Moj je život Švajcarska, skoro, pa savršen

Odrastali su i razvijali se u Crvenoj zvezdi, osvajali trofeje u slavnim danima kluba sa Marakane, a onda ih je put odveo u Švajcarsku, gde su nastavili igračku karijeru, ali i počeli novu životnu. Ova zemlja pružila im je ono o čemu su sanjali, ali rukomet je ostao sadašnjost i budućnost. U pitanju su Goran Cvetković i Stevan Kurbalija, vodeći ljudi struke u najvećem klubu u zemlji Sajdžija Pfadi Vinterturu, koji je poslednjih godina u senci Kadeten Šafhauzena i i sve boljeg Kriens Lucerna za koji igraju legenda Andi Šmid i srpski reprezentativac Miloš Orbović.

Cvetković je sportski direktor i trener ovog kluba u čijim redovima igra poznati španski as, sada na zalasku karijere, Viran Moros, dok je Kurbalija pomoćnik nekadašnjem saigraču iz Zvezde, trener je drugog tima, ali i vodi računa o mlađim kategorijama ekipe iz Vintertura. Goran je od 2005. godine stanovnik Švajcarske, a Stevan od 2009.

Boravak reprezentacije Srbije u Minhenu mladi srpski stručnjaci su iskoristili da s tribina bodre Orlove u Olimpijskoj dvorani. U razgovoru za Mozzart Sport u srcu Bavarske govorili su o svom klubu i švajcarskom rukometu, trenerskom pozivu, reprezentaciji, Crvenoj zvezdi, ali i o životnim izazovima i uspesima van ovog sporta.

„Najveći deo karijere u Srbiji sam igrao u Zvezdi, od 14. godine. Počeo sam u Sinđeliću, a od 1999. godine prelazim u Zvezdu i u klubu provodim narednih 10 godina. Od 2009. sam u Švajcarskoj, gde sam igrao u tri kluba, Grashopers dve sezone, Lejkers Štefa četiri i Sur Arau poslednje dve sezone. U Grashopers sam prešao sa tadašnjim saigračem iz Zvezde Filipom Šćepanovićem. Na Goranov poziv 2017. godine, prelazim u Vintertur i kao trener preuzimam brigu o mlađim kategorijama. Već sedam godina sam u trenerskim vodama, pored juniorskih ekipa vodim i drugi tim, ekipu koja igra u drugoj ligi Švajcarske, a predstavlja odskočnu dasku za rukometaše koji izlaze iz juniora i stiču iskustvo seniorskog rukometa. Kada je Goran preuzeo brigu o prvom timu, priključio sam se i seniorima. Uključen sam u rad svih kategorija Pfadi Vintertura, bar jednom nedeljno. To je profesionalizacija mlađih kategorija koju smo sproveli kao deo strateškog opedeljenja kluba“, rekao je Kurbalija.

Cvetkovićev put bio je drugačiji. Doduše, početak je bio sličan Stevanovom, iz Zvezde u Švajcarsku.

„Počeo sam da igram u Starom gradu, a onda sa 18 godina prešao u PKB-a, pa potom u Zvezdu, bio deo generacije sa Stanićem, Manojlovićem, Vučkovićem, Nikčevićem, momcima koji su 2012. osvojili evropsko srebro sa našom reprezentacijom. U Švajcarsku sam stigao 2005. godine u Pfadi Vintertur. Pošto sam imao sreću da se dodatno obrazujem u Švajcarskoj, našao sam sjajan posao u oblasti informacionih tehnologija. Na kratko sam izašao iz rukometa, ali sam se vratio kao sportski direktor i pomoćni trener prvog tima Pfadija. Pre dve i po sezone sam preuzeo ulogu glavnog trenera i zadržao ulogu sportskog direktora. Dolaskom Stevana u klub uspostavili smo vertikalu odgovornosti, sistem rada po našim idejama, koje su primarno bazirane na jugoslovenskoj školi rukometa, sa ciljem osposobljavanja igrača za igranje u najboljim svetskim klubovima“.

PFADI ULOŽIO 30.000.000 FRANAKA U SPORTSKI KOMPLEKS

Obojica stručnjaka hvale uslove u Vinterturu. Imaju sve preduslove da se profesionalno iskažu i napreduju.

„Klub poseduje jedne od najboljih infrastrukturnih uslova u rukometnoj Evropi. Sve je na vrhunskom nivou, a sportski ciljevi su usaglašeni sa realnim mogućnostima“, ističe Stevan, a Goran se nadovezuje:

„Grupa investitora je uložila preko 30.000.000 franaka u ceo sportski kompleks. Tu je ne samo sportska dvorana, već dve zgrade sa poslovnim prostorom, klupskim kancelarijama, medicinskim objektima, sportskom školom za decu uzrasta osnovne i srednje škole. U naredne dve godine ćemo dobiti i internat i dodatnu halu za treninge. Radimo u uslovima koji su retki čak i na evropskom nivou. Igramo Ligu Evrope, svi su oduševljeni. Prepoznati smo kao ljudi koji imaju kvalitet, radne navike i posvećenost razvoju i uspehu celokupnog kluba i organizacije".

Goran Cvetković (©instagram.com/deuringphotography)

Pfadi je najveći klub u Švajcarskoj, ali je trenutno treći po kvalitetu. Platežniji su Kadeten Šafhauzen i Kriens Lucern.

„Ako gledamo tradiciju, Pfadi je najveće ime u Švajcarskoj. Klub je živeo najslavnije dane devedesetih godina prošlog veka, kada je igrao čuveni Korejac Čevong Kang, u to vreme jedan od najboljih igrača na svetu, i Goran Perkovac, kapiten olimpijskog šampiona Hrvatske. Poslednjih 15 godina nam je najslabiji plasman bio treće mesto, a jednom smo bili šampioni. Od pre dve sezone, Kadeten Šafhauzen i Kriens Lucern su preuzeli primat. Uložili su mnogo novca, mi to ne možemo, ali ni ne želimo da pratimo. U sportskom smislu, ako gledamo poslednje dve sezone, smo treći, ali uz Šafhauzen imamo najveći kontinuitet uspeha u poslednjih 20 godina“, ističe Cvetković.

Nedelja, 17.45: (2,95) Francuska (8,50) Danska (1,55)

Za obojicu je Švajcarska zemlja iz snova i ne planiraju da je napuštaju.

„Od prvog dana kada sam kročio u Švajcarsku znao sam da želim da ostanem tu da živim. Definitivno su kratkoročni, ali i dugoročni planovi vezani za Švajcarsku. Sad, da li će to da bude samo rukomet ili nešto još, videćemo. Trenutno je rukomet prva stvar koja me okupira. Poslednjih godina sam se obrazovao do zvanja EHF master trenera. Šta će dalje da se otvori, ne znam, ali sam predan ovom sportu 100 odsto“, rekao je Kurbalija.

Goran osim rukometa ima i privatni biznis, usko vezan za sport.

„Došao sam u Švajcarsku sa velikim sportskim ambicijama. Imao sam ponude iz Nemačke, ali sam shvatio da je Švajcarska možda jedina zemlja na svetu koji ti pruža, da se pored rukometa obrazuješ i ostvariš na drugim poljima. Iz osamnaestogodišnjeg iskustva života u švajcarskom društvu, mogu sebi i porodici da omogućim da paralelno sa trenerskim pozivom i ulogom sportskog direktora imam svoju firmu, zaposlene, radim i usavršavam se i van rukometa. Švajcarska ti omogućava da ako imaš sposobnosti i ambicije, da se ostvariš u više životnih segmenata istovremeno. Posao pored rukometa mi omogućava rad sa vrhunskim svetskim sportistima iz drugih sportskih grana.“.

Koji je to privatni biznis u pitanju?

„Sa tri partnera sam otvorio trening centar. Radimo kondicione treninge i rehabilitaciju, sve iz oblasti fizičke i mentalne pripreme. Radimo sa olimpijskim i svetskim šampionima iz raznih sportova što nam omogućava da stečena znanja na dnevnom nivo koristimo u razvoju rukometnih i sportskih sposobnosti naših igrača“.

STEVAN PREKO NOĆI ZAVRŠIO KARIJERU, GORAN SE OPROBAO VAN RUKOMETA

Stevan Kurbalija (©instagram.com/deuringphotography)

Čini se da samo vrhunski rukometaši ne mogu sebi da dozvole luksuz da ništa ne rade par godina posle karijere. Zarade u ovom sportu nisu enormne kao u fudbalu i košarci. Mora brzo da se misli šta posle karijere. Kakav je kod vas bio slučaj, taj prelazak iz igračkih voda u trenerske?

„Kad sam dobio poziv iz Pfadija, nisam mnogo razmišljao. Iako sam imao važeći ugovor kao igrač, dobio sam jedinstvenu priliku da radim kao profesionalni trener. Veliku dozu samopouzdanja za potpun prelazak u trenerske vode mi je dalo iskustvo u radu sa mlađim kategorijama još iz igračkih dana. Poznanstvo sa Goranom, znajući da imam prijatelja u novom klubu, olakšalo je konačnu odluku. Bilo smo godinu dana saigrači u Zvezdi, njegovoj poslednjoj, a mojoj prvoj“, istakao je Kurbalija.

Goranova priča je bila drugačija. Na kratko je napustio rukomet.

„Spremao sam se za život posle igračke karijere. Upisao sam studije za vreme igranja u Bernu. Posle igračke karijere napustio sam rukomet. U jednoj firmi sam vodio veliki projekat u oblasti transformacije poslovnih procesa. Kada se oprobaš u stvarima van sporta shvataš da mi kao sportisti često potcenjujemo sebe. Kao sportista naučio si jako rano da radiš, da se boriš od prvog do poslednjeg momenta, ne praviš pauze, ostvaruješ zadate ciljeve. To su vrednosti koje se u biznisu veoma cene. Radeći van sporta, shvatio sam da želim da se vratim rukometu. Nedostajala mi je dinamika dnevnih izazova i kratkoročnih ciljeva. Vraćajući se sportu ostvario sam se i u tom trećem segmentu, atletski trening i rehabilitacija. Sada živim 24 u sportu“.

Kad ste rekli, ne mogu više? Mrzi me da ustanem ujutru na trening, sve me boli...

„Bilo je čudno. U poslednjoj sezoni postojalo je nezadovoljstvo ulogom u timu. Odluku da prestanem sam doneo u 32 godini. Nisam imao povredu, pa da sam morao da prekinem. Da me bilo koj drugi klub zvao, ne bih prihvatio. Ovako, Goranov poziv i Pfadi kao najveći klub u Švajcarskoj, predstavljali su veliki izazov. Imati svog prijatelja, iste rukometne filozofije olakšalo je donošenje odluke“, pojasnio je Stevan.

Cvetkovićev problem tokom karijere bile su povrede.

„Uvek sam imao cilj da se posle povreda vratim bolji. To je bio začarani krug, da li možeš da ostvariš ciljeve, da li imaš istu motivaciju? U sezoni kada smo osvojili Kup Švajcarske, ispali u polufinalu plej-ofa, shvatio sam da nisam mentalno spreman 100 odsto za sledeću sezonu. Klub koji mi je toliko toga dao nisam želeo da dovedem u situaciju da kada izađem na teren, ne dajem svoj maksimum. Kao i Stevan, raskinuo sam igrački ugovor koji je bio dugoročan. Nikada nisam žalio ni za čim, nisam se budio sa mišlju, da li sam mogao još malo, da li je trebalo još više. I ja sam prekinuo zvanično sa 32, ali sam se nekoliko puta vraćao kada je falilo levorukih igrača i poslednju utakmicu sam odigrao u 36. godini“.

KURBALIJA: ZVEZDA JE EMOCIJA; CVETKOVIĆ: VIZIJA RADETA RADOJEVIĆA, PRIJATELJSTVA...

Kurbalija u dresu Zvezde u večitom derbiju na Banjici 2006. godine (©MN Press)

Kakva je prva asocijacija kada se kaže Crvena zvezda?

„Velika emocija, odrastao sam u Zvezdi, uz Zvezdu. Pratio sve utakmice voljenog kluba, od ženske odbojke do košarke i fudbala. U tom periodu, kada je na čelu kluba bio Blažo Čabarkapa, klub je normalno funkcionisao. Kasnije je nažalost bilo mnogo problema. U svakom slučaju prelep period, imam četiri titule, tri Lige šampiona“, seća se Kurbalija.

Cvetković pominje jednog čoveka čiji ideju i sada primenjuje u Pfadi Vinterturu.

„Mene je u Zvezdu doveo Rade Radojević. Mi sada, 20-ak godina kasnije, u Švajcarskoj pokušavamo da radimo po sličnom modelu. To su bile generacije 1980, 1981 i mi mlađi. Bili su to Borko Đorđević, Vladica Stojanović, Nikola Manojlović, Nenad Vučković, Marko Ćuruvija, Ivan Nikčević i još dosta odličnih mladih igrača. Rade je imao ideju, da okupi sve najbolje mlade igrače iz Srbije i Crne Gore i da sa timom koji nema igrača iznad 22-23 godine igramo Ligu šampiona. Želeo je da igramo u punom Pioniru, da napravimo nešto veliko. Kad se osvrnem na period u Zvezdi, uporedim sa ovim što danas radimo u Pfadiju, u strateškom smislu radimo ono što smo tada u Zvezdi živeli. Druga pomisao na Zvezdu su prijateljstva. Pre tri godine sam pozvao Rastka Stojkovića. Kažem mu prijateljski: ’Ajde dođi kod nas, da nam pomogneš da osvojimo titulu!’. On, iako nije igrao dve sezone, dolazi u Pfadi i mi od 22 utakmice, dobijamo 21 i osvajamo dugo čekanu titulu. Evo još jednog primera povezanosti nas iz Zvezde. Nikola Manojlović na polusezoni prelazi u Pfadi Vintertur. Preporučuje potom mene koji dolazim u klub. Ja potom dovodim Milana Ćorovića, Dragana Marjanca, sad Kurbaliju. Miloš Čučković postaje trener golmana u reprezentaciji Švajcarske. Svi mi smo u isto vreme igrali nekada u Zvezdi. Proveo sam tri godine u crveno-belom dresu, bio deo tima koji je osvojio duplu krunu i igrao Ligu šampiona".

INTERVJU – Milena Delić: Prvi pik za selektora nas je odbio, sad je momenat za domaćeg trenera

Kraj i zvanično: Đerona više nije selektor Srbije

Šta su ciljevi Vintertura, što kratkoročni što dugoročni?

„Imamo istoriju kluba koja ti ne dozvoljava da kažeš da želiš da se boriš za 10. mesto. Stevan i ja samo produžili ugovore na četiri godine. Pravimo reviziju ekipe, imamo veliki broj jako mladih igrača. Stevan radi sa mlađim kategorijama, imamo ih sve od najmlađih od sedam godina do juniora i druge ekipe. Imaćemo u timu 10 igrača koji su ceo juniorski staž odradili u Pfadiju. Velika stvar za klub i dokaz uspešne strategije. Igrače učimo ne samo da budu dobri ljudi, timski igrači već i da pobeđuju, osvajaju trofeje, i na taj način im usađujemo taj pobednički mentalitet sa kojim dolaze do prvog tima. S druge strane, moramo i da dovodimo igrače sa strane i tu treba biti realan, videti sa koliko novca raspolažemo. Cilj nam je razvitak igrača. Imamo mladog crnogorskog reprezentativca Arsenija Dragaševića, levog beka koji se sjajno razvija. Želimo da dovedemo mlade igrače koji se uklapaju u naš budžet, ali da rezultati ne trpe. Ne možeš sa Zvezdom da se boriš za opstanak. Tako je i sa Pfadi Vinterturom. Zato smo uloge podelili tako da se ja bavim više strategijskim, Stevan operativnim delom, a odluke donosimo zajedno“, istakao je Cvetković.

Kurbalija se nadovezuje:

„Važna nam je i obuka trenera u svim uzrastima. Radimo i redovnu internu obuku klupskih trenera sa ciljem da nijedan segment rada ne bude zapostavljen. Razvijati samo rukometne trenere, a nemati ili ne razvijati kondicione, ili golmanske trenere, ne sarađivati sa medicinskim osobljem, ne uključivati eksperte iz drugih oblasti poput, na primer, dijagnostike smanjuje potencijal mogućnosti razvoja mladih igrača. Imamo odličnu infrastrukturu koja nam omogućava da napredujemo i u ovim oblastima“.

Cvetković u večitom derbiju u Šumicama 2004. godine (©MN Press)

Gde je rukomet u Švajcarskoj, na kom je mestu?

„Prvo moramo da kažemo da u Švajcarskoj sport nije toliko popularan kao u Srbiji. Rukomet je finansijski daleko ispod fudbala i hokeja. Ovde kažu da je fudbal sport stranaca, hokej Švajcaraca, dok je rukomet miks. U Švajcarskoj je veoma popularan i hokej u dvorani. Treći smo timski sport, ali moramo da se borimo da tu ostanemo“, pojasnio je Cvetković.

Pratite li rukomet u Srbiji?

„Pratim Vojvodinu sada u Evropi. Bacim pogled na tabelu. Znam da se u Partizanu radi bolje nego u Zvezdi. Neverovatno mi je da Zvezda nema titulu od 2008. godine. Bilo je loših faza i u ostalim sportovima, kriza, ali toliki post. Žao mi je što je tako, vidim da i sada moj klub nije ni blizu vrha. Krivo mi je što Beograd više od decenije nije video ozbiljnu evropsku rukometnu utakmicu“, istakao je nekadašnji pivotmen Crvene zvezde.

Trener i sportski direktor Pfadi Vintertura se dotakao aktuelnog trenutka nekadašnjeg kluba.

„Imamo kontakte sa agentima. Pratimo igrače, ali ako pričamo o Zvezdi, najmanje ponuđenih igrača imam upravo iz tog kluba. Žao mi je što je tako. Svi vidimo da Vojvodina uspešno radi, nadam se da će taj trend da animira i klubove sa najvećom bazom navijača, Zvezdu i Partizan, i da će i oni da naprave korak napred“.

VLADICA STOJANOVIĆ, PETAR NENADIĆ, BORKO ĐORĐEVIĆ, LJUBA PAVLOVIĆ...

Ko su bili najveći talenti srpskog rukometa u vaše vreme? Mnogi Vladicu Stojanovića i Petra Nenadića smatraju za najtalentovanije u ovom milenijumu?

„Ja bih dodao i Borka Đorđevića. Ako vratimo film po godištima to su još: Dragan Marjanac, Marko Vujin, Milan Ćorović, Uroš Mitrović, Uroš Elezović, Ivan Stanković...“, smatra Kurbalija.

Cvetković dodaje:

„Pored gore spomenutih ne smemo da zaboravimo da je tada Ljuba Pavlović bio verovatno najdominantniji mladi igrač Evrope. Momir Ilić je napravio najveću karijeru, a Rastko Stojković je postigao preko 500 golova u Ligi šampiona. Ono što smo mi doživeli na treninzima od Borka Đorđevića i Vladice Stojanovića, to danas može samo da se prepriča, ali jako teško i pokaže. Znate, u dvorani ne možeš nikog da prevariš. Petar Nenadić je igrač instinkta, davao je golove iz svih pozicija. Vladica i Borko su na treninzima izvodili takve šuteve sa zemlje, takve finte.... Bili su inovatori i igrači sa vanserijskim individualnim sposobnostima.

DODIĆ, KOS I KOJADINOVIĆ BUDUĆNOST SRPSKOG RUKOMETA

Ko su zanimljivi srpski igrači na evropskom tržištu?

„O Kojadinoviću smo dosta čuli, sada ga u Minhenu doživeli i videli da je to – to. Miloš Kos nas je oduševio iako na Evropskom prvenstvu nije imao previše sreće, ali vidi se da preuzima odgovornost, napredak je evidentan. Vidi se da se s njim dobro radi i da on radi na sebi“, kaže Kurbalija.

Cvetković dodaje i Stefana Dodića kao budućnost srpskog rukometa.

„Mi koji smo rukomet učili i razvijali se po trenažnim metodama Branislava Pokrajca, umemo da prepoznamo vanserijske sposobnosti. Stefan Dodić je neko ko poseduje to. Kod njega vidim ono što su nekada imali Borko Đorđević, Vladica Stojanović i Petar Nenadić. Samo da ga zdravlje posluži, da se oporavi, da sa Kosom i Kojadinovićem predstavlja snagu i budućnost naše reprezentacije. Ne smemo da dozvolimo da izgubimo bazu, da se smanji rezervoar iz koga se crpe talenti“.

Kult navijanja za reprezentaciju – šta to beše? Zakazala srpska dijaspora u Bavarskoj...

Kako gledate na reprezentaciju Srbiju? Nismo se proslavili u Minhenu na Evropskom prvenstvu.

„Sa Đeronom je napravljen pomak, videla se jasna ideja, nažalost je završeno. Video se njegov trenerski pečat. Svaki igrač je imao ulogu, dao je šansu mladima. Sad smo u Minhenu videli Kosa i Kojadinovića. Gurao ih je u vatru. Mislim da ne treba posle ovog neuspeha da se ide u podmlađivanje. Igrač sa 30 godina nije star, može mnogo toga još da pruži. Recimo, Pušica me je oduševio protiv Islanda. Falio je ovaj put Dodić, jedan X faktor koji je nekonvencionalan. Kukić je odličan, ali je Dodić drugi tip igrača, koji svojom lucidnošću može da promeni tok utakmice. Falio nam je takav jedan na Evropskom prvenstvu“, smatra Kurbalija.

Skener Orlova: Podbacili najbolji, Borzaš, Kojadinović, Pušica i Cupara zaslužili prelaznu ocenu

Marsenićeva ispovest: U glavi mi se stalno vrte mečevi iz Minhena, nisam se oprostio od reprezentacije

Cvetković ističe šta će biti nasleđe Tonija Đerone.

„Ono što je za mene najveći dobitak je da smo dobili mir u ekipi i oko ekipe. Skoro četiri godine Đeroninog rada ne čitamo ko koga mrzi, zašto igra ovaj, a ne onaj, to je veoma važno. Stalno kada radiš, u ja u svojstvu sportskog direktora to svakodnevno moram da imam na umu, moraš da razmišljaš ko će posle mene doći i šta ostavljam za sobom. Mislim da novi selektor preuzima jednu jako dobru grupu igrača i da mu je omogućeno da sa dobrom osnovom krene u sprovođenje svoje vizije našeg reprezentativnog rukometa“.

Srbija konačno ima plejadu mladih stručnjaka koji dobijaju šansu u velikom klubovima, jakim takmičenjima.

„Nismo baš imali mnogo trenera u jakim evropskim klubovima. Sada je stasala ta generacija naših trenera koja ima uspeha, od 40 do 45 godina. Danijel Anđelković je 1978, Boris Rojević 1980, Momir Ilić 1981, Alem Toskić 1982, ja sam 1983... Vodimo naše klubove i u najjačim evropskim kupovima. Igrali smo pre dve sezone protiv Tuluza koji vodi Deni Anđelković. On je bio veliki igrač, lider, danas je takav i kao trener. Videli smo da ono što mi imamo u Švajcarskoj, stabilan klub, dobru infrastrukturu, i on ima u Francukoj. Uverili smo se da radi sjajno, sve što primenjuje i sprovodi u delo je smisleno i na kraju priznato kroz nagrade za najboljeg trenera Francuske“, zaključio je Cvetković.