Pazi šta želiš…

Devedesetih godina prošlog veka, kada je taj čovek još klinac, u gradu u kojem je odrastao nije postojala Premijer liga. Dobro, postojala je Premijer liga, kao neka daleka ideja, ali koliko joj je pažnje poklanjano, moglo se bez ikakvog preterivanja reći da je nije ni bilo.

Sve je bio Kalčo. Sve je bila Italija. Svi su posvećeno pratili italijanski fudbal, svi su provodili nedelje po podne gledajući “Quelli che il calcio”, svako je imao omiljenu talijansku voditeljku i omiljeni talijanski klub. I danas, verujte, znam ljude koji navijaju za Parmu, Đenovu, Sampdoriju ili Kaljari. One koji štede pare da idu u Firencu i Veronu. 

Engleze ste mogli da gledate jednom nedeljno, i to ako imate sreće i satelitsku antenu. Mi koji bismo se drznuli i da pomislimo da ima fudbala mimo Apenina, mi smo bili ugrožena vrsta. Indijanci iz rezervata koje je bilo dozvoljeno vređati. Mi smo bili hipsteri, onda kada je ta reč bila uvreda (a i dalje je).

Mi smo pričali o atmosferi, o drugačijem navijanju, o stadionima koji nemaju atletsku stazu, o tribinama bez transparenata. O muškom fudbalu, o Stenu Kolimoru, o Polu Insu, o Polu Gaskojnu, o klubovima čija imena ne bi skliznula niz grlo kao mače niz oluk, nego su zvučala kao mitovi, kao relikti prošlosti: Derbi kaunti, Blekburn rovers, Koventri siti, Midlzbro, Šefild venzdej, Vimbldon, Kvins park rendžers.

Doći će dan, govorili smo, iako niko u to nije stvarno verovao, doći će dan kada ćete svi vi videti koliko je Premijer liga jaka. Kada će se na Ostrvu ponovo, kao nekada – tako su nam pričali – igrati najbolji fudbal na svetu. Kada u posrnule velikane, pred lečene huligane, neće dolaziti samo poneki isluženi Italijan ili zalutali Brazilac, ćao sinjor Ravaneli, ćao sinjor Zola, ola Žuninjo Paulista, ke mas Faustino Aprilja, nego najveće zvezde. Kada će engleski klubovi opet biti najjači u Evropi, i opet podizati klempavi pehar, kao što su umeli.

Kako beše ono: pazi šta želiš, možda ti se i ostvari…

Taj što ovo piše, dakle, nije nikada bio protiv Premijer lige, naprotiv; i valjda ono što će biti rečeno u ovom tekstu – i što je, možda manje direktno, bilo nagovešteno u nekim prethodnim tekstovima – makar zato ima neku težinu. A to je, otprilike ovo: Poslednja je ura, ako već nije kasno, da se nešto uradi, kako Premijer liga ne bi uništila ovo malo modernog fudbala koji je ostao. I to nema veze samo sa ovogodišnjim rezultatima u evropskim kupovima, jer to je moglo i nije moralo da se odvije baš ovako, nego sa opštim utiskom o uticaju, značaju, ceni.

Možda jeste normalno da klubovi koji su pre četvrt veka bili na trećem stupnju engleske piramide danas igraju Evropu, ali nije normalno da na vest da Milan – ono, šta znam, sedam pehara Lige šampiona u trofejnoj sali San Sira – peca doskorašnjeg trenera Bornmuta, kluba sa malenim stadionom i bez ijednog uspeha u istoriji, komentar običnog čoveka bude “Iraola u Milanu? To bi mu baš bio korak unazad”.

Čoveče…

I da otpaci iz Premijer lige, oni koji ne mogu da nađu angažman ni pozajmicu u Čempionšipu, ili oni koji su u sumraku karijere, budu ponajbolji igrači Serije A. Nije normalno, ali je normalizovano. I to se verovatno neće promeniti, makar ne u dogledno vreme, makar dok ne stigne neko veće zlo – Superliga, recimo – ali bi večeras moglo makar da bude okrznuto.

Ima, svesni smo toga itekako, ozbiljne ironije u tome da bi jedini spasilac od “triplete” engleskih klubova u Evropi – nakon trijumfa Aston Vile i Kristal Palasa – mogao da bude Pari Sen Žermen, kao predstavnik jedne druge pošasti. Ništa smešnije nije, priznajemo, od toga da PSŽ, politički projekat jedne petromonarhije, klub koji smo godinama proklinjali i navijali protiv njega i uživali u haosu koji su sami sebi priređivali, da takav klub bude favorit neutralnog navijača? 

Da katarsko čedo bude branilac fudbala, i jedino što nas odvaja od formalne potvrde dominacije Premijer lige, nakon što se Vila poigrala sa Frajburgom, nakon što je mali Rajo junački i u suzama poginuo od Palasa? I nisu krivi Vila i Palas, ili su najmanje krivi, oni su samo logična posledica finansijske moći Engleza, i laganog propadanja ostatka kontinenta, koji se drži, kao zubima za vazduh, za španske velikane, za Bavarce koji jednako maltretiraju svoju zemlju, i za aktuelnog prvaka kontinenta, koji može da se prošeta Heksagonom i sa “B” timom.

Uz kojeg će, eto, biti i oni koji su pre trideset godina voleli Parmu ili Lacio; i mi koji smo patili što nismo imali s kim da pričamo o Lesu Ferdinandu, Dionu Dablinu, Krisu Armstrongu, Stivu Kleridžu… Ko je tu koga izdao? Mi Engleze ili Englezi nas? Tu smo gde smo, i to ima samo uzgredne veze sa onim što je Arsenal ove sezone prikazao, i nije prikazao, i sa načinom na koji Arsenal igra – ili ne igra…

Jer bilo bi pravično da Parižani, koji su nam priredili onakav dvomeč sa Bajernom, odbrane pehar, a da to ne uradi klub koji je na suvu snagu i još suvlje prekide stigao do finala. Da zaplešu Dembele i Kvaratskelija i Vitinja, da sezona ne dobije antiklimaks u vidu tvrdih nula-nula, ili još gore, čekanja kornera.

”Tobdžije” su do Budimpešte stigli širokom džadom u kojoj su im Leverkuzen, Sporting i Atletiko bili samo piš-pauze; PSŽ je u Ligi šampiona, što samo pojačava našu tezu o Evropi kao engleskom taocu, morao da se sretne sa četiri kluba sa Ostrva, i da još u onom spektaklu nad spektaklima preskoči klub kapitena Engleske.

Ekipa Mikela Artete bi, doduše, mogla da profitira od netom osvojene titule u Premijer ligi; a najviše bismo mogli da profitiramo mi, obični gledaoci: sada kada su mamurni, sada kada su opijeni uspehom, sada kada im je sa pleća pao dvodecenijski teg, mogli bi da odigraju onako kako zapravo i umeju, samo nisu smeli od grča i želje.