Robert Levandovski o dečačkim danima, odbijanju u Legiji, šta mora da ima idealna „devetka“ i zašto nije poslušao Ronalda i Ramosa

Malo je takvih napadača, klasičnih golgetera, „devetki“ u 21. veku. Robert Levandovski je jedan od „poslednjih Mohikanaca“, onih napadača koji vide samo gol i loptu u mreži. I ništa ih drugo na terenu ne zanima. Niti ih ikada ta golgeterska glad napušta.

As Bajerna iz Minhena je u velikom intervjuu za španski Sport pričao o svojim počecima, dečačkim danima, ali i o tome kako ga je put vodio do jednog od najboljih fudbalera današnjice.

Jesi li oduvek, od dečačkih dana tresao mreže?
„Jesam. Za mene je to bila prirodna stvar. Voleo sam da zakucam loptu u gol i da to činim često. Kao dečak igrao sam  i u sredini terena, na oba boka, ali mi je oduvek bila želja da postižem golove za ekipu. Ni želja ni osećaj za gol se nisu promenili do danas“.

Kakva je tvoj odnos s loptom, pričaš li sa njom?
„Kada sam bio mlađi jesam, pričao sam s njom kao da mi je drug“.

I šta si joj govorio?
„Govorio sam joj: „Moja si“. I: „Moraš da me slušaš“. I kada bih jeo, držao sam fudbal ispod stopala, ispod stola. Želeo sam da bude uvek uz mene“.

Verujem da je sve to bio deo tvoje želje da kontrolišeš loptu, da budeš siguran da će učiniti sve što poželiš.
„Sve je to bilo iz ljubavi. Iz ljubavi prema lopti i iz ljubavi prema fudbalu. Kada sam bio dečak, nismo imali Plejstejšn ili kompjutere. Po ceo dan smo bili napolju, u polju ili u parku. Sada toga više nema, dečaci i devojčice imaju mnogo više načina da se zabave“.

Da li si ikada naglas govorio „Biću najbolji napadač na svetu“?
„Znao sam da moram da idem korak po korak. Moj san je bio da igram na velikim stadionima sa 80.000-90.000 gledalaca. Kada sam bio mlađi, u mojoj zemlji nismo imali nijednog vrhunskog igrača i stalno sam se pitao „Ok, ja sam iz Varšave, iz Poljske, ali zašto Poljaci ne mogu da budu najbolji igrači na svetu“.

Kome si se divio?
„Kada sam imao šest godina Robertu Bađu, jer je to bilo njegovo vreme na Svetskom prvenstvu, sviđalo mi se kako je igrao. Onda između 10 i 14 godine, uzor mi je bio Alesandro del Pjero, ali kasnije mi je omiljeni fudbaler bio Tijeri Anri. Bio je neverovatan igrač. Ne samo zbog njegovog golgeterskog umeća, već i zbog onog što je činio za tim. Sećam se dana kada sam ga upoznao, bio je to šok za mene. Vau! Moj dečački idol! I tražio je da razmenimo dresove. Neverovatno! Ostvarenje snova!“

U periodu kada si imao između osam i 16 godina roditelji su morali da te voze dva sata da bi došao na trening. I tako tri-četiri puta nedeljno.
„Uvek ću roditeljima zbog toga biti zahvalan. Roditelji mojih školskih drugova su im govorili „zašto to radite, gubite dva sata vremena svakog dana, 12 do 15 sati nedeljno, to je suludo“. Ali, moji otac i majka su govorili da je moj san da postanem dobar fudbaler. Na meni je bilo da se odlučim šta želim da postanem. Moji drugovi su išli na žurke i u provod, a ja na treninge. Tako sam izabrao“.

Kada si shvatio da ti i lopta govorite istim jezikom?
„Moj otac je bio moj prvi koncidioni trener i govorio mi je „Ne bi trebalo samo da vežbaš fudbal“. Govorio mi je da moje telo mora da bude fleksibilnije, da moram da probam i druge sportove. Vežbao sam džudo, odbojku, košaršku. Voleo sam sve sportove. Moja majka i sestra su igrale odbojku“.

Još jedna stvar sa kojom si se suočio kao dečak je odbijanje. Legija je smatrala da si nedovoljno krupan i da ne možeš da budeš napadač.
„Bila mi je to jedna od najgorih situacija u životu. Bio sam povređen nekoliko meseci i kada sam se vratio, normalno je bilo da nisam bio u formi. Bilo mi je potrebno vremena, ali mi je ugovor isticao na kraju sezone. Niko mi nije govorio šta se dešava, da li će mi ponuditi novi ili neće, tako da sam otišao kod sekretara kluba i on mi je rekao da će me klub pustiti da odem. Bila je to jako teška situacija za mene. Imao sam 17 godina. Majka me je čekala na parkingu i znala je odmah da nešto nije u redu. Pitao sam se da li se time moja fudbalska karijera završila? Ali, odlučio sam da nastavim, korak po korak, da odem u neki manji klub, da dam sebi drugu šansu. Dobro sam postupio“.

Šta idealan napadač, prava devetka, mora da ima?
„Idealna devetka mora da ume da postigne gol levom, desnom, glavom, na sve moguće načine. I da bude spremna za svaku situaciju“.

Napadači ne igraju mnogo loptom, ali kada im dođe, nemaju mnogo vremena za razmišljanje.
„Nekada je baš tako. A, ja na volim da predugo čekam da mi lopta dođe. Ali, moraš uvek da budeš spreman, jer će doći. To je ključna stvar. Ta stalna tenzija u tebi, iako nekad moraš da se pretvaraš kako se samo šetaš po terenu“.

Da li pričaš često sa protivničkim štoperima?
„Ne, ne mnogo. Više volim da budem fokusiran na igru, na ono što mislim da će se dogoditi na terenu“.

A, da li proučavaš protivničke igrače, tražiš li im slabost?
„Naravno. Analiziramo sve pred svaku utakmicu, svakog igrača koji bi mogao da vam bude direktan rival. Uvek gledam protiv koga ću se boriti“.

Jeste li nekada iznenadili samog sebe potezom na terenu?
„Mnogo puta. Nemate na terenu mnogo vremena za razmišljanje, gde ćete da šutirate, da li ćete levo ili desno. Morate da reagujete po intuiciji, a to nije ništa drugo nego nagomilano iskustvo. U suštini, mislim da u 70 osto slučajeva nisam razmišljao o tome gde ću šutirati. Nekada posle gola pomislim: „Vau, nisam ni znao da to mogu“.

Sportski psiholozi kada govore o napadačima kažu da im se dešava ponekad mentalna blokada kada ne urade nešto kako treba ili kada promašuju šanse.
„Ako promašite priliku i posle minut, dva, deset naiđe druga, a vi niste spremni – promašićete opet. Nije bitno da li ste promašili jednu, tri, pet šansi, morate da razmišljate o tome da će doći šesta i da ćete tada pogoditi. Kada sam bio mlađi, dešavalo mi se da me promašaji opterete, ali naučio sam lekcije iz svojih grešaka“.

Iskustvo vas je naučilo i kako da sačuvate energiju.
„Celu utakmicu provedem tražeći loptu. I ako postignem gol, želim još jedan. Ako postignem tri, hoću i četvrti. Nekada mi saigrači kažu „Zar ne znaš da imamo još jednu utakmicu za tri-četiri dana?“ Ali, za mene, zato što volim fudbal, volim sport, nikada nije dosta“.

Potpisao si novi ugovor sa Bajernom. Najbolje fudbalske godine provešćeš u tom klubu.
„U jednom sam od najboljih klubova na svetu. I znam da ovde mogu da budem srećan. Ono što imamo je na najvišem nivou, od tima do sportskog centra. Sve je lakše kada igrate za takav klub“.

Znači, Kristijano Ronaldo i Serhio Ramos nisu uspeli da te ubede da pređeš u Real, iako su te nagovarali pre tri godine.
„Tačno je, zvali su me da dođem posle utakmice sa Realom. Možeš da odeš u špansku ligu, u drugu zemlju, još jedan veliki klub, ali za mene to nije najvažnija stvar. Ovde gde sam mogu da pružim svoj maksimum, da dostignem svoj najviši nivo i želim da tako nastavim“.

Foto: Reuters