Ja, Džambo: Odbio sam Barsu, Zvezdu, danski i katarski pasoš, dogurao do 290 kilograma

Bio je čudo od deteta, talenat koji se retko viđa na našim prostorima, predodređen za skidanje zvezda, za neslućene visine, za blistavu karijeru, trofeje, titule, priznanja, da bude idol nekim novim klincima koji tek počinju da se bave rukometom. Veliki, jedan od najvećih trenera svih vremena, Zvonimir Noka Serdarušić, “pikirao” ga je sa samo 15 godina. Bio je na oku moćnom Kilu.

A on - samo klinac koji je odrastao na voždovačkoj kaldrmi, na Medaku, a voli da kaže da je iz Marinkove bare. Kao tinejdžer je spoznao lepšu stranu sporta, ali veoma brzo i onu tamnu, kada je dve godine pauzirao zbog teške povrede kolena, imao tri operacije. U epicentru je bio kao tinejdžer, svi su se otimali oko njega, a tek je bio zakoračio u srednju školu. Menadžeri su kidisali da ga odvedu u neki od vodećih klubova na svetu. Stasom niko nije mogao da ne primeti nestašnog bucka, s “bubicama” u glavi, ali uvek samo svoj. I uvek na svoju štetu.

U pitanju je Strahinja Milić, nekadašnji reprezentativac Srbije, golman danskog Silkeborga, Partizana i Vardara. Možda to ime i prezime za neke je nepoznato, ali kada se kaže – Džambo, onda ga svi znaju. Makar u rukometnom svetu. Ima samo 34 godina, a prošao je sito i rešeto. Već više od šest godina je penzioner. Njegovi vršnjaci i dalje igraju na visokom nivou, a on je posle osvajanje Lige šampiona sa skopskim gigantom 2017. godine i naredne sezone kada su crveno-crni branili pehar u Kelnu, odlučio da mu je dosta rukometa, rešio je da završi karijeru na vrhuncu. Nije mogao više da se bori sa vetrenjačama, uvek potencirajući koliko ima kilograma, a ne šta pruža na terenu.

Igrao je za samo tri kluba, a spisak mogućih destinacija bio je impesivan – od nemačkog džina Kila, zatim Flensburga, Gumersbaha, Melsungena, do Vesprema i Celja… I konačno Barselone. Većina rukometaša kaže da se poziv iz Blaugrane ne odbija, a Milić je upravo to uradio. I to zbog lolajnosti i zahvalnosti prema Vardaru, gradu Skoplju i ruskom biznismenu Sergeju Samsonenku, tvorcu čuda iz Makedonije, dvostrukom evropskom šampionu.

O karijeri koja je rano završena, klubovima za koje je igrao i za one za koje je mogao da brani, a nije, o životnim odlukama, mladalačkim greškama i zabludama, “ludoj” glavi, popularni Džambo je pričao u ispovesti za Mozzart Sport.

Završili ste karijeru u leto 2018. godine, posle dva vezana finalna turnira Lige šampiona sa Vardarom, kada ste bili na vrhu. Kako je kliknulo i šta je dovelo do kačenja patika o kiln?

“Kada sam završio karijeru imao sam važeći ugovor sa Vardarom. I to veoma dobar. Moji problem su krenuli 2016. godine, možda i pre. Sve vreme sam bio na ratnoj nozi sa trenerom, Špancem Raulom Gonzalesom. Kad vratim film sada, za većinu stvari sam bio kriv. I luda glava, otrovna…Tih godina mi se rukomet smučio. Sve sam ja to radio da se nekom dokažem, da smršam, a nikada nije bio u pitanju moj kvalitet. Uvek su mi govorili, sve je ok na utakmicama, dobro braniš, ali pogledaj kako izgledaš?! Sve je to mene nerviralo, vređalo... Zar nije poenta - da li ti ja radim posao ili ne? Ako ti radim, nemoj da me smaraš. Uvek je tu bilo nezadovoljstvo sa njegove strane, nikad nije bio zadovoljan”, počinje priču Milić o turbulentnom letu 2018. godine.

“NISAM NIKADA ZNAO DA IZBROJIM DO 10, IZGUBIO SAM EMOCIJU I ZATO SAM RANO ZAVRŠIO KARIJERU”

(©MN Press)

Šta se dalje dešavalo?

“Generalno, sada mogu da kažem da je bila moja glupost, ali nije bilo nikog ko bi mi to rekao na lep način. Nisam ni ja mogao da dođem do sebe, priznajem. Nikada nisam mislio nešto visoko o sebi, ali me uvek u životu nepravda bolela. Nikada nisam znao da izbrojim do 10, da se povučem, prećutim. Sam sebi sam uvek uskakao u usta, bez obzira na to da li sam bio u pravu ili ne. U većini stvari sam možda i bio, ali sada znam da je trebalo da budem mudriji, da izaberem vreme i trenutak kada treba nešto da kažem, da bih došao do svog cilja i da bi isterao na kraju pravdu”.

Problemi sa Raulom su kulminirali te 2018. godine, ali i posle titule 2017. u Kelnu počeli su problemi po Džamba.

“Kada smo osvojili titulu 2017. godine došao sam na pripreme za sledeću sezonu. U ugovoru sa Vardarom sam imao klauzulu da ne smem da imam više od 140 kilograma. Stalno sam propuštao pripreme, što je bila dobra stvar. Umesto da je to bila kazna, to je za mene bila nagrada”.

Vi golmani ste čudna sorta. I Darko Stanić nije baš voleo da trenira?

“Stanke uopšte nije ni trenirao, ja kao jesam. On je specifičan lik, on je pronašao sebe, igrao je tu mentalnu igru koju je samo on znao. I njegov život. Doživeo je doping aferu, ništa to nije slučajno da ga je Jovica Cvetković video na treningu PKB-a… Da li podržavam šta je on radio? Ne, ali to je donosilo rezultat i njemu i timu. Možda, da je trenirao više i bolje, više bi bio povređen (smeh)”.

Kako se dalje odvijala drama u Vardaru?

“Uglavnom, došao sam do 136 kilograma, a onda mi je rekao da moram da imam 115. Tada sam stvarno trenirao bolesno, nikad jače. Počeo sam i da radim zahvaljujući Raulu. Imao sam i period u Partizanu kod Mikija Radosavljevića, gde sam baš dobro trenirao. Posle toga perioda u Humskoj nisam baš mnogo mrdao. Sve je to kod mene bilo na talenat, na postavljanje. Ne podržavam to, ali nisam ni pristalica one izreke, da je talenat samo 10 odsto, a ostalo je rad. Nije to tačno, ali da mora i jedno i drugo - mora. Ako sam talentovan treba da se posvetim dva sata. Neko ko nije talentovan, ne vredi ni ceo dan da trenira. Poenta je da treba da budeš posvećen šta god da radiš u životu”.

INTERVJU – Stefan Dodić: Nikada nisam odustao, rukomet je moj život, dužan sam Vojvodini

Buntovnik sa voždovačke kaldrme, Magiko i večito pitanje – da li je mogao više?

Šampion, Terminator, kolekcionar titula i zlata, rukomet nije imao većeg asa (VIDEO)

Kako je bilo te poslednje sezone u karijeri? Branili ste titulu u Kelnu, ali je niste odbranili…

“Raul me je tada kaznio pred početak te sezone, posle titule. I ja sam tad poludeo, oterao sam sve u tri lepe… Rekao sam da mi nije do života. Klub se raspadao, počeli su problemi, dešavale su se razne stvari. Voleo sam i da pojedem, popijem. Opustio sam se, nisam znao gde je moj maksimum. Širio sam se kao žaba. Što je najluđe, tu sezonu sam dobro i odradio, ali sam na kraju došao do 180 kilograma. Nije to bilo 10-20 kilograma više, nego 50. Bio je dogovor da se spustim bar 10 kilograma pre nego što dođem na pripreme, da trener, ljudi u klubu, vide moju želju i volju. Rekao sam im već tada na kraju te, ispostavilo se, moje poslednje sezone, da dolazim na leto da se samo pozdravim. I tako je i bilo”.

Da li je bilo volje da se nesporazum reši, kako su reagovali ljudi u klubu, saigrači?

“Klub nije bio zadovoljan sa mnom, ja više nisam mogao. Saigrači su se pobunili, rekli da ne radim to, da ostanem. Iskusniji Karačić, Stoilov, Dibirov, Čupić, uskočili su, branili me. Bio je dogovor da me kazne pola ugovora, ali kada se sredim, da će to da mi se vrati. Sada, kad pogledam, sve je to bilo zbog mene, u moju korist. Rekao sam im da me novac ne zanima, da su mogli da mi daju duplo veći ugovor, da ne bih ostao. Jedostavno, ugasio sam se. Nije bilo više te emocija u rukometu koja me je nosila. To je bila moja konačna odluka, završio sam karijeru u 28. godini”.

“POSLE KRAJA KARIJERE ŠEST MESECI SAM BIO GLAVNA BUDALA U GRADU”

Ivan Stanković, Strahinja Milić i Dalibor Čutura (©MN Press)

Sa ove tačke gledišta, da li biste isto uradili?

“Naravno da ne bih! Imao sam jak ugovor. Znali su u klubu da mi novac nije bio u prvom planu. Nisam ni bio preplaćen, ni potcenjen. Dogovorio sam se za taj poslednji ugovor tako što su mi u klubu ponudili cifru, ja sam odmah pristao i - potpisao. Rekli su mi mnogi: ‘Kakva si ti budala’? Oni su znali da je meni bilo lepo u Vardaru, nisam to krio, osećao sam se kao kod kuće u Skoplju, volim taj klub, grad. Da li je bilo dobro sve to po moju karijeru? Nije! Da li sam osvojio Ligu šampiona i došao do cilja? Jesam! Sve kad se pogleda, bilo je više lepih trenutaka. Da li bih radio neke stvari, naravno da ne bih. Kad sam pričao s braćom, drugarima, rekao sam im: ‘Da sam vlasnik, da treba mene da trpim, ja bih sebe odmah izbacio iz kluba’”.

Da li ste se posle par meseci, kada se glava ohladila, pokajali zbog te odluke?

“Ne, nisam. Nije bilo šanse da kažem da se vraćam. To su me mnogi pitali. Niko ne može da veruje da sam to uradio. Nisam više mogao da lažem sebe. Kad sam raščistio sa Vardarom, pao mi je kamen sa srca. Više rukomet nisam doživljavao kao pre. Nijedan pametan čovek ne bi uradio što sam ja, ali... Nisu mi pare nikada bile prioritet. Kriv sam za sve. Najbolja stvar u životu što sam uradio je moja porodica na koju sam ponosan. Imam dvojicu sinova, Andreja i Lazara, sjajnu suprugu. To mi je najveći ponos u životu. Ostalo sam sve uglavnom promašio”.

Kraj karijere je bio u avgustu 2018. Šta radite u decembru iste godine? Kako sad organizovati život? Sportisti kažu da je taj trenutak najteži. Nema više utakmica, treninga. Kako dalje?

“Dok smo profesionalni igrači u bilo kom sportu, na bilo kom nivou, ti si zaštićen, programiran si i pomalo nesposoban za život. Lezi, spavaj, odmaraj, treniraj, tad ti je utakmica, trening, teretana… Avion je tad i tad, dođi na autobus. To je lep život, ali nije realan. Svi misle da si lep i zgodan. Dobro, u mom slučaju to nije tako (smeh). Kad si uspešan, svi žele da se s tobom druže, tako su nas programirali. Najvažnije je kakav si čovek. Imao sam lomova u sebi. Šest meseci posle kraja karijere bio sam glavna budala u gradu. Izlazio, pio, kao pušten s lanca sam bio, kao uživao. Da budem iskren, bilo je toga i kad sam igrao, ali znalo se tada kad je bio trenutak za to, posle utakmice…. Nije bilo ni vage, da me neko meri. Dolaze tu do prvih prepreka. Sve ono što je nekada bilo, sada ne važi. Doživiš razočaranja, iako si ti isti onaj lik. Ti jesi, ali te drugi doživljavaju drugačije. Izgubiš prijatelje. Nisam malo zaradio u karijeri, iako sam bio trošadžija. Nisam pare trošio na skupa kola, nego je bilo - kad si s mnom, niko nije žedan, gladan, računi su bili plaćeni”.

“SAMO JE TIGAR BIO TEŽI OD MENE”

Džambo u meču sa Kilom u Beogradu (©MN Press)

Kad dolazi do životnih lomova, šta dalje?

“Doživeo sam razočaranja od najbližih ljudi. Nismo se razumeli ili nismo se poznavali dobro. To me je ubilo, bacilo u depresiju, trebalo mi je mnogo vremana da izađem iz nje. Ne dao Bog nikom. Nisam pravio probleme, nisam tražio pare na zajam, kockao, što bi druge ugrožavalo. S neke strane razumem, ali, povredilo me je. Nisam znao šta ću da radim u životu”.

Kao klinac ste bili bucmasti. Do koliko kilograma ste dogurali?

“Imao sam 290 kilograma. Merio sam se u jednoj veterinarskoj ordinaciji na Čuburi. Rečeno mi je samo da je tigar bio teži, da je imao 310. Rekao sam im: ‘Za ove se nisam trudio’. Sad imam 180, a cilj mi je do narednog leta da se vratim na mojih 130. Sad sam veći profesionalac nego što sam bio kao igrač. Ne pijem sad ni kap alkohola. Saigrač iz Vardara Stoilov mi je tada rekao: ‘Šta je p****, ne smeš do 300 da ideš’? Sad se pojavio Nikola Jokić koji ruši te predrasude, jeste jedini, ali nadam se da će biti još Jokića za 10 godina. Ljudi konačno treba da gledaju da li doprinosiš nečemu ili ne, a ne kako izgledaš. Recimo, Dean Bombač ima noge u iks, a doktor je rukometa. Sad bi mu neki treneri rekli da ide na bilijar, nije visok za beka. U mom slučaju, gledaj kako branim, a ne kako izgledam”.

Kraj jedne ere: Gromovnik koji je prkosio zakonima fizike i lomio konstrukcije golova

Čime se sada bavite?

“Posle korone sam postavio sebi pitanje: ‘Šta dalje’? Imamo porodičnu firmu koju je otac ostavio. To je štamparija, odnosno veleprodaja, proizvodnja registratora i kancelarijskog materijala. Krenuo sam korak po korak, video sam da mogu. Imao sam i ludu ideju da otvorim restoran. I počeo sam taj biznis, ali sam izgubio tri godine života. Bilo je lepih trenutaka, više onih užasnih. Za ugostiteljstvo nisam, ne znam to da radim. Bar znam sada šta ne znam”.

Da li ima sporta u vašem životu? Često ste na rukometnim utakmicama u poslednje vreme?

“Imam odličan odnos sa ljudima, kontakte s bivšim saigračima. Ljudi mi veruju. Ako se dogovorimo, tako će da bude. Moj životni moto je da obraz nikada ne želim da izgubim. Krenuo je jedan igrač da me zove da pomognem. Volim da putujem, pa se rodila i ta ideja, koja je još na početku, da bih mogao da se bavim menadžerskim poslom. ‘Radi’ me to, tek sam krenuo, sad sam novorođenče”.

Da li je rukometni svet mala bara, a mnogo krokodila? Ima li novca u ovom sportu?

“Ima mesta za sve. Ne može jedan čovek da ima 300 igrača, da ih sve drži. Za svakog ima mesta. Kad si dobar, ima novca”.

“NISAM HTEO U SKOPLJE, A ONDA SAM GA ZAVOLEO”

Ludovik Fabregas i Strahinja Milić oči u oči (©AFP)

Najveći deo karijere ste proveli u Skoplju, i to više od šest godina? Vardar je fenomen. Od malog kluba koji nije bio prvi ni u svom gradu, postao je evropski gigant, dvostruki šampion Starog kontinenta. Otkud vi u crveno-crnom dresu?

“Nisam ni želeo da idem u Vardar. Sve se odigralo u februaru 2012. godine. Pobedili smo pre toga Vojvodinu u Novom Sadu, bili smo ubedljivo prvi, titula nije mogla da se izgubi. Čudno je to sve bilo. Pre toga sam imao mnogo ponuda. Menadžer mi je bio Saša Bratić. Milan Jokić je tada pominjao Flensburg, nije mi se to svidelo. Video sam se Ljubom Vranješem u Beogradu, u jednom restoranu u Vojvode Stepe, tu mu je živela sestra. Nije mi bilo privlačno. Sa Bratićem, koji me je pre toga odveo u Dansku i Mihaelom Rotom imao sam dogovor da odem u Melsungen, da na leto potpišem na tri godine. Tada nisam ništa stavio na papir. Bila je to tajna, niko nije znao za to. Prošlo je Evropsko prvenstvo u Beogradu, igrao sam Ligu šampiona sa Partizanom. Znao sam da idem na kraju te sezone, isticao mi je ugovor. Kada sam došao na trening, saigrači mi kažu: ‘Šta je, Džambo, ideš u Vardar’. Ja u čudu, smejem se, a ne znam šta pričaju, svi znaju bolje od mene. Ne znam da treba idem. Neko je pustio tu “buvu”. Dolazi direktor kluba Saša Blagojević na trening. Tad je uvek bila frka oko para. Svaki ponedeljak smo se nadali. U Partizanu su pre toga bila redovna primanja, lepe platice smo imali, ali kako je to kod nas, sve što je dobro, kratko traje. Blagojevć mi kaže da ne unosim nemir, da ne idem nigde, bila je tenzija. Nisam ni trenirao, rekao sam mu da se vidimo u restoranu Despot da to raspravimo”.

Na kraju, odoste u Skoplje?

“Blagojević mi je rekao da je morao da digne tenziju. Nisam hteo da idem, želeo sam da ostanem. Osvojili smo Superkup, hteo sam da imam tripletu, i Kup i prvenstvo. O tome sam maštao da osvojim sa mojim voljenim klubom, za to sam živeo. On mi je tada rekao da je Partizan moja kuća, kao što je i bio. Znam da mnogi kritikuju Blagojevića, ali ima on mnogo dobrih osobina, vodio je klub tada u teškim trenucima. Napravi on džumbus nekada, ali Partizanova vrata su uvek bila otvorena za sve, posebno za decu Partizana. Tako da, nemojmo samo da kudimo Sašu. Pomenuo bih i Žejka Perkunića koji je bio tu u Partizanu kada je bilo najteže. Nisam bio za to da idem. Blagojević mi kaže: ‘Dobro, matori. Nama bi značilo da uzmemo neke pare za Ivana Dimitrijevića i tebe, ali na tebi je da odlučiš’. Kontaktirao me je i tadašnji trener Vardara Veselin Vujović. Ustvari, pisao mi je na Fejsbuku. Znao me je, uveo me je u olimpijsku reprezentaciju. Mislio sam da se neko od saigrača šali, da su napravili nalog sa Vujovićevom slikom. Tada je Borko Ristovski imao čudesno EP u Beogradu, sjajno branio, pa je otišao u Gumersbah, a Vardaru je bio potreban golman. Rekao sam mu da nisam zainteresovan, imao sam to oko Melsungena na leto”.

“KADA SAM NAPUSTIO PARTIZAN NISAM IMAO NI DVA DINARA U DŽEPU”

(©MN Press)

Kako ste poklekli i završili u Skoplju?

“Pošto sam odbio Vuju, pet dana me zvao predsednik kluba Mihajlo Mihajlovski, alfa i omega Vardara. Bio je uporan, Partizanu je gorelo pod nogama, trebalo mu je novca za funkcionisanje, za opstanak. Ponudio mi je za ta tri meseca do kraja sezone neku nerealnu cifru. U tom trenutku nisam imo dva dinara u džepu. Odlučio sam da krenem u Skoplje. Tada finansijska situacija u kući nije bila dobra, duvala je promaja u frižideru, dugovi… Išao sam sa menadžerom Krasavcem, koji je radio sa Bratićem. Trebalo je da se sastanem sa Mihajlovskim, da prođem pregled i da potpišem ugovor do kraja sezone, ta tri meseca. Bio sam jednom u Skoplju pre toga. Sada kada sam došao bio je mrak, piše centar, neka pijaca, ruševine. Imao sam predrasude, pitam se gde ovo dolazim, ako je ovo centar. Tu je bila dvorana. Kažem Krasavcu da me vraća nazad. ‘Okreći, ne mogu ovde da ostanem, nisam zamišljao ovako’. Prvi utisak o Skoplju je bio katastrofalan. Mislio sam da prespavam i sutra se vraćam za Beograd”.

Menadžer Vladan Krasavac vas je ipak ubedio?

“Rekao mi je da treba da se vidimo sa Mihajlom, da nije to tako kao što mislim, da je Skoplje lep grad. Popustio sam. Rekao mi je da kad budem sa Mihajlom da popijem vodu ili sok. Rekoh mu: ‘Važi’. Našli smo se u restoranu Uranija, gde sam kasnije bio kao domaćin. Došli su Mihajlovski, njegovi zetovi, Ristovski… Dolazi konobar, pita me šta ću da popijem. Kažem ‘Dajte mi koka-kolu, ustvari dajte mi skopsko pivo da probam’. Krasavac me samo pogledao, streljao me očima. Popili smo mi dobro, jedno pet-šest komada. Čuli su i oni da sam neozbiljan, da volim da izlazim. Moja greška je bila što sam bio transparentan, nisam znao da to upakujem. Sutradan su bili pregledi. Meni delovalo da neću da potpišem ugovor. Video sam se tada sa Igorom Karačićem, znali smo se iz mlađih kategorija, igrali smo i nekoliko puta prijateljske utakmice sa Bosnom. Potpisao sam ugovor. Igor je bio u hotelu, rekao mi je: ‘Buraz, ja sam nedelju dana ovde, Skoplje je lep grad, veruj mi, super su ovi, ozbiljni su’. Njega je tražio Lino Červar u Metalurgu, ali ga je Vujović doveo u Vardar. Prvi, drugi dan, nedelja, mesec, odlučim brzo da hoću u Vardaru i Skoplju da ostanem još godinu dana. Moj menadžer Bratić u šoku, nisam potpisao sa Melsungenom, ali imamo dogovor sa Rotom. Ja mu kažem da moram da ostanem još godinu”.

“U VARDARU SMO BILI DIVLJA BANDA, ALI ORGANIZOVANA”

(©MN Press)

Kako je protekla ta prva polusezona u Vardaru?

“Na treningu smo dolazili kako god ko hoće, ekipa nije izgledala uniformisano. Mislim da i supermarket treba da bude da su svi obučeni isto, a ne klubovi. Mihajlovski nije vodio računa o tome. Bili smo divlja banda, ali organizovana. Novca je bilo. Uvek i sa Mihajlom bude natezanja, ali te na kraju ispoštuje. Skoplje je Vardar, makedonsko čedo, zaštitni znak, simbol, kao Zvezda i Partizan u Srbiji. Žive za rukomet. Svi su me poznavali. Nisam mislio za sebe da sam nešto bitan, ali znali su svaki moj korak. Ne može čovek ni glupost da napravi u Skoplju, javiće nekom, jer se u gradu brzo pročuje. Imali smo mnogo slobodnog vremena. Ispali smo od Magdeburga tesno u EHF kupu, igrali SEHA ligu. Vuja nam da tri-četiri dana slobodno, ja odmah u Beograd. Mnogi su mislili da sam se vratio. I ja sam se pitao, da li me plaćaju da branim ili da pijem i blejim. Na treninzima, utakmicama smo kidali. Dobro, više drugi nego ja. Imao sam svoje budalaštine, pogrešno učen, pogrešno shvaćen”.

Tih godina niste bili ni prvi u gradu. Metalurg sa Linom Červarom je igrao četvrtfinala Lige šampiona, malo je falilo za finalni turnir u Kelnu. Kako je bilo igrati u najpopularnijm klubu u Makedoniji, ali koji je bio u zapećku u Skoplju?

“Metalurg je bio za klasu isprad nas, po ozbiljnosti, budžetu. Tada je Minčo Jordanov mnogo novca davao klubu, dva puta je Metalurg igrao četvrtfinale Lige šampiona. Mi smo bili poluprofesionalci, igrači Metalurg su bili veće face, igrali u najvećoj dvorani u gradu, a mi u našem Kaleu”.

“ZABORAVIO SAM PATIKE NA UTAKMICI, VUJOVIĆ MI REKAO DA SAM SLEPI MIŠ”

Kako je u klub ušao ruski biznismen Sergej Samsonenko, najzaslužniji za čudesne rezultate Vardara u godinama koje slede?

“Posle pola godine, Sergej je preuzeo žene. Došla je Andrea Lekić, kasnije i Dragana Cvijić. Za ženski rukomet Vardar je imao top imena. Uvek smo mi saigrači između sebe pričali kako bi blo dobro da dođe kod nas, da igramo u dvorani Boris Trajkovski. Mi smo imali skromne uslove. Kale je stara dvorana, dobra za rukomet, najbolju atmosferu sam tu doživeo. Mada, kad dođe zima, pa ne bude grejanja.... Mali broj utakmica smo igrali te sezone. Pred finalni turnir Lige šampiona, Vujović je doveo kondicionog trenera Torbicu da živi sa mom, da treniramo. Uvek sam kuburio sa kilogramima, on je bio strašan lik. Živeo sa mnom, trenirali smo dobro, bazen, kik boks, došao je da mi podigne fizičku spremu. Jednog meseca izgubim 10-12 kilograma, drugog pred F4, merenje, ja deblji 3-4 kilograma. Vuja kaže: ‘Majstore, da li je moguće, kako’? Torbica mu kaže: ‘Džambo mnogo pije ceđenu pomorandžu’. Naravno, obojica smo voleli da krkamo. Osvojili smo tada SEHA ligu u finalu protiv Zagreba kada su igrali Ivano Balić, Kopljar, Pešić na golu. Naredne godine smo izgubili na produžetke. Odlično sam branio. Mihajlo je na kraju sezone tvrdio pazar, govorio mi da nisam pružao ono što se očekivalo. Naravno, hteo je da spusti cenu, tako je uvek radio. Proglašen sam igračem F4, rekao sam Mihajlu da želim da ostanem po istoj ceni kao što sam i došao: ‘Ne želim manje iz poštovanja, a neću da tražim više’. Bilo smo disko ekipa. Potpišem ja na godinu dana. Na startu nove sezone - makedonska liga, kiks u Strumici, nerešeno smo odigrali. To je bio smak sveta, a ja sam zaboravio patike za utakmicu. Imao sam Ribok na sebi, jedva sam stajao u njima, tada sam imao 150 kilograma”.

Kako je Vujović reagovao?

“Zakasnio sam na autobus. Trebao je da krenemo u 16 časova, a oni su me čekali do 16.15 i pošli bez mene. Jedan od razloga je bila gužva u saobraćaju zbog makedonskog premijera koji je tada prolazio. Ipak, najveći krivac sam ja, uspavao sam se. Vadio sam se na premijera, nisu mi poverovali. Došao sam taksijem, stigli smo autobus, dao novac taksisti i rekao da stane ispred i da se ne pomera dok ne uđem. Vujović iznerviran, otvara vrata, kaže mi da se sklonim. Bude frka, ali uđem u autobus, ali bez patika za utakmicu koje su ostale u svlačionici. Branio sam u tim u kojima sam došao. Lopta levo, ja desno, ne mogu da je pipnem, branio sam užasno. Tada je važilo pravilo da ko kiksne gubi titulu. Uglavnom su u mečevima Vardara i Metalurga domaćini pobeđivali i gol-razlika je odlučivala o tituli. Vuja nervozan, smak sveta, Mihajlo diže frku. Mi igrali smo se držali zajedno, tenzija raste. Sutradan trening. Očekujemo kazne. I sad Vuja, kakav je, jedinstven, takvog čoveka ne možeš da ne voliš. Pleni harizmom. Nedelju dana ga mrziš, a onda ga voliš najviše na svetu. On dolazi na trening, namazan i kreće priča. ‘Kako s vama da osvojim titulu? Dobrivoje Marković ima 11 poslednjih šansi, on je mačka, ma ne, kakva mačka, ona ima devet života. Nemanja Pribak, poljoprivednik iz Niša, on samo priča, priča… Vukašin Rajković? On je non-stop u rikvercu. Ja mu kažem da ubaci u prvu, molim ga, kumim… Stojanče? Hoće da se bije sa svojim trenerom koji ga je vratio u život, koji ga voli… Igor Karačić? On je najlepši, najpametniji. Ne, majstore, to sam bio samo ja, ti nisi. Imamo na kraju i slepog miša na golu’. Svi smo pitali, što slepi miš? Vuja će: ‘On svako veče visi po šankovima’. Opšta euforija na treningu, buka, vika. Mi te sezone pobedimo Metalurg u gostima i igramo u našoj dvorani Kale za titulu. Nisam doživeo tada tu pozitivnu tenziju. U dvorani ludnica, atmosfera paklena. Može da stane 2.500-3.000 a bilo je 4.000. To nikada nisam tako doživeo. Sergej Samsonenko je to gledao, svidelo mu se, kako ljudi reaguju na nas. Bila je utakmica na krv i nož, ali i lepa za gledanje, nije bilo samo tuče. Osvojili smo te sezone titulu i tada Sergej Samsonenko ulazi u klub”.

POČINJE VARDAROVA ČUDESNA ERA SA SERGEJOM SAMSONENKOM

Došao je Samsonenko, ali je usledio rastanak sa Vujovićem. Kako ste to doživeli?

“Otišli smo kućama posle te titule. Vujović nam je rekao da odlazi, da se nećemo više videti, da ne ostaje u Vardaru. Dolazi Sergej i posle toga je sve istorija. Digao je Vardar na preozbiljan nivo, napravio dvoranu, hotel, teretanu, spa centar. Sergej je sve ispoštovao. Svi koji su imali ugovor, ostali su do kraja. Ko je zadovoljio, ostao je, ko nije odlazio je”.

Kako ste poslali najomiljeniji Sergejov igrač?

“Sad, da li sam mu bio najomiljeniji, ne znam, ali smo se poštovali. On je cenio što sam uvek bio iskren. Nije me ‘mirisao’ na početku. I do njega su stizale priča da sam neozbiljan, da volim da izlazim. Vrlo brzo smo se zagotivili, pa je promenio ploču. Kad sam pričao sa Sergejom, nismo mnogo govorili o rukometu. Prepoznao je u meni iskrenost. Raul je nekoliko puta hteo da me otera iz kluba, ali on me nije dao, iako nikada nisam otišao kod njega da se žalim na trenera. Samsonenko nam je bio i trener. Taj čovek je najzaslužniji za sve Vardarove uspehe. Da se Raul pitao sve, ne bi bilo ništa od evropske titule. Sergej nas je držao na okupu. Raul nas pola nije hteo, uvek je pravio smicalice, mada mu priznajem da nas je sve naučio rukometu, oko taktike, treniranja, sve je bilo na ozbiljnom nivou. Od disko ekipe kakva smo bili doveo nas je na ozbiljniji nivo”.

Kako je tekao rast kluba, dva puta četvrtfinale Lige šampiona pre sezone kada je san postao java - Vardar na krovu Starog kontinenta?

“Tih godina smo bili na pragu finalnog turnira. Prvo smo ispali od Kjelcea u četvrtinalu. Onda nas je Vesprem nesrećno eliminisao. Te sezone kada smo osvojili bilo je neverovatno. Treninzi su bili jači, veći naboj, nego utakmice. Žar da pobedimo na treningu bio je neverovatan. Flensburg smo razbili. Sećam se da sam u januaru gostovao na RTS-u u emisiji ‘Ja volim Srbiju’. Mislim da nisu ni znali ko im dolazi. Nele Karajlić me pita za Ligu šampiona, a ja mu kažem da osvajam ove sezone”.

“ČUPIĆ NAS STALNO ISPRAVLJAO. MI SMO GOVORILI ‘AKO OSVOJIMO LIGU ŠAMPIONA’, A ON ĆE ‘KAD OSVOJIMO’”

Milić ističe jednog igrača koji je doneo pobedničku klicu u Vardar.

“Dolazak Ivana Čupića je osnažio ekipu. On je pobednIk, mentalno jak, onako mali, zdepast, ali glava je bila neverovatna. Pre toga je sa Kjelceom osvojio Ligu šampiona. U početku se nije nešto snašao, ali je bio zarazan. Uvek smo mi igrači maštali o trofeju Lige šampiona, govorili ‘Ako osvojimo’, a on nas je uvek ispravljao – ‘Kad osvojimo’. Bio je ubeđen, napalio nas je sve. Znali smo mi da možemo, ali on nas je dodatno podigao. Bio je tu i Šterbik koji je to osvajao više puta, ali Ivan je uneo takvu pobedničku energiju da je to bilo čudo. Te godine smo verovali i znali da osvajamo. Ne znam kako da to opišem. Na terenu smo se poštovali, bilo je sve kao treba. Za mnoge je bilo iznenađenje, možda čudo jer smo došli na finalni turnir u Kelnu kao autsajder. Svako je znao svoju ulogu. Da li smo pričali van terena, nije bilo bitno, na njemu je sve bilo ok. Druga titula Vardara je bila više iznenađujuća, splet okolnosti”.

Da li su tada krenuli problem oko novca?

“Bilo je i tad problema, kada smo osvojili. Politička situacija u Skoplju, ovi dolaze, oni odlaze, bila je velika igranka za nas male ljude. U tom trenutku imali smo dobre ugovore, svaki igrač se uklopio, imao cilj da osvojimo Ligu šampiona. Nije nam bio bitan novac, prvo smo imali taj sportski motiv da osvojimo tu evropsku titulu, a posle ćemo da vidimo kako da to naplatimo. Samo nas je Liga šampiona zanimala. Sergej je bio čovek od reči, ali se tada nešto čudno dešavalo, nije očigledno imao uticaj. Mi smo znali ako Sergej kaže da je crno, to je tako. Ako kaže sutra novac, može samo večeras da se desi”.

“DOČEK ŠAMPIONA KOJI SE PAMTI, LJUDI IZNOSILI STOLOVE NA AUTOPUTU”

Kakav je bio doček posle titule 2017?

“To ne može da se prepriča. Samo sportista može to da doživi. Mislim da je svaki stanovnik Makedonije izašao na ulice da nas pozdravi. I stranci koji su tad bili, putovali do Grčke, stali su na autoputu. Mi smo putovali od aerodrome do grada u otvorenom autobusu, svi su nas pozdravljali. Spektakl. Bio sam na dočeku košarkaša posle Indijanapolisa 2002. godine, na balkonu Skupštine posle srebra na EP 2012, ali ovaj osećaj je bilo ludilo. Ljudi su postavljali stolove na autoputu, pili pivo, mahali makedonskim zastavama, Vardarovim”…

Ispičao je Milić i zanimljivu anegdotu vezanu za Vardar.

“Sedeli smo u Beogradu čuvena petorka - Nemanja Ilić, Zoran Nikolić, Draško Nenadić, Nemanja Zelenović i ja. Pozdravio se s nama drug iz detinjstva koji baš i ne prati rukomet i zanimalo ga je gde smo sada. Draško je bio u Granoljersu u Španiji. Kaže on: ‘Odlično, Španija lepa zemlja’. Ilke u Francuskoj!. ‘Uf, obezbedio se’. Zelenović u Celju. Svi su znali za Celje, veliki klub, šampion Evrope. Nikolić je dugo u Rumuniji, u Konstanci. Taj naš poznanik je rekao: ‘Pa dobro, nije loše, a ti Džambo, šta je s tobom’? Kažem mu da sam u Skoplju, u Vardaru. On me onako sažaljivo pogleda i kaže: ‘Brate, zar nisi mogao da nađeš nešto bolje’? A Vardar jedan od najboljih timova Evrope tad, napadao trofej Lige šampiona”.

“KAKO SAM ODBIO BARSELONU? HTEO SAM DA POKAŽEM LOJALNOST SKOPLJU, VARDARU I SAMSONENKU”

Kako je došlo do toga da ste rekli “NE” Barseloni? U rukometu se kaže da je to poziv koji se ne odbija…

“Dobio sam ponudu od Barselone nekoliko godina pre evropske titule. Mislim da je bilo dve godine ranije. Menadžer Jokić se povezao sa Ćavijem Paskvalom, ponuđen mi je ugovor koji je bi mnogo bolji nego u Vardaru. Zvao me je i Kiril Lazarov, rekao mi je da me ovde žele, da dođem. Kako da odbijem Barsu? To niko nije uradio. Sergej je uvek stajao iza mene, želeo sam da mu pokažem da sam mu zahvalan i lojalan, da volim Skoplje i Vardar. Rekli su mnogi da sam budala i kreten. Ne kajem se zbog te odluke. Da li bi moja karijera bila bolja da sam otišao u Barsu? Verovatno bi, ali se ne kajem. I sada bih isto uradio. To sam ja, nikada te neću izdati”.

NIZALI SU SE ZAINTERESOVANI – VESPREM I GUMERSBAH, LOŠE ISKUSTVO IZ DANSKE

Nemanja Ljubenović, Mihailo Radosavljević i Strahinja Milić (©MN Press)

Zvao je i moćni Vesprem? Kako niste završili u mađarskom gigantu?

“To je bilo kada sam se iz Danske vratio u Partizan. Išlo je preko Fiipa Serdarušića. Menadžer Subašić me vodio u Vesprem. Partizan se tada dogovarao oko obeštećenja. Izlazio sam iz povrede, dve godine sam bio van terena. Otišao sam u Vesprem da me vide. Tad sam bio nikad mršaviji, zgodniji. Trenirao sam, svi su bili prezadovoljni. Problem je bilo oko obeštećenja. Bila je cifra od 100.000 evra, što je bilo veliko za rukomet i Partizan. Tadašnji alfa i omega kluba Čaba hteo je da plati, ali da se malo smanji obeštećenje, da ide u nekoliko rata. To su bile informacije koje sam imao. Na kraju nije došlo do mog prelaska, vratio sam se u Partizan. Nisam još tada branio, oporavljao sam se od povrede kolena”.

Još jedan velikan evropskog rukometa, višestruki šampion Starog kontinenta, Gumersbah, nesuđeni je klub Strahinje Milića. Kako ste ostali bez tog angažmana?

“Sead Hasenefendić me je hteo u Gumersbahu. Ostao je u klubu samo Gorana Stojanović na golu. Zvao me da dođem, igrali su tada završnicu EHF kupa, da odradim pripreme, da li me vide da li mogu, pa ako bude sve ok, da potpišem ugovor. Organizovao je klub prijateljski meč sa Veclarom. Trebalo je da branim 10 minuta, doktori su mi toliko dopustili jer sam i dalje imao dugu pauzu, rovit sam bio. Ja, kao pušten s lanca, branim kao lud, ne mogu gol da mi daju. Sead se tu oduševi, trebalo je da potpišem na tri godine. Meni se tamo jako svidelo. Oduševljen sam bio, svi igrači su me lepo prihvatili. Retko nekog stranca tako brzo prihvate. Kapiten tima Vagner rekao mi je da svi žele da ostanem, da sam bomba za ekipu. E sad, tu je bilo problema oko isteka roka za registraciju novih igrača. Blagojević je krivio Đurkovića u Savezu, Boža njega, ali svejedno, nisu mi na vreme poslali papire za Gumersbah. Trebalo je da imamo trening u 16 časova. Sead uvek dođe ranije pola sata od svih. Sada ga nema do 17 časova. Uzeo je loptu i ispucao je. Zvao me da dođem, video sam da je smoren. Papiri su trebalo da stignu recimo u utorak od 17 časova, a Rukometni savez Srbije je poslao u sredu popodne. Možda će Boža Đurković jednom da mi kaže kako je to bilo, ko je kriv što nisam završio u Nemačkoj. Tada je Gumersbah osvojio EHF kup, a ja sam se vratio u Partizan”.

Kao klinac sa 15 godina ste otišli u Dansku, u Silkeborg. Kakvo je bilo to iskustvo?

“Bio sam na kadetskom EP 1988. godine u Estoniji. Neverovatno prvenstvo, za to me veže najlepše sećanje. Nesrećno smo u četvrtfinalu izgubili od Švedske za koju je igrao Oskar Karlen, desni bek iz Flensburga. Razigravali smo i mislim da smo bili peti na kraju. Na dodeli medalje i pojedinačnih priznanja sam dobio ovacije od svih. Svi su skandirali – ‘Džambo, Džambo’. Branili su tada Niklas Landin, Grin, Ivan Pešić, Perez de Vargas, kasnije sve vrhunski golmani. Ivan Pešić je proglašen za najboljeg, ali eto, ja sam pobrao simpatije svih učesnika”.

Zašto Džambo?

“Tako su me prozvali u kraju, u Marinkovoj bari, na Medaku. Tada su bili ratovi ulica. Ja sam bio Roki, tukli smo se jedni protiv drugih i kada smo napravili pakt s drugom ulicom, jedan je rekao: ‘Nisi ti više Roki, sad si Džambo’, I tako, od 1999. godine nosim taj nadimak po kome me i sada svi znaju”.

Kako je došlo do odlaska u Silkeborgu sa samo 15 godina?

“Saša Bratić me je kontaktirao. Došao sam sa majkom u hotel Interkontinental, bio sam prvi razred Srednje škole. S njim je tada bio trener Hamburga Švalb. Oni nešto pričaju, ja na sedmom nebu. Sanjaš da ideš u veliki klub, osvajaš, a ja klinac sa kaldrme iz Nušićeve škole. Nestvarno je to bilo tada sve, imao sam intervjue, pisali da sam čudo od deteta, džin, a ja običan bucko. Priča je bila za Kil. Ja u čudu, nisam verovao šta mi se događa. Bio je dogovor sa Nokom Serdarušićem da odigram dve-tri godine u Silkeborgu, a onda da pređem u Kil. Milutina Dragičevića tada nije hteo. Ja boljeg pivotmena u životu nisam video. Noka je kasnije priznao da je pogrešio, ali tada Silkeborg nije hteo da ga pusti, pa je otišao pošto mu je istekao ugovor. Iskusni i bolji golmani nisu mu mogli ništa, on je šutirao 10/10, 10/11. Kad dve lopte promaši, Danci organizuju sastanak, pitaju da li je nešto u redu s njim. Oni im kaže: ‘Moja greška”. Kakva greška? Čovek davao po 10 golova, a i pre toga je blistao u Konstanci”.

U Partizanu je bila frka oko vašem odlaska. Kako se sve to odvijalo u Humskoj?

“Tadašnji trener Branislav Pokrajac me nije hteo. Ja sam na treningu služio kao čunj. Sećam se da je Rade Mijatović bio povređen pred derbi. U konkurenciji Tomica Stojković, Bogdanović i ja. Miki Radosavljević nas je trenirao. On mu je rekao za mene, da sam dobar, talentovan, ali me Pokrajac nije hteo. Ne znam iz koga razloga je to bilo. Posle nekoliko godina mi je prišao, izvinio se, rekao mi je da je pogrešio. To je bilo baš ljudski s njegove strane. Tada mi je Miki rekao da ne dolazim više, da nema svrhe. Oni na jedan gol, ja sa Markom Isakovićem hoću da radim, Pokrajac mi kaže da treba da stojim tamo. Časlav Dinčić bio trener u prvom delu sezone, kod njega sam ušao u prvi tim. Bilo je tada priča da li da potpišem ugovor. Dobijao sam stipendiju od RSS-a. Dinčić je imao sve pobede, pa je smenjen. Ostalo je sve istorija, sa profesorom Pokrajcem smo sve izgubili. Već je tu bila priča oko Kila i Silkeborga. Otišao sam tada kao mlad. Moja greška. Nisam bio spreman za to. Bili su tada i porodični problemi, frka oko vize, nisu mogli moji da mi dođu. Za tog Džambo nije to bila dobra sredina. Za nekog familijarnog lika, Danska je super, uređena zemlja, ali je meni tamo bilo dosadno, nekako sam bio ubijen u pojam. Pošto sam bio maloletan, nisam mogao sam da živim već sam bio smešten u jednoj porodici. Partizan je hteo da ostanem, ja sam im tražio opremu u čemu bih trenirao, nisu mi nikada dali. Tada mi je otac preminuo, pa sam i zbog loše finansijske situacije morao da idem”.

U Silkeborgu je sve krenulo po zlu?

“Imao sam tri operacije. Prva nije dobro urađena. U pitanju je bio medijalni ligament, čašica i hrskavica. Posle prve sam se žalio, video da nešto nije u redu. Posle pregleda, kada su otvorili koleno, rekli su mi da moram opet na operaciju. Atrofirala mi je noga. Nikad nisam bio mršaviji. Trajao je dugo oporavak, govorili su mi da sam invalid, da nikada više ne mogu da se bavim sportom”.

“PREDAO SAM VIZU ZA SLOVENIJU I ODLUČIM – HOĆU NAZAD U PARTIZAN”

Umesto u Celju, u redove još jednog šampiona Evrope, vraćate se u Partizan?

“Noka Serdarušić je tada iz Kil prešao u Celje. Ponudili su mi ugovor na četiri godine, iako sam bio povređen. Plan je bio da se oporavim, da se spremim godinu. Nije se dogodilo da sa Serdarušićem pređem u Kil, ali sada mi se ukazala šansa da radim sa tako velikim stručnjakom u Celju. Tada su još bile vize u opticaju, pa sam predao pasoš u ambasadi. Imao sam tada ‘nemire’ u glavi. Odlučim da je najboje da ostanem kući. Nisam ni otišao po pasoš. Odlučim da se vratim u moj Partizan. Svi su bili iznenađeni. Nisam pogrešio, vratio sam se u život u voljenom klubu, osvajao sam trofeje, igrao Ligu šampiona, polufinale Čelendž kupa”.

I Zvezda je bila nesuđeni vaš klub. Zašto ste odbili ponudu ljutog rivala?

“Posle prve godine u Partizanu, Igor Butulija, koji mi je bio trener u juniorskoj selekciji Srbije, zvao me je da dođem u Zvezdu. Rekao sam mu da nema šanse, da nema tih para za koje bih prešao. Obećao sam mu da me nikad neće pobediti u večitom derbiju i tako je i bilo. Da se razumemo, nemam ništa protiv Zvezde, svi u porodici mi navijaju za taj klub, kum mi je Draško Nenadić, najbolji drugari su crveno-beli. Jednostavno, ja sam partizanovac. Nisam stranac u ovom gradu, znam kako stvari funkcionišu. Moram da pravim razliku između Partizana i Zvezde. I jesam pobornik one taze da bez jakog Partizana nema ni jake Zvezde i obrnuto”.

Džambo na treningu reprezentacije (©MN Press)

Bili ste deo reprezentacija na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2012. godine, ali vas nije bilo na terenu. Kako gledate na taj šampionat, vaš status?

“To mi je najveća žal u karijeru što nisam bio na terenu. Odluka da ne budem u timu, odnosno da budem prekobrojan, davno je donesena, ali su mi davali lažnu nadu da mogu da se izborim. Bili smo Stanić, Marjanac i ja od golmana. Uglavnom, u novinama je osvanula vest da sam na spisku, ali mi je na treningu rečeno da me ipak nema, da sam prekobrojan, ali da me kao čuvaju za drugi krug. Od besa sam šutnuo loptu. Bila mi je čast da sam tu. Igraš u Beogradu, u svom gradu, u Pioniru i Areni. Bio sam napaljen, moji ljudi na tribinama. Svi mi koji smo iz Beograda verovatno smo imali jači osećaj, bila je euforija tih nedelja. Znao sam da neću biti tu, ali.... Ostao sam uz tim, ali nisam trenirao. To je bila moja greška. Kasnije, kada sam se popeo na balkon, bio je sjajan osećaj. Žao mi što sam u reprezentaciji naleteo na pogrešne ljude, nisu imali razumevanja za moju mladost, bunt. Na kraju, svi su izgubili. Nije tu bio samo problem sa selektorom Veselinom Vukovićem. I ja sam slao sliku takvu o sebi, nije me istrpeo, nego je uvek bilo natezanje na krv i nož, a ja luda glava sam samo kontrirao, a u stvari sam uvek išao protiv sebe. Bio sam na EP u Danskoj dve godine kasnije. Kade se vratio Cvetković na mesto selektora, opet je bilo uslovljavanja, nerazumevanja, a ja terao kontru, po svome. Nije bio problem u selektoru, ko god je bio, da li Vuković, Matić, Perić, problem je bio u meni”.

Niste ostavili dubok trag u reprezentaciji Srbije. Da li je bilo ponuda da branite boje druge selekcije?

“Kad sam otišao u Silkeborg nuđen mi je danski pasoš. Bili smo projektovani Niklas Landin Jakobsen i ja da branimo za reprezentaciju u budućnosti, ali sam to odbio. Jednostavno, mogu da branim samo za svoju zemlju, Srbiju. Kasnije je bila nepristojna ponuda iz Katara. Menadžer Bratić mi je rekao da me traže. Ja sam rekao da nema šanse. On me je malo smirio, nije želeo da zatvori vrata jer su tada Katarani ulagali nenormalne svote novca u rukomet. Tada je bilo juniorsko SP u Solunu, Katar je tada učestvovao. Slučajno sam se našao u liftu sa novinarom iz Katara. Ja sam jedini bio na tom spratu od naših, imao sam jednokrevetnu sobu. Ostali su bili po dvojica, jedan ‘visio’, rekoh – ja ću. Tada sam preblejao ceo šampionat sa Slovencem Mačkovšekom. Novinar iz Katara mi je to otrkrio. Bila je priča, znao sam, ali nezvanično. Rekao sam da ne verujem da će do toga da dođe. Posle toga me opet Bratić zove da im kažem cifru, da neće pristati na uslove. Ja lupim 30.000 evra mesečno i da ne moram da igram u Kataru, pošto je tada to bio jedan od uslova. Naravno, mislio sam da će da odbiju. Odjednom stiže brzo odgovor – pristaju na moje uslove. Ja kažem Bratiću: ‘Peglaj kako znaš i umeš, ja ne idem nigde, hoću samo za Srbiju’. Klinac sam tada bio. Sad, da li je to bila moja životna greška? Ne kajem se, imao sam želju da igram samo za svoju zemlju. Bile su i premije bolesne. Tad 30.000 evra mesečno nije isto kao sada, sigurno je sada bar puta dva”.

"KRIV SAM ŠTO NISAM POSTIGAO VIŠE"

©MN Press)

Posle kraja igračke karijere imali ste jedan neuspešan pokušaj povratka na teren u Partizanu. Kako je to bilo?

“Pričao sam sa Blagojevićem da dođem u klub, da treniram golmane, da budem u upravi, da pomognem ako mogu. Tada sam počeo da se bavim porodičnom firmom. Nije mi bio cilj da se vratim na teren, ali su me ubedili da probam. Psihički nisam mogao, više nego fizički, pa sam brzo odustao. Kad sam otišao iz Vardara bio je kraj, definitivno. Bilo je priče oko Železničara 2018. Mnogi su mislili da sam otišao iz Vardara zbog Vujovića, da ću u Niš, ali meni to nije padalo na pamet. Ispoštovao sam ljude u Železničaru, pričao sa gradonačelnikom Niša, video sam se s njim. Rekao sam neku ludačku cifru samo da ga odbijem. I bilo je tako. Zove me posle toga Vlada Mandić. Pita me: ‘Džambolino, je l’ si im rekao onu cifru’? Poznavali su se njih dvojica. Objasnio sam Vladi da ne planiram da se vraćam na teren, da sam završio karijeru”.

Kako gledate na karijeru? Sigurno je moglo mnogo više…

“Kriv sam za sve. Ljudi vole da lažu sebe, traže uzroke u drugima. Kad vratim film, sigurno da neke stvari ne bi uradio tako, bih bio pametniji”.

Kako gledate na današnji rukomet?

“Drago mi je da mi se vratio taj osećaj, da mogu sada da gledam utakmice. I kad sam igrao nije baš da sam voleo da gledam rukomet. Sada mi mnogi kažu da više gledam sad u penziji nego dok sam igrao. Vidim da srpski rukomet napreduju. Vidim u Vladi Mandiću i Ljubi Jovanoviću veliku energiju, da žele da naprave veliki Partizan. Vojvodina je konstanta godinana, u Novi Sad je došao jedan Kil pre nekoliko nedelja. Nadam se da će i Zvezda da se vrati. Zaslužuje rukomet opet pune dvorane, ima tradiciju kod nas, krenula su i ulaganja. Drago mi je da čujem da se ulaže i u Vranje, Leskovac, Šabac, Pančevo... Povuklo me sve to. Mislim da nam u rukometu treba najviše ljudskosti. Sećam se pre par sezona kada je Beršem iz Luksemburga gostovao na Banjici, bilo je 150 ljudi maksimum, sada je došlo 700. Dešava se nešto novo u Partizanu, ljudi to prepoznaju. Naravno, ne može to odmah i sad, ali vidim entuzijazam kod Mandića i Jovanovića”, zaključio je Milić razgovor za Mozzart Sport.