadetskih, jnuiorskih dana. Sačekali smo da dođe do te smene, da se sastavimo i u seniorskoj reprezentaciji. Znali smo da smo svi u istim problemima, držali smo se zajedno, još napornije radili. I sad vam kažem, ovo će nam dati mnogo samopouzdanja za naredna takmičenja, da kad dođu ključne utakmice budemo zreliji“.

Zlatni het-trik: Mandić, Ranđelović i Jakšić (Starsport)

Samo da ekipa ostane na okupu...

„Neće niko da se oprosti, verujte. Mnogo je bio dug proces sklapanja ovog mozaika. Te neke kamenčiće koji su nedostajali, dobili smo povratkom Dedovića i Ćuka. Falilo nam je to iskustvo igrača koji su prošli kroz ovakve utakmice, osvajali olimpijsko zlato, znaju da se nose sa takvim pritiskom. Ćuk je takav jedan pozitivac, kad je nekome loš dan, nešto je povučen, stoji sa strane, on ga zagrli, pita ga šta ga muči, pozove nazad u grupu. On je bio kao neki lepak koji nas je sve držao na okupu, ujedinio nas, napravio od nas jednu dušu. Nije bilo nikakvih grupica, niko se nije odvajao. Da li gledali utakmice, igrali soni, slušali muziku, sve smo radili zajedno, svi u jednoj sobi...“

NIŠTA NIJE BILO SLUČAJNO

Kao da se ništa prethodnih nedelja nije dešavalo slučajno:

„Bukvalno tako! Šamar od Australije u pravom trenutku, pa da se Novak baš tada pojavi u selu. Onakav Jakšin gol da nam padne kamen sa srca. Onakav poraz košarkaša od Amerikanaca baš veče pred naš duel sa njima... Opet se vraćam na Đokovića, kada vidite koliko je stalo do te medalje čoveku koji ima 24 grend slem titule... Stvarno nam je dao taj zlatni pelcer, pa smo se na kraju prvi put našli zajedno sa njim na Balkonu, koji je nekako bi i tesan za sve nas gore“.

Neko bi pomislio da je letvica podignuta toliko visoko da motiva ponestaje, ali situacija je baš suprotna:

„Mi smo se vratili bez odličja sa poslednjih sedam svetskih ili evropskih prvenstava. Cilj je da vratimo u svoj posed medalju sa tih takmičenja. A posebno važno prolazno vreme na putu ka Los Anđelesu je Evropsko prvenstvo u Beogradu za dve godine. Koliko sam upoznat, strategija je da se većina nas vrati u domaće klubove, evo Radnički iz Kragujevca doveo je četvoricu reprezentativaca, tako da nam tu bude baza i da budemo na raspolaganju selektoru kada god se ukaže prilika da se okupimo“.

Za sada, ali samo za sada, bez Save Ranđelovića u toj priči:

„Imam još godinu dana ugovora sa Vašašom, odradiću ga. Igraćemo Ligu šampiona, doduše sa timom koji nije baš za najviše domete, budžet nam je smanjen nakon odlaska glavnih sponzora. Prošle sezone smo bili odmah iza Ferencvaroša i u prvenstvu i u kupu, borićemo se. Lepo mi je tamo, sa trenerom Slobodanom Nikićem, naredna sezona biće mi jubilarna, deseta uzastopna u inostranstvu. A posle toga, ako se sve poklopi, zašto da ne, možda je pravo vreme da se i ja vratim kući“.

Onoj pravoj kući, u Doljevcu kraj Niša, došao je na par dana da napuni baterije pred nove obaveze. Kolega Dejan Stevović, doajen sportskog novinarstva, posebno u domenu vaterpola, javno je predložio da bazen Čair ponese ime trostrukog olimpijskog pobednika koji je baš tu napravio prve zaveslaje:

„Na prvu loptu zvuči pretenciozno, ali kad malo staneš i zamisliš se, bez neke lažne skromnosti, nije to baš tako prazna priča. U svakom slučaju, Niš ima mnogo što popularnih, što trofejnih sportista, čast je biti u društvu Zorana Tute Živkovića, Ivana Miljkovića, Stefana Jovića, Lidije Mihajlović, Dragana Stojkovića Piksija...“, zaključuje razgovor za Mozzart Sport Sava Ranđelović.