INTERVJU – Zoran Terzić: Protivnici nas se plaše, kao i od Novaka Đokovića

Bajka Zorana Terzića na klupi ženske odbojkaške reprezentacije Srbije traje već dve decenije. Na početku njegovog mandata naš nacionalni tim nije imao značajno mesto na mapi sveta. Cilj je pre svega bio da se selekcija Srbije pojavi na velikom takmičenju, a onda i da stidljivo pokuša da ostvari nekoliko pobeda i prođe grupnu fazu. Godine su prolazile, situacija se menjala. Od jedne prosečne ekipe Srbija je izrasla u tim koji je glavni favorit za zlato, gde god da se pojavi. A Zoran od mladog i perspektivnog trenera u vrhunskog i trofejnog stručnjaka.

Posle 20 godina provedenih na mestu selektora, Terzić samo može da bude ponosan zbog svega što je njegov tim uspeo da izgradi. Na Evropskom prvenstvu naša reprezentacija je tri puta bila zlatna i po jednom srebrna i bronzana. Na Olimpijskim igrama Srbija je uzela srebro pre pet godina u Riju. Prva medalja na SP osvojena je 2006. u Japanu – bronzana, a zlato je stiglo na istom mestu 12 godina kasnije. Baš u toj zemlji Terzićeva ekspedicija će, na olimpijskom turniru od 23. jula do 8. avgusta u Tokiju, napasti jedini trofej koji nedostaje u kolekciji.

Čak i da ne ostvari više nijedan trijumf na klupi, za Zorana Terzića će ostati rezervisano posebno mesto u istoriji našeg sporta, ne samo odbojke. Verovatno će za deset, 20 ili 30 godina biti jasnije šta je Srbija uradila pod njegovom vladavinom, jer u ovom momentu sve to deluje sasvim normalno. Mnogo lepih trenutaka su odbojkašice donele naciji, a očekuje se da ih bude još.

„Da mi je neko na početku rekao da ću biti selektor 20 godina, verovatno bih mu poručio da ide kod doktora, jer je to u takvom trenutku zvučalo neverovatno“, u šaljivom tonu počeo je Zoran Terzić razgovor za Mozzart Sport pred polazak u Japan. „Vrlo dobro znamo kakav je bio početak. Zauzimali smo 50. ili 70. mesto na svetskoj rang listi, više se i ne sećam. Želja nam je bila samo da smo prisutni na velikim takmičenjima. Sad kad pogledam to i jeste najveći uspeh ove ekipe. Ne zlatna svetska medalja, olimpijsko srebro, ili tri evropske titule, već to što smo ostvarili kontinuitet igranja na najvećim takmičenjima. Osvajati medalje je mnogo lepo, taj trenutak ostaje upamćen do kraja života, ali biti prisutan već više od 15 godina je nešto što se broji. Po tome se gleda uspešnost jedne reprezentacije“.

Kompletna priča dobija na značaju kad se pogleda koliko nacionalnih selekcija se pojavljuje na svetskoj sceni.

„Mislim da u Svetskoj odbojkaškoj federaciji ima 200 i nešto članica. Igra se na svim meridijanima na vrhunskom nivou. Većina sportova ima određeni kontinent na kome su najbolje ekipe. Ovde toga nema. Tu je Brazil iz Južne Amerike, Amerika iz Severne, Kina, Koreja i Japan sa Dalekog istoka, a o Evropi i da ne pričam koliko kvalitetnih selekcija. Jedino gde je slabiji kvalitet je Afrika. Svi ostali daju fenomenalne predstavnike i mnogo je teško osvojiti medalju na velikim takmičenjima. SAD uzme Ligu nacija, Brazil Olimpijske igre, Kina Svetski kup, Rusija EP, Srbija Svetsko prvenstvo... Navodim kao primer, jer je stvarno kvalitet raspoređen svuda i nema selekcije koja je apsolutno dominantna“.

Slična situacija je bila i kada je Zoran Terzić tek preuzeo dirigentsku palicu.

„Da nam je neko pre 20 godina rekao da ćemo biti svetski prvaci, trostruki evropski šampioni i srebrni na OI i da ćemo u jednom trenutku biti prvi na svetskoj rang listi, zvučalo bi to kao naučna fantastika. Međutim, mnogo toga se pogodilo. Pojavila se sjajna generacija, koja je donela prvu medalju 2006. godine. Ekipu su predvodile Vesna Čitaković, Anja Spasojević, Jelena Nikolić, Ivana Đerisilo, Maja Ognjenović... Posle toga je bilo malo lakše. Imali smo sreću da se u klubovima dobro radilo, da su dolazili mladi igrači, da smo uspeli iz Republike Srpske da dovedemo dve bitne igračice – Tijanu Bošković i Brankicu Mihajlović. Trener može da bude najbolji na svetu, ali ako nema kvalitetne igrače, džaba mu sve. Ništa preterano ne zavisi od njegovog rada. Ali, ako ima kvalitetne pojedince, onda je na njemu da ih ukomponuje u celinu, da napravi dobru atmosferu... Ponosan sam što u poslednjih 10 ili 15 godina mi nismo imali ni najmanji problem. Nismo imali neke iznenađujuće otkaze, nisu se dešavale nikakve gluposti. Sve devojke imaju manire, pametne su, znaju kako da se ponašaju i sa njima je zadovoljstvo raditi“.

Tokom prethodne dve decenije nije sve na terenu baš teklo kao med i mleko. Bilo je uspona i padova, ali strpljenje se isplatilo.

„Naravno da je bilo situacija kada nije sve funkcionisalo kako treba. Tada je ulogu odigrao Savez. Ranije predsednik Boričić, posle Gajić, imali su poverenja u moj rad i bili su uvereni da će sve biti kako treba. Ja sam imao sreću što su igrači na mom putu bili takvi kakvi jesu i posao mi je bio olakšan. Sad, kolika je moja uloga u svim tim uspesima tokom ovih 20 godina, najbolje znaju odbojkašice i ljudi koji su okolo bili prisutni i učestvovali u tim rezultatima“.

Dva brenda Srbije – Mozzart i odbojka!

Rad sa ženama za jednog muškarca nije uvek lak posao. Priznaje to i Terzić, koji je nekada vodio mušku ekipu, pa može dobro da uporedi.

„Ume da bude teško, ne zato što su bezobrazne ili pokvarene, nego zbog toga što su drugačije nego muškarci. Njih u celoj priči izdvajaju emocije, to je u nekim situacijama plus, a u nekim veliki minus. Na devojke utiče mnogo toga što im se dešava van terena. Nekada su to sitnice, marginalne stvari, ali ostavljaju trag i jednostavno onda nisu fokusirane i ne treniraju kako bi trebalo. Karikiram sad – dečko nije zvao u dva kad su se dogovorili, nego u pola tri. Onda kreće razmišljanje gde je bio tih pola sata... U odnosu na muškarce ima mnogo toga što je lošije, ali i mnogo toga boljeg. One su mnogo više posvećene, kada vide da stvari funkcionišu, vežu se za celu priču. Možda je ružan izraz, ali lakše možeš da ih „kupiš“. Kad se jednom vežu, mnogo ružnih stvari mora da se desi, da bi ta veza pukla“.

Definitivno je ženska odbojka u prethodne dve decenije prirasla srcu selektoru.

„Godinama mi je bio cilj da se jednog dana vratim u mušku odbojku. Međutim, sad već vidim da bi bilo teško. Već 20 godina i više se moje ime vezuje za žensku konkurenciju, pa me sigurno baš i ne bi prepoznali u muškoj onako kako treba. Ja sam se toliko navikao na rad sa ženama, bio bi potreban duži period da se prebacim. Tako da, sad više i ne razmišljam o tome o vraćanju u tu priču“.

UVEK MI JE ŽELJA BILA SVETSKA TITULA

Od 2002. godine kada je uskočio u selektorsko odelo do danas osvojio je sve što se osvojiti može. Ostalo je samo još olimpijsko zlato. Napad na to odličje nije najveći motiv koji Terzića i dalje drži na klupi.

„Znam da 99 odsto ljudi gleda na olimpijsku medalju kao na najvredniju. Za mene ne može da se poredi sa Svetskim prvenstvom. To je mnogo teže takmičenje, sa duplo više ekipa. Imaš normalne treninge, sve je podređeno tebi. A na Olimpijskim igrama nekad igraš u osam ujutru, nekad u 23.00, ideš maltene gradskim prevozom, stanuješ u nekim stanovima gde nema ničega, hraniš se u studentskoj menzi... Ja sam uvek želeo da budemo prvaci sveta. To mi je bila glavna želja i ona mi se na kraju krajeva pre tri godine i ispunila“.

Bez obzira na sve to, misli su trenutno apsolutno usmerene na Olimpijske igre u Tokiju. Odbojkašice u Japanu imaju priliku da objedine tri najveće titule – svetsku, evropsku i olimpijsku. Takvu šansu sigurno svim srcem žele da iskoriste.

„Imamo ekipu koja je dugo zajedno, ima ogroman kvalitet i iskustvo. Na Olimpijske igre uvek treneri vode iskusan tim, u kome najveći broj igračica već ima iskustvo sa tog takmičenja. Po tom pitanju mi ćemo imati prednost u odnosu na druge ekipe. Ako budemo uspeli motivaciju da dovedemo na maksimalan nivo, onda imamo šanse da se borimo za visok plasman. Četvrtfinale je utakmica koja određuje sve, ako pobediš uspeo si i ušao među četiri, medalja je blizu, a ako izgubiš ideš kući. Na prošlim OI smo četvrtfinalni susret odigrali pet puta bolje nego što smo očekivali. Neverovatno je bilo ostaviti Rusiju u prvom setu na samo devet poena. Oni to nikad nisu doživeli na velikim takmičenjima. Nadam se da možemo do četvrtfinala da odigramo na pravom vrhunskom nivou i da prođemo u polufinale. E onda za dalje ne pitamo se samo mi“.

Jasno je da nacija od Terzićevih izabranica očekuje da još jednom zasijaju i donesu zlato, jer bi već sledeće godine ovaj tim trebalo da izgleda znatno drugačije.

„Sva takmičenja posle Rija mi smo osvojili – dva evropska i jedno svetsko. Po tome svi zaključuju da je logičan sled događaja da se sada uzme zlatna olimpijska medalja. To je najblaže rečeno neozbiljno razmišljanje. I druge ekipe su veoma jake. Ako pogledamo kladionice vidimo da smo mi tek četvrti ili peti favorit. Amerika, Kina, Italija, pa tek onda Brazil i Srbija. To je kad je kladioničarska priča u pitanju, a generalno u Srbiji ljudi smatraju da smo tu medalju već uzeli i da idemo u Japan samo da je pokupimo. I onda se vraćamo i igramo EP u Beogradu na kome isto sigurno uzimamo zlato. Lakše je na nekim takmičenjima igrati kada nisi favorit. Međutim, devojke su toliko iskusne da te priče i očekivanja neće uticati na njih kad su OI u pitanju. Posle već u Beogradu, može da bude problem. Igra se kod kuće, specifično je... Ali do toga ima još vremena. Mi ćemo u Tokiju dati sve što možemo, pa ćemo videti za koliko će to biti dovoljno“.

Ako se pogleda prošlost, jasno može da se zaključi da je Japan srećna destinacija za odbojkašice Srbije.

„Tamo smo uvek dobro igrali i prijatno se osećali. Neke od najvećih uspeha smo napravili baš na tom mestu. Moj fizioterapeut Siniša vodi statistiku, mislim da smo bili u Japanu za poslednjih 15 godina 17 puta. Više sam bio u Japanu nego u Knez Mihajlovoj, to garantujem“.

KOD TIJANE OSCILACIJE MINIMALNE, ZATO JE NAJBOLJA NA SVETU

I na ovom takmičenju kao i na prethodnim sve oči će biti uprte ka Tijani Bošković, glavnom oružju srpske reprezentacije. Sada ima 24 godine, a selektor se dobro seća kada je za Srbiju zaigrala na Svetskom prvenstvu 2014. Pustiti je da igra u postavi sa 17 godina, bio je možda na neki način i rizičan potez...

„Jeste ja kao trener doneo takvu odluku, ali sam imao podršku Saveza. Da nije bilo tako oterali bi me posle dva dana i nikom ništa. Mi smo na Svetskom prvenstvu osvojili sedmo mesto, što je za mnoge bio neuspeh. Ja ne smatram tako, mislim da je to normalan rezultat jer smo izgubili od Brazila, SAD i Rusije. Tako nešto i danas da se desi nije strašno. U suštini smatrao sam da je bolje da Tijana odigra SP i da skupi iskustvo za naredna takmičenja. Bilo je pljuvanja sa svih strana, a onda posle dve godine počela je potpuno suprotna priča i to od istih ljudi“.

Sedam godina kasnije Tijana je jedna od najvećih odbojkaških svetskih zvezda.

„Očekivao sam da će njen napredak da ide tako brzo. Ma na prvom treningu u reprezentaciji videlo se da je ekstreman talenat. Nisam to video ja, to su videli svi. Nije bilo teško prepoznati da je to nešto što se pojavljuje retko i da je to potencijal kome je veoma malo vremena potrebno da pređe u kvalitet. Nju danas od svih ostalih igrača izdvaja to što ima baš sve. To vam je otprilike kao da gledate Novaka Đokovića. Imamo tenisere sa fenomenalnim bekhendom, forhendom, kretanjem, izlaskom na mrežu, volejima... Međutim, kada je rezultat 6:6 i igra se taj-brejk Đoković i Federer će pogoditi liniju, a ostali će izbaciti za centimetar u aut. To vam je razlika između najboljeg i onih koji nisu“.

O kvalitetima koje poseduje prvi korektor naše reprezentacije može da se priča do sutra.

„Ima visinu, fantastične motoričke sposobnosti, a onda psihološke kvalitete koji su jači nego fizički. To je neverovatno. To je igračica koja se ne plaši ničega, koja udara uvek punom snagom i kojoj je svejedno da li igra kvalifikacije za školsko prvenstvo ili finale Olimpijskih igara. Nikada nije stegnuta. To je njen karakter i to nijedan trener na svetu ne može da joj usadi. Ona to ima u sebi, takva je ličnost. Naravno, uz sve to dolazi talenat, bez koga se ne može. Nikad se nisam slagao sa pričom da je 95 odsto rad, a pet odsto talenat. Kod mene je to 50-50. Možeš ti da treniraš koliko hoćeš, ali ako nisi talenat nećeš biti vrhunski igrač. Pogledajmo Mesija – da li on ima dva metra, sto kila i ekstremno je skočan? Naravno da ne, nego ima metar i po i neviđeni je talenat“.

Poslednjih godina Boškovićeva je izgradila veliko rivalstvo sa korektorom reprezentacije Italije Paolom Egonu.

„Egonu je uz Tijanu najbolji korektor sveta. To mogu da kažem i nek se ljuti ko god hoće. Nek se naljuti i Tijana ako treba. Egonu kada igra na svom vrhunskom nivou, ona je moćnija od Tijane. Ona tada udara svaku loptu preko bloka i teško je zaustaviti. Ali, ona nikada neće biti igrač tipa Tijane Bošković, jer ona nema sve. Ima fiziku, psihologiju manje-više, ali neke stvari nema i one joj ne dozvoljavaju da svaki put bude na istom nivou. Ide gore-dole, krivulja gde se učinak spušta i diže je vrlo prisutna i ona ne može nikad svako takmičenje da odigra na najvišem nivou. Kod Tijane su oscilacije minimalne, zaista i ona je zato najbolja na svetu. Vrlo prosto“.

Boškovićeva igra u dijagonali sa Majom Ognjenović, koja je čini još boljim igračem u reprezentaciji.

„Ona igra na isti način i kada je u klubu. Ja radim u Fenerbahčeu, ona igra za Ezačibaši, tako da je gledam svaki dan i igram protiv nje često. Njeni procenti su na visokom nivou, ali ostatak ekipe to ne može da isprati na pravi način kao što je slučaj u reprezentaciji. Naravno da je vrhunski dizač gura da bude bolja. Maja je posebna. Ona je jedan od najboljih dizača na svetu, ne u ovom trenutku, nego svih vremena. Sasvim je logično da Tijani odgovara više da igra sa njom, nego sa nekom Turkinjom koja je pristojan igrač, ali ni blizu najboljih na svetu. Tijana za sada ima mnogo više uspeha u reprezentaciji, nego u klubu. Ali, od ove sezone će ponovo biti u Ezačibašiju zajedno sa Majom. Opet će igrati protiv mene, pa ćemo videti kako će sve to da izgleda. Nadam se da im sezona neće biti preterano uspešna, bar protiv nas“, uz osmeh je dodao Terzić.

Nije lako selektoru da igra na klupskom nivou protiv igračica koje trenira u nacionalnom timu.

„Imao sam jedan interesantan susret sa Tijaninim ocem posle utakmice u Turskoj. Igrali smo četiri puta tokom pretprošle sezone – dva puta u prvenstvu i dva u Ligi šampiona. Sve četiri utakmice izgubili smo 2:3 i na sve četiri je ona u petom setu imala neverovatnu statistiku. Tipa napad sto odsto, ili osvoji 11 poena od 15 ekipe. Neverovatno kako je igrala. Posle jednog susreta izlazim ispred hale i njen tata stoji tu. Izgrlimo se, izljubimo, pozdravimo... I ja mu kažem nešto tipa: „Ti i tvoja ćerka više, uvek protiv mene igra najbolje“. On me pogleda i kaže da sam jedina osoba na svetu koja nema prava da se ljuti, jer sam je sve to ja naučio. Zaista ispada da je tako. Uvek sam joj govorio da ne gleda protiv koga, da ne gleda kakav je trenutak, da uvek bude na nivou... I četiri puta nas je sama pobedila“.

Ono što brine selektora je činjenica da posle Tijane i dalje nije na scenu izašao neki veliki potencijal.

„Najopasnija stvar je kad se uljuljkaš kada si na vrhu ili pri vrhu i pričaš samo o tome kako sve ide kako treba. Mi nijednog trenutka ne smemo da zaboravimo da razmišljamo šta ćemo posle. Tijana jeste biser koji se pojavljuje jednom u 100 godina, to nije sporno. Trebalo je neko to dete da prepozna i dovede. Hvala Bogu da je postojao neko takav. Ali, s druge strane mi već dugi vremenski period nismo dobili jednog vrhunskog igrača sa ovih prostora, iako je odbojka sport broj jedan kada se pogleda broj devojčica koje treniraju. Ako imam tačan podatak, to je 80 odsto populacije kada se gledaju devojčice između deset i 12 godina. Za nas jeste uspeh što toliko dece želi da se bavi ovim sportom, to je veće nego sve medalje jer govori da smo uradili pravu stvar. Ali toliko devojčica trenira, a pravih igrača nema godinama. Moramo da vidimo šta se dešava, neki problem postoji, a mi moramo da ga rešimo“.

Neke devojke koje su godinama stubovi reprezentacije, ovog leta će poslednji put obući dres sa nacionalnim grbom.

„Pričao sam sa njima o tome i rekao im da ne govore javno da im je poslednje takmičenje, jer se onda često dešava da ne liče ni na šta na terenu na tom prvenstvu. Ne treba da ih takve stvari opterećuju, nego neka igraju dok imaju motiv, dok im je lepo, dok im se igra. Kada toga ne bude bilo, same će znati i osetiti. Ako se to desi posle OI, ili posle EP, nije važno. Nek igraju dok uživaju u tome. Kad ih ne bude tu više, videćemo kako dalje. Mislim da će prvi put tokom ovih 20 godina stvarno da se desi prava smena generacija. Veliki broj igrača će napustiti tim, a to do sada nismo imali. Dešavalo se, ali je to uvek bila jedna, do dve, pa se nadoknađivalo vrlo lako. Sada će biti drugačije. Biće to neka nova ekipa, ali ne mora uopšte da znači da će biti manje uspešna“.

Tim koji je poslednjih godina donosio mnogo radosti naciji, pre svega je pokazao izuzetnu mentalnu snagu.

„Kada imate u jednoj ekipi jednog od ili možda najboljeg dizača sveta Maju Ognjenović, pa onda jednog od ili najboljeg korektora na svetu Tijanu Bošković, pa isto tako srednjeg blokera Milenu Rašić, napadača Brankicu Mihajlović... Onda je sasvim logično da kada se igraju završnice i kada se odlučuje o pobedniku one igraju na prepoznatljivom nivou. Ništa više od toga, a da se sa druge strane protivnici stegnu i uplaše. Setite se protiv Turske 2019. u finalu EP, poslednji poen bila je njihova greška. Isto tako u borbi za svetsku titulu, pogrešile su Italijanke. U tom petom setu rivalke su imale pet grešaka, a mi jednu. Onda polufinale sa SAD u Riju – oni šest grešaka, a mi jednu. Mi igramo našu igru, ništa više od toga, a oni budu slabiji. To je ona situacija kod Đokovića, kad je stani pani, pa protivnik napravi duplu servis grešku. Razmišlja da ne pogreši, a onda izgubi. Slično je i kod nas...“.

I pored toga što odbojkašice prave neverovatne uspehe, realnost je da u Srbiji nikada neće biti među najpopularnijim sportistima.

„Mi smo zemlja u kojoj je fudbal najbitniji, pa ide košarka, pre toga je i Novak... A onda negde dolaze ostali sportovi. Normalno je da odbojka ne interesuje ljude toliko. Mi smo osvojili SP 2018. godine i onda narednog leta igramo u Srbiji Ligu nacija. Dvorana „Aleksandar Nikolić“ je bila poluprazna. Da nije bilo dece iz škole odbojke koju su doveli, bilo bi sasvim prazno. Jednostavno je tako... Ne možeš da teraš ljude da prate, ako im to nije zanimljivo. Mi smo cenjeni, poštovani, dobili smo priznanja i od OKS, Saveza, države, vidi se da devojke ne prepoznaju samo na ulici i prodavnici, već globalno. Kad se pomene odbojka, tu su reči hvale. Svi kažu da je ovo jedna od najboljih ekipa u poslednjih deset godina. A to što interesovanje nije ogromno, to se neće promeniti nikad. Da se sad kod nas igra bejzbol, koliko god bio dobar, ljudi neće pratiti jer im nije zanimljiv. A u nekom Japanu će biti broj jedan. To je prosto tako.“

Ipak, pojavljivanje u javnosti je sada mnogo veće nego ranije.

„Imate na TV prenose prvenstava u Turskoj, Italiji, Ligu šampiona, Ligu nacija kompletnu... Sećam se vremena na početku kada smo u sportskim listovima Sportu i Žurnalu imali mali tekst, ružno zvuči, ali veličine umrlice. Bila je to jedna mala vest, a sada su to cele strane. Razlika je ogromna sada, ali normalno da nismo ni blizu Novaku, fudbalu i košarci“.

Mnogo popularnija je odbojka u zemljama koje imaju jaka domaća prvenstva.

„U Turskoj na primer ženska odbojka je mnogo više u žiži nego muška. To je sport koji je na visokom nivou u svakom smislu, od organizacije, preko velikog broja vrhunskih igrača, pa do finansija. To je jedan ekstra nivo. Jedan igrač u Turskoj ima ugovor sa kojim bi cela naša ženska Superliga preživela sezonu. Ne preterujem uopšte. To su milionske cifre, ogromne sume, koje kod nas ne postoje ni u mislima“.

Iako domaća liga nije jaka, reprezentacija se drži veoma dobro. Baš kao i kad su u pitanju drugi sportovi kod nas...

„Ova generacija koja trenutno igra je najuspešnija odbojkaška ako gledamo rezultatski. Ne znam da li je globalno u našem sportu, jer su nekada rukometašice bile i olimpijske šampione... Ne može da se meri sad ko je bolji. Ali, kad gledam po kvalitetu u odnosu na druge naše odbojkaške, ne mogu da izaberem. Sjajna ekipa je igrala 2006. godine. I sada da se sastanu ta dva tima, ne znam kako bi sve izgledalo. Kad gledamo rezultat samo, onda je današnji tim najbolji definitivno“.

Kako se staž na klupi povećava, tako sve češće dolazi pitanje koliko još Zoran Terzić ima motiva da bude tu.

„Uvek ima novih ciljeva. Nešto te vuče dalje, neki novi rekordi... Ja nemam u glavi da želim da osvojim još nešto pa da će to biti to. Dok god bude postojao motiv i dok bude energije u meni, ja ću biti tu. Naravno, ako me budu želele igračice i ljudi iz Saveza. Prvi put kada budem osetio da mi je teško, da sam umoran od svega i da želim odmor, prestaću to da radim i neću više biti trener reprezentacije. Za sada me drži ta želja za pobedama, motiv da budemo najbolji... Dokle će to biti, videćemo. Kada tog osećaja ne bude bilo, onda ću prvi da odem. Bez obzira na to da li će me neko ubeđivati ili ne“, zaključio je selektor odbojkašice Zoran Terzić.

Pišu: Aleksandar GLIGORIĆ i Miljana ROGAČ