MOZZART Sport na licu mesta: Borac ljulja sarajevsko-hercegovačku vlast, ali i mentalitet Banjaluke... Sa Stojanom i Markom je moguća i titula

Pratite li fudbal ovde?
„Pratim, pratim. Baš sam sinoć gledao Atletiko i Liverpul“, govori taksista dok me vozi sa autobuske stanice do centra Banjaluke.

Mislio sam na domaći.
„Pa pratim i srbijansku ligu. Zvezdu i Partizan kad ima nešto zanimljivo“.

Ma, ne to. Fudbal u Bosni i Hercegovini. Vaš Borac iz Banjaluke.
„ A, to slabije... Nekad sam išao. Sada to idu ovi mlađi rođeni 90-ih i mlađi. Nekad sam gledao, ali je to sve propalo. Mada čujem da sada nešto igraju dobro“, govori tip bliži 50-oj nego 40-oj godini.

A, kako su taksisti često uši i oči nekog grada i ogledalo raspoloženja i njemu, malo me je demotivisao da ovde nema fudbalske priče.

Povod za dolazak u Banjaluku je Borac. Ili „Velikan iz Platonove“ kako mu tepaju Banjalučani. Međutim, kroz istoriju i tradiciju, Borac baš i nije bio velikan. Ni jugoslovenskog, pa kasnije ni fudbala Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Banjaluci je kroz istoriju više ležao status grada rukometa.

Borac je tek početkom 70-ih godina došao do konstantnog perioda u prvoj ligi Jugoslavije i dogurao je do finala nacionalnog kupa koje mu je donelo prvi plasman u Evropi. Bio je jedini klub koji je te sezone savladao Anderleht, kasnije osvajača KPK. Tada je u Borcu igrao i po mnogima najbolji igrač u istoriji banajlukog fudbala Abid Kovačević. Napadač zbog kojeg su mnogim bekovima ostajale krvave butine od majstorskih driblinga. Borac je tada u 10 sezona, devet proveo u elitnom rangu jugoslovenskog fubala. Pre tog perioda je samo jednu sezonu bio prvoligaš.

Na nove prvoligaške godine banjalučkog fudbala se čekalo do kraja 80-ih. Tada se pojavila generacija koja se upisala u istoriji jugoslovensog fudbala kao jedini drugoligaš koji je osvojio Kup Maršala Tita u čuvenom finalu kada je Karalić odbranio Piksijevu panjenku. Ta generacija je iste godine vratila Borac u prvu ligu, ali je raspad zemlje već kucao na vrata, tako da su Borčeve zlatne godine prekinute u jeku.

Od tada Borac više nije bio sila. Prvo ni u posleratnoj Republici Srpskoj kada je u njenom prvenstvu osvojio samo jednu titulu i bio u senci Boksita i Rudara. A potom i u jedinstvenoj Premijer ligi BiH gde je čast srpskog fudbala jedno vreme uspešno branio Leotar, a potom dominirali klubovi iz Federacije.

Borac je osvojio jedinu titulu 2011. godine, ali je češće bio vest zbog problema, dugovanja, afera, ispadanja u drugu ligu... Poslednji put pre godinu i po dana kada je izbačen zbog katastrofalnog poslovanja. Konačno, neko se tada setio da se ozbiljno pozabavi Borcem i krenuo je oporavak koji bi mogao da rezultira čak i titulom ove sezone!

Republika Srpska i Banjaluka su čvrsto stali iza njega, rukovodstvo je napravilo ozbiljne planove i zasukalo rukave, napravljen je respektabilan stručni štab, vraćeni su najbolji Banjalučani, Borac se vratio u Premijer ligu BiH, a onda su dovedeni provereni igrači sa strane sa kojima je legitiman cilj postao plasman u kvalifikacije za evrotakmičenja.

Sve to se poklopilo bolje nego što se bilo ko nadao, pa je Borac polusezonu završio na deobi drugog mesta sa bodom manje od lidera Sarajeva. Postao je kandidat za titulu u povratničkoj sezoni! Publika se vratila na tribine i Borac u proseku ima oko 5.000 navijača po utakmici. Počela je euforija i zato sam posetio Banjlauku i Borac. I zato me je taksista malo pokopao sa svojom ravnodušnosti. Ipak, nije baš tako.

Ima euforije u Banjaluci. Fudbal i Borac su opet tema. Iako je banjalučka publika nekad nerealno probirljiva i razmažena. Za sada još ne pokazuje te znake u ovoj sezoni. Sve više veruje treneru Branislavu Kruniću i njegovim izabranicima od kojih su neki i nama u Srbiji poznata imena.

Prva violina i strelac ekipe je nekadašnja Vošina desetka Stojan Vranješ. Rođeni Bajalučanin, dete Borca i momak kojem je ovaj klub u srcu. Uz njega, lider tima je Partizanov nekadašnji štoper Marko Jovanović. Tu je i njegov nekadašnji saigrač iz Humske Vladimir Volkov, kao i bivši zvezdaši Marko Mirić i Srđan Vujaklija. Njih trojica još nisu zadovoljili ukus probirljive banjalučke publike ako je suditi po komentarima koje smo čuli. Ali zato jeste Novopazarac Dino Zilkić kojeg publika obožava. I veteran Saša Kajkut, još jedan rođeni Banjalučanin koji je drugi strelac tima i lider uz Vranješa i Jovanovića.

„Borac ti je tim koji se rađa i umire sa Vranješom. Od njega sve zavisi“, rekao nam je novinar Stefan Papaz, sjajan poznavalc fudbalskih prilika u BiH.

Baš to smo i rekli Vranješu u razgovoru u Banajluci. I nije mu baš bilo drago što ga smatraju tamošnjom zvezdom.
„Jeste da su Vranješi nekih 40 godina u klubu, ali Borac je postojao pre Vranješa i postojaće posle. Meni su se namestile neke stvari i igrači su možda bili svesni moje velike želje da nešto napravim ovde. Nisam se vratio u Borac da se vučem po terenu. Odavde sam se prodao zato što sam dobro igrao, a ne zato što sam lep. Ostao sam ljudima u dobrom sećanju i zato nisam hteo ranije da se vratim i da pokvarim tu sliku. Imam želju da nešto napravim u ovo malo karijere što mi je ostalo i sve se poklopilo. Možda sam ja iskočio sa nekim golovima, ali cela ekipa je zaslužna“, kaže nam Vranješ.

I sam trener Krunić kaže da si poseban i da kao majstor fudbala imaš potpunu slobodu u igri.
„On i još jedan trener iz BiH su rekli da me je teško čuvati. U nekoliko poslednjih utakmica se igrala odbrana na meni kao pre 40 godina. Protivnik celu utakmicu trči za mnom... Na kraju im nije pomoglo ni to. Volim taj stil fudbala kada neko nekog prevari. Ovde se ekipe uglavnom brane, igra se grublje, tereni su teži... Ali, opet nađe se neki prostor, odbije mi se neka lopta i džaba sve na kraju“, objašnjava Vranješ kako to izgleda na terenima Premijer lige BiH.

Liga važi za grubu i agresivnu što za igrača tvojih karakteristika nije baš idealno.
„Sve su pokušavali ove sezone, ali nije im uspelo. Teško je u fudbalu da te neko sačuva na tolikom terenu svih 90 minuta. Ako imaš kvalitet, teško da ti se neka lopta neće odbiti. Uvek ću nešto pokušati ko god da je protivnik. Ovde sam sve prošao. Dobro i loše. Igrao za džabe i sada ne postoji nešto što može da me spreči“.

Da se igra agresvnije, potvrđuje nam i Marko Jovanović. Nekadašnji štoper Partizana je po mnogima najbolji defanzivac lige.
„Agresivnije se igra nego u Srbiji. Nema toliko bunkera. Možda dva ili tri tima. Naprimer, igrali smo kući sa Veležom koji je četvrti otpozadi i oni su izašli visoko i napali nas! Što ostavlja prostora nama da lakše napadnemo. Igra se sa više rizika. Sa druge strane, u Srbiji ima više kvalitetnih individualaca i može da se vidi lepši fudbal. Ovde se igra i požrtvovanije. Verovatno i zbog toga što su to derbiji između tri naroda, nekoliko gradova...“, objašnjava Jovanović.

Kako nam reče jedan konobar, ’Partizan sad može da plače za Markom kada im ode Pavlović’.
„Shvatio sam ligu maksimalno ozbiljno. Sve mi je lepo leglo. Klub, grad, saigrači. Zadovoljan sam na svakom polju. Na kraju, svi zavisimo od rezultata. Što je on bolji, to i pojedinci brže iskaču. Iskustvo koje sam imao od pre, pokušavam da implementiram ovde“.

Otkud ti u Borcu?
„Prvo me zvao predsednik Zeljković, pregovori su trajali mesec dana i nisam bio toliko zagrejan jer nisam verovao da klub može da raste tako. On je bio zaista uporan, predstavio mi je projekat i posle borbe za opstanak sa Voždovcem želeo sam da se opet borim za Evropu i trofeje. Zvali su me i trener Krunić, pomoćni trener Darko Maletić, pa i kapiten Vranješ. Njihov uticaj je bio veliki, a Maletićev najviše jer smo se znali iz Partizana“.  

Da li si očekivao da će tebi i klubu baš ovako dobro krenuti?
„Iskreno, nisam u toj meri. Posle Voždovca sam bio na raskrsnici. Ćerka mi je išla u školu u Beogradu i vuklo me da ostanem negde blizu. Kada mi je Borac predočio planove očekivao sam lepu priču, ali da ćemo biti drugi posle šest meseci, stvarno nisam. Nisu ni u klubu“.  

Koliko si ozbiljno shvatao fudbal u BiH?
„Ne baš toliko. Kao i svi mi u Beogradu. Ipak, najbolji drug mi je bio ovde i on mi je dočarao mi je da je fudbal mnogo bolji nego što mi to mislimo. Nisam znao da je fudbal ovde toliko interesantan i neizvestan. Kod nas su Partizan i Zvezda nadmoćni, a ovde je nekoliko klubova u dva, tri boda. Svaka utakmica ima posebnu draž“.

Naravno, ništa to ne bi išlo bez para. Koliko smo mogli da načujemo najbioji igrači u Borcu mogu da zarade preko 10.000 evra mesečno. A u Sarajevu i Zrinjskom i više. Jesu li to bolji uslovi od onih u Čukaričkom ili Voždovcu?
„Jesu. I jako je bitno što Borac sve plaća na vreme. Mnogo ti je lakše kada znaš kada ćeš da dobiješ platu. Znate kako je na ovim prostorima sa plaćanjem i dugovanjima. Bilo je toga i u Partizanu. Ali opet, Partizan i Zvezda su klubovi u koje neko dolazi iz ljubavi, a neko da bi napravio iskorak ka inostranstvu. Borac je ovde obrisao dugove što je bitno za mene i ostale koji žele da dođu sa strane. Naravno da novac ima veliki uticaj. Borac je shvatio da mora da krene tim putem da bi došao u situaciju da se bori za nešto u ligi“, kaže Jovanović.

Planove Borca je šest meseci pre Jovanovića saznao Stojan Vranješ. I vratio se u Banjaluku pošto se prethodno iz Poljske vratio u BH fudbal kada je potpisao za Željezničar iz Sarajeva.
„Ne bi se vraćao u BiH da nisam imao problem sa igračima van EU u Poljskoj. Zanimljivo je da me tada nije žvao Željezničar nego menadžerska agencija iz Engleske. Bilo mi je čudno, čak sam mislio da me neko zeza. Englezi dovode bosanskog reprezentativca u bosanski klub?! Stupio sam u kontakt sa Željom i video da je ozbiljna priča“, prepričava Vranješ povratak u BH fudbal pre dve godine.  

Posle godinu dana u Sarajevu si se vratio u Banjaluku. Zašto?
„Završili smo drugi sa Željom, izgubili titulu u poslednja dva kola i osvojili kup. Ali ljudi u Sarajevu koji se ne razumeju fudbal su napravili tragediju od te sezone. A pošto se ne razumeju, sledeće sezone su napravili još veći problem. Završili su kao četvrti, ispali iz kupa u prvom kolu, promenili nekoliko trenera, napravili haos i onda su shvatili da je ono naše bilo uspeh. Imao sam i ranije pozive da se vratim u Borac, ali sam osetio da nije bila sportska priča. I bio sam u pravu. Borac je ispao iz lige. Nije to bilo slučajno. Napravio sam dobar potez što sam sačekao jer su se neke stvari posle toga posložile i bilo mi je normalno da se vratim“.

Vranješ je došao na prošloj polusezoni, Borac se prošetao kroz ligu RS i pravio je tim za Premijer ligu BiH, a onda su usledili dolasci Jovanovića i ostalih. Da li ste vi domaći bili iznenađeni?
„Nekim stvarima smo bili iznenađeni, nekim nismo. Naravno da je svaki dobar igrač dobro došao. Bilo je teško objasniti igračima iz Beograda sa kojima sam prijatelj da dođu u klub koji je povratnik u Premijer ligu BiH. Bili su skeptični. Na kraju, ispostavilo se da sam bio u pravu i da Borac zaista jeste ozbiljna priča. Sada smo doveli još dva pojačanja i još smo jači“.

Niste baš dobro krenuli u sezonu.
„Došao je novi trener sa novim idejama, sedam, osam novih igrača i trebalo nam je vremena. Na kraju smo iskoristili povoljan raspored i zaređali smo osam, devet pobeda što je retkost na ovim prostorima. Iako smo bili u naletu, pauza mi je dobro došla. Naša ekipa baš i nije mlada. Dobro nam je došlo da se odmorimo i pripremimo za drugi deo sezone“.

Sve punije tribine iz meča u meč govore da je publika bila zadovoljna.
„Banjaluka voli dobar sport. Dobar rukomet, dobru košarku, dobar boks, dobar fudbal... Ne samo pobede, već da se igra atraktivno. Ne voli prosek. Mi smo sada na klackalici. Privukli smo publiku, ali ako želimo da je zadržimo, moraćemo da se izborimo za nešto veliko do kraja sezone. Nije realno da za šest meseci vratimo nešto što je urušavano godinama. Borcu je potreban rezultat ove sezone i u naredne dve-tri i stadion bi mogao da bude pun“.

Da li vam sada probirljiva banjalučka publika konačno veruje?
„Ne znam. Banjalučani su svakako kritični. Prošle sezone dam dva gola Veležu kući, dolazim ujutro na kafu ujutro, nisam je ni popio, a čovek mi govori: "Ej, samo da si onu treću šansu dao". Presela mi kafa! Ha-ha-ha... To je čudna sredina. Ili je crno ili belo. Nema sredine, ide se u ekstreme. Ili si prvi ili poslednji. Zato i ovi igrači sa strane ne treba da se čude. Isto tako moram da istaknem da smo imali fenomenalnu podršku ove sezone, najpuniji stadion u ligi, nijedan zvižduk se nije čuo i hvala im na tome“.

Kako ostati realan?
„Moramo biti svesni da smo pre šest meseci bili drugoligaš. Ne treba praviti euforiju i obećavati, ali je realnost da smo među tri, četiri ekipe. Za sve nas igrače bi bio lični neuspeh da završimo ispod toga. Borimo se za Evropu, ali ako nam se ukaže promil šanse za titulu, mi ćemo je iskoristiti“, uveren je Stojan Vranješ.  

Pitali smo i Jovanovića da kao neutralan prokomentariše taj mentalitet Banjaluke.
„Čuo sam i ja za to, ali još nisam osetio. I nadam se da neću. Makar ove sezone. Naravno, cilj je Evropa. Ako se ukaže šansa za titulu, daćemo sve od sebe. Ali korak po korak. Banjaluka je Beograd u malom. Ima sve što ti je potrebno za život. Bez obzira da li sa porodicom ili si sam. Prelep, sređen i čist grad. A kao što verovatno pretpostavljaš, ne fale mi gužve iz Beograda. Toplo preporučujem svakome ko želi da dođe. Ljudi su srdačni, topli, dosta gledaju prema Beogradu i Srbiji. Mi smo jedan narod“, prezadovoljan je Marko.

Titulu niko na početku sezone nije pominjao. I sada deluje kao zabranjena reč, ali i legitiman cilj. Vranješ je oprezan u najavama drugog dela sezone.
„Za klub bi bio neuspeh da se ne izbori Evropu. Sportski i finansijski. Toga smo svi svesni. To je i moj stav. Nama bi i finansijski dobro došao plasman u Evropu, jer nismo neki evropski klub sa velikim budžetom. Zato je plasman u Evropu primarni cilj. Za bolju budućnost i sledeću sezonu. Selektirani su igrači koji su i ranije osvajali neke trofeje i imaju iskustvo iza sebe“.  

Marko Jovanović je oprezniji u najavama o borbi za prvo mesto.
„Imam titula i kupova sa Partizanom, ali jako bih voleo da ih i ovde osvojim. Kad smo krenuli da ređamo pobede, krenula je euforija i ljudi su počeli da nas saleću na ulicama. Ako nastavimo ovako, mogli bismo na proleće da imamo po 10.000-12.000  ljudi na tribinama. Trener je čovek koji je imao odličnu karijeru, njegovi pomoćnici Maletić i Golubović takođe. U ekipi imamo Vranješa, Volkova, Mirića, Kajkuta, Vujakliju, mene... Momke koji su igrali ozbiljne utakmice u karijerama. Ne verujem da pritisak može da nas slomi“, kaže srpski štoper.  

Jedan od onih kojima je uspeh Borca možda i najpotrebniji je napadač Saša Kajkut, nekadašnji legionar u Moldaviji, Kini, Grčkoj, član Zrinjskog i Željezničara između ostalih. Momak koji je rođen u Banjaluci i ponikao u Borcu.
„S obzirom da smo tu gde jesmo, da na leto punim 36 godina, ovo je svakako velika prilika. Neću reći poslednji voz, produžio sam ugovor na godinu i po dana, ali ovo je definitivno dobra šansa da na zalasku karijere ostavim bitan trag u matičnom klubu. Ne bih mogao poželeti bolji kraj karijere od plasmana u Evropu ili nekog trofeja. Neću o tituli, idemo iz meča u meč“, kaže Kajkut.

Igrajući sa Vranješom u Željezničaru, titula vam je izmakla u poslednjem kolu. Sada kao rođeni Banjalučani možete da je osvojite sa svojim klubom.
„Specifično jeste. Ne kažem da igrači sa strane ne daju maksimum, ali svakako da igrači koji su ponikli u Borcu daju dodatni šmek i impuls. Nekad dajemo i preko maksimuma, jer smo sa ovim klubom stasavali i odrasli. Za sada to funkcioniše na najbolji moguči način. Stojan i ja smo igrali zajedno i na počecima karijera u Borcu“.

Da li bi iskustvo moglo da bude presudni faktor do kraja prvenstva?
„Moglo bi. Ovo mi je 18. sezona u profesionalnom fudbalu i nagledao sam se mnogo situacija kako timovi osvajaju i gube titule. Zato će nam iskusni igrači koji su već osvajali titule biti od velike važnosti kada se bude odlučivalo. Prvih 10 kola smo se mučili, novajlije su se uklapale i mi domaći smo malo više povukli da sve krene u dobrom pravcu. S obzirom na odrađene pripreme i dolaske Galića i Zakarića, nadam se da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Bitno je da kući nastavimo da dobrim rezultatima, ali i da pokažemo više želje i karaktera u gostima gde često nismo ni imali sreće“.  

Kajkut ima 35 godina, ali ga novajlije nisu pregazile. 
„Nisam ni mislio da će se to desiti. Evo baš smo nedavno dogovorili novi ugovor. Znam da mogu još. Tokom karijere sam vodio računa o telu, ishrani i nisam imao većih povreda. Sada to naplaćujem i u poznim godinama uspevam da izdržim najveće napore“, samouveren je iskusni napadač.

I Vranješ je nedavno produžio ugovor. Do 2023. godine! Da li je to poslednji ugovor u karijeri?
„Bliže sam kraju nego početku. Kad će kraj, to je pitanje. Nadam se da neće ubrzo. Ali neki plan je do kraja ugovora. Vidi se po tim produženjima da se radi drugačije nego pre. Sada se pravi kostur ekipe koja će tu da bude dve ili tri godine“, kaže kapiten Borca.  

Marko Jovanović je prvi produžio ugovor u toku sezone.
„To je deo poteza koji klub vuče da bi postao renomiran na ovim prostorima. Žele da igraju ozbiljnu ulogu. Kada sam potpisao na godinu dana, mislio sam da to odigram pa ćemo videti za dalje. Posle nekoliko meseci je došao predsednik i ponudio mi ugovor. Zainteresovao sam se jer je Borac uradio sve ono što je obećao kada sam dolazio u klub. Kada su mi ponudili ugovor do 2023. godine, prihvatio sam oberučke. Jedino što mi porodica fali“.

Da li si bio iznenađen ponudom za produžetak do 2023. godine?
„Jesam. Kad sam se čuo sa nekim drugovima iz Partizana, bili su iznenađeni i rekli "vau". Jeste to i obavezujuće, ali moj pristup je uvek isti.. Mogu da odigram dobro ili loše, ali uvek ću dati maksimum. Predsednik je to prepoznao. Na mene lično nema uticaja dužina ugovora. Kad namestim glavu, sve je OK. Imam veliki motiv jer Borac još ništa nije osvojio. Nema straha od brzog sagorevanja. Dugo vremena nisam potpisao dugogodišnji ugovor. Uvek je bilo na godinu ili dve. Nakon mene je potpisao kapiten Vranješ, pa trener, pa Kajkut... Svi sada imamo dugoročne ugovore. To je prava stvar koja se ne viđa često na ovim prostorima. Pokazuje da klub želi da napreduje u svakom mogućem smislu“, kaže Jovanović.

Srpski štoper je kao novajlija u ligi oduševljen izjednačenijom konkurencijom od one na koju je navikao u Srbiji.
„Kod nas na svakoj utakmici bude 4.000-5.000. Partizan i Zvezda nekad nemaju tu gledanost na malim utakmicama. Naprimer, Čelik iz Zenice je u problemima, ali svaku utakmicu bude po 5.000-6.000 ljudi. Protiv Veleža u Mostaru pun stadion, protiv Želja u Sarajevu 10.000, protiv Sarajeva slično. Samo Radnik iz Bijeljine i još dva tri kluba nemaju ozbiljnu posetu. Publika dosta podržava klubove iz svojih gradova i to je razlika u odnosu na Srbiju. Sećam se Zrinjskog kada sam igrao sa Partizanom protiv njih i kada smo im u dva meča dali 10 golova. Sada je Zrinjski mnogo jači. Naravno, ni oni, ni niko u ligi nisu na nivou Zvezde i Partizana, ali bili bi sada konkurentniji nego pre 10 godina“.  

A da li bi najbolji BH klubovi bili konkurentni u borbi za plej-of u srpskoj Superligi?
„Mislim da bi. Ako ne i bolji od većine srpskih klubova. Zvezda i Partizan su trenutno dosta ispred. Sa svojim budžetima, sa svojim igračima je to daleko iznad BH fudbala. Večiti mogu da priušte igrača Arsenala, igrača Olimpijakosa itd... To pravi veliku razliku u kvalitetu. Ali fudbal ovde ide u dobrom pravcu. Ono što fali je infrastruktura. Malo je lošija nego u Srbiji, ali i na tome se radi. Vidim da se vraća dosta igrača koji su imali lepe karijere vani. To znači da ih je privuklo nešto“.  

A atmosfera i doček za tebe kao igrača iz Srbije u drugim gradovima?
„Očekivao sam to u većoj meri. Ima tu povika sa tribina i psovki, ali nema nekog velikog haosa da se prekine utakmica. Dosta srpskih igrača igra u Sarajevu, Želji, Zrinjskom... A i ovde kod nas ima igrača druge veroispovesti. Naravno, nema atmosfere kao na večitom derbiju, ali kada igramo sa Željom ili Sarajevom bude zapaljivo. Ili oni uzmeđu sebe. Velika je stvar što su skratili ligu na 12 klubova koji su skoro podjednakog kvaliteta. Svako kolo je neki derbi i tabela je pokazuje koliko je neizvesno“.

A da je neizvesno – jeste. Na polusezoni je prvih pet timova bilo u šest bodova razlike. Stojan Vranješ očekuje potpuno neizvesnu šampionsku trku.
„Otkad pratim, nikad nije bilo ovako. Uglavnom su dve ekipe bile u borbi za titulu. Sada su to Sarajevo, Željo, mi, Zrinjski, Široki koji nikad ne smete otpisati, pa Tuzla Siti... A i borba za opstanak će biti zanimljiva. Odlučivaće detalji i sitne greške. Ko manje izgubi bodova kao favorit protiv slabijih i ko manje kiksne, taj će biti prvak. Četiri utakmice u sledeće dve sedmice će biti prekretnica. Idemo Širokom, dočekujemo Sarajevo, pa kup sa Željom i gostovanje Veležu. Kako prođemo u te četiri utakmice, to će nam odrediti sudbinu do kraja sezone. Znamo da nam prvi na tabeli beži bod, ali možda neki u klubu nisu svesni da nam Tuzla Siti duva za vratom sa smo dva boda zaostatka. Dakle, ove četiri utakmice mogu da okrenu sezonu u negativnom i pozitivnom smislu. Naravno, neće se tada završiti sezona, ali će nam pokazati od kakvog smo materijala“, kaže Vranješ.

Koga vidite kao najtežeg rivala?
„Možda je Sarajevo ekipa koja nam najmanje leži. Željo ima najbolju ekipu i možda igra najbolji fudbal, ali smo sa njima izlazili lakše na kraj nego sa Sarajevom. I Zrinjski je tu. Tradicionalno opasna ekipa koja je osvojila tri titule u poslednje četiri godine, a sada se i ozbiljno pojačala. Što ne znači da neko neće da se spotakne na Čeliku, Slobodi ili negde drugo. Zvijezda koja je ubedljivo poslednja je pobedila Zrinjski i uzela bodove Sarajevu. Biće nikad zanimljvije prvenstvo. Moglo bi zadnje kolo da odlučuje o tituli, Evropi i ispadanju“.

Potezalo se i realno je da će sve češće potezati, pitanje suđenja?
„Nisam u tom svetu i kao sportista gledam na taj način. Ako mi budemo dominantni na terenu, teško da neko sa strane može toliko da utiče“.

Ipak, iz Sarajeva je bilo pritužbi da se Borcu često sviraju penali?
„Ne znam šta znači poklonjen penal. Ne znam da li su u Sarajevu pratili utakmicu Zvijezda – Sarajevo gde je penal poklonjen Saralijama? Da li su možda pratili utakmicu Zrinjski - Mladost Doboj Kakanj gde je domaćinu poklonjen penal za 1:1? Znam da nijedan igrač Borca nije pao sam od sebe i namerno simulirao. Svaki kontakt u šesnaestercu, klizanje, povlačenje je nedozvoljeno. Suđenje u BiH je danas puno bolje nego kada sam otišao 2005. godine. Vi ne znate na šta je to ličilo tih godina. Kad sam igrao Superligu u Srbiji, bilo je korektno suđenje. Međutim, zadnjih nekoliko godina što sam ispratio je bilo čudnih odluka. Svašta sam se nagledao. Po meni je ovde puno bolje suđenje“.

Da li bi Zvezda i Partizan lagano bili prvaci ovde?
„Naravno, Zvezda i Partizan su kvalitetniji od BH ekipa, ali ne bi tako ubedljivo kao u Srbiji. Voleo bih da ih vidim kad iz kola u kolo gostuju na Tušnju, Grbavici, Koševu, u Zenici ili Mostaru. Da im iz utakmice u utakmicu dolaze teški protivnici. Normalno, kvalitetniji su mnogo. Ali u Srbiji nemaju toliko utakmica sa tim nabojem. Zvezda takve utakmice igra sa Partizanom i Vojvodinom i to je to. Na ostalim gostovanjima je domaćin zbog navijača“.

A kako biste vi, Sarajevo, Željo ili Zrinjski prošli u Superligi? Da li biste mogli do Evrope?
„Verovatno bi bili među pet. E sad, zavisi od forme i sitnica. Ako pogledamo te ekipe od trećeg mesta, tu je to po kvalitetu. Ako je onaj Radnički prošle sezone bio drugi, a Mladost iz Lučana se borila sa Partizanom za Evropu, ne vidim zašto ne bi i Borac. Ljudi tamo nemaju predstavu o ekipi Borca. Imamo igrače koji su igrali u Zvezdi, Partizanu, Vojvodini...“

Prate vas i priče da ste državni projekat jer je vlada Republike Srpske prvi put stala iza Borca i dala mu ozbiljnu finansijsku pomoć?
„Koliko se sećam kad sam bio u Srbiji, Zvezda je imala dug od 30.000.000 evra. A sada igra Ligu šampiona?! Kakav je to i čiji je to projekat? Kako se to dogodilo? Pa Berluskoni je bio premijer Italije i imao je svoj klub. Zar nije normalno da Banjaluka pomaže FK Borac? Koliko znam Sarajevo i Željo imaju pomoć grada i države, pa ne pričaju o njoj. Zrinjski i Široki imaju pomoć. Samo što smo mi iz Republike Srpske pa se na nas gleda drugačije. Nama to ne stvara nikakav pritisak i drago mi je da su Banjaluka i Republika Srpska uz Borac. Samo tako možemo. Zajedno“.

Istovremeno je mezimac publike u Banajluci Dino Zilkić koji je došao iz Tuzle? Fudbal ipak ne može da prevari navijače. Ili može?
„Neke možeš, ali ove ne možeš. To pokazuje kakav je Banjaluka grad. Nisam ni u Srbiji video da je miljenik stranac. Taj momak je iz mesta gde skandiraju pogrdne stvari o Srbima i Zvezdi. Ovde je shvatio u kakav je klub došao. I to može da nam bude na ponos. Neke reprezentativce BiH ne prihvataju u gradovima Federacije. Ja sam bio reprezentativac kada sam sa Legijom gostovao Zrinjskom u Mostaru u kvalifikacijama za LŠ. Kada sam izašao, ceo stadion mi je psovao sve što postoji. Drug iz Legije me je pitao da li sam zaista reprezentativac BiH. Kada sam mu potvrdio, pitao me je gde se mi trenutno nalazimo. Nije mu bilo jasno da smo u BiH. Dakle, nije svugde da publika prihvata fudbalere samo zbog fudbala. Ovo je čudna država, a Banjaluka je puno tolerantna ko pogledamo druge. Samo što to ljudi u nekim drugim gradovima ne žele da vide. Meni niko nije zviždao što sam loš igrač. A Zilkića su ovde zavoleli zato što je dobar igrač. E to su vam te razlike“.  

Da li bi voleo da jednog dana zaigraš sa bratom Ognjenom u Borcu?
„Naravno da bih voleo. Ali ne znam koliko je to realno u narednih nekoliko godina. To je posebna draž. Ko nije igrao sa bratom, ja mu to ne mogu objasniti. Ekipa koja ima dva brata je nekad nepobediva. Mi smo prva braća koji su bili BiH reprezentativci“.

Kako ste tako različiti? Oko njega uvek neki skandali, a ti deluješ kao student prava koji sluša rokernol u ilegali?
„Na terenu smo slični. On komanduje odbranom, ja dirigujem veznim redom. Takvi smo. Van terena smo drugačiji. On ima svoj život, ja nemam snage za te tenzije. Uvek je nešto oko njega. On ima svoj svet, ja svoj. Kod njega sve ekstremno, kod mene mirnije“.

Možda je i tvoja karijera mogla da bude vatrenija da si poput brata prešao u Crvenu zvezdu?
„Tri puta u karijeri je bilo priče o dolasku u Zvezdu. Prvi put 2008, pokojni Bunjevčević me je želeo, ali je došlo do smene cele uprave i prešao je samo brat Ognjen. Posle su u dva prelazna roka bile iste priče. Šest meseci pre odlaska u Poljsku kada je trebalo da zamenim Milijaša. Nešto se čekalo i nije bilo ništa. Šest meseci kasnije, brat je bio na pregovorima da se vrati u Zvezdu, raspitivali su se da i mene dovedu, ali nije došlo do konkretne ponude. Zvezda tada baš i nije bila u dobroj situaciji. Ne žalim za tim, a verovatno ni Zvezda ne žali“, kaže nam Stojan Vranješ, ponajbolji fudbaler Banjaluke i Borca. Uz Semira Štilića iz Željezničara i ponajbolji igrač u Premijer ligi BiH.

Pored stadiona smo sreli i grupu najvernijih navijača Borca. Iz grupe Vulturesa ili Lešinara. Oni su se vratili ove sezone na tribine posle perioda kada nisu dolazili zbog sukoba sa upravom kluba. Kako to biva u navijačkom svetu, ne otkrivaju se imena, ali su ispred grupe izneli jasan stav.
„Hoćemo Borac u Evropi“.

A titula?
„Baš nas briga. Slavićemo kada Republika Srpska postane nezavisna država i kada budemo njeni šampioni. Ova BH titula nas ne zanima nešto posebno. Osim što nam je drago da je uzmemo njima iz Federacije“.

Banjaluka. Shvatamo pomalo o čemu nam je pričao Vranješ. Teško za objasniti. Ali je zanimljivo.

BIH 1 - 20. KOLO

Subota
Radnik Bijeljina - Željezničar 0:0
Velež - Zvijezda 2:0 (1:0)
Sarajevo - Tuzla Siti 6:2 (2:1)

Nedelja
14.30: (3,50) Čelik (3,05) Zrinjski (2,15)
14.30: (1,90) Sloboda Tuzla (3,35) Mladost DK (3,90)
17.30: (2,00) Široki Brijeg (3,20) Borac Banjaluka (3,70)

*** kvote su podložne promenama

Foto: Luka Vranješ, FK Borac