Gvideti tumarao i pravio gafove, ali pustiti Santarelija u Tursku je bila skupa cena
Vreme čitanja: 5min | sre. 07.08.24. | 09:55
Šta su razlozi kraha našeg tima na Igrama u Parizu i kako dalje?
Došao je Đovani Gvideti u Srbiju sa bogatom odbojkaškom biografijom, visokim ambicijama i nadanjima da će reprezentacija nastaviti nisku medalja na najvećim takmičenjima. Posle samo dva „odrađena“ leta i potpunog kraha na Olimpijskim igrama u Parizu završava se i misija italijanskog stručnjaka u nacionalnom timu.
Morao je pre ili kasnije da dođe kraj nizu osvajanja odličja od 2015. godine. Dogodilo se to u najgorem mogućem trenutku, ostavljajući mnogobrojne nedoumice posle debakla u četvrtfinalu protiv Italije. Da li je moglo sve drugačije da se okonča? O, da, i te kako.... Lako je upirati prstom u druge i tražiti krivce, ali upravo strateg rodom iz Modene snosi najveću odgovornost za pomračenje u Gradu svetlosti. Ono što, svakako, ne može da mu se ospori su nesumnjivi trenerski kvaliteti i pređašnji uspesi sa reprezentacijama Bugarske, Nemačke, Holandije i Turske, odnosno trofejne godine u Vakifbanku, iako ukazano poverenje nije opravdao.
Izabrane vesti
Kada odete na Olimpijske igre, dok istovremeno tokom priprema u prvi plan ističete da je primarni zadatak zlato, a u međuvremenu zauzmete tek sedmu poziciju, jasno je da do drastičnih promena mora doći. Razlika je da je Gvideti preduhitrio i čelnike Odbojkaškog saveza Srbije, praktično se oprostivši od tabora svetskih prvakinja već posle meča. Najveću pažnju u njegovim izjavama privlači svojevrsna ogorčenost zbog loše komunikacije sa Federacijom, kao i uopšteno nezadovoljstvo. Sasvim je legitimno da Italijan ima određeni stav, čak niko i ne bi smeo da mu uskrati pravo da se ljuti, pogotovu ukoliko ima osnova za tako nešto. Kontradiktornost u obraćanju da je imao sve što mu je bilo neophodno, počevši od stručnog štaba, pa do plana rada, ukazuje na to da bi trebalo da krene od sebe, bude pošten i prizna da je povlačio pogrešne poteze. A bilo ih je i previše... Doduše, prebacivanjem dela odgovornosti i krivice na svoja, umesto na pleća igračica, delimično je pokazao da je svestan razmera neuspeha.
Koliko je Srbija pod njegovim vođstvom zaista bila spremna za pohod na željeni cilj, možda potvrđuje i ishod u prestonici Francuske. Najveći „greh“ stavljen na njegov račun su izmene, gotovo hokejaške... U pojedinim trenucima i potpuno neverovatne rotacije koje su i više nego očigledno uticale na samopouzdanje odbojkašica i oscilacije u igri zbog čestih ulazaka i izlazaka sa terena. Nešto što je i obeležilo kratkotrajni mandat je bez ikakve dileme neumorno traganje i lutanje za startnom postavom. Ne samo na ovogodišnjim Igrama, nego i u toku protekle sezone. Disproporcija je i da je u prethodnoj osvojio srebnu medalju na Evropskom prvenstvu, na određeni način zamaskirajući kulminaciju koja je došla do izražaja u Parizu.
Daleko veći problem od samog odlaska, kao i neminovnog poraza, zapravo su nove promene. U periodu od prethodne dve decenije gotovo da ih nije bilo, a Srbija bi uskoro trebalo da promoviše i trećeg selektora za nešto manje od tri godine. Podsećanja radi, našu reprezentaciju je pre Gvidetija predvodio još jedan Italijan, Danijele Santareli. On je u odnosu na sunarodnika bio daleko uspešniji, odbranivši svetsku titulu, ali i osvojivši bronzu u Ligi nacija lišen pomoći dve najveće zvezde, Tijane Bošković i Maje Ognjenović. Olako, kao i očekivano, prepuštanje Turskoj usled daleko izdašnije finansijske ponude potkrepljuje se, barem iz današnje perspektive, kao skupa cena.
Na redu su novi rezovi, odnosno pokušaj Saveza da konačno pronađe odgovarajuće rešenje na duže staze. Ne treba zaboraviti i na efekat Zorana Terzića, koji je ujedno za tih 20 godina za kormilom nacionalnog tima postavio sistem. Čini se samo da je i Santareli malo profitirao zahvaljujući iskusnom stručnjaku, dok je Gvideti praktično sopstvenim gafovima u vođenju ekipe sprečio da se dodatno proslavi.
Pored Gvidetijeve krivice, uočljivo je bilo i da forma nije na zadovoljavajućem nivou. Iako je sve bilo podređeno Igrama, utakmica sa Italijom bila je samo novi dokaz da Srbija trenutno nije u stanju da se suprostavi glavnim pretendentima za visok plasman. Sve je počelo promenljivom partijom protiv Sjedinjenih Američkih Država, nastavilo se sa Kinom i dobilo rasplet u klasiku sa Azurinama. Osim (ne)mogućnosti pronalaska tandema primača, problem je predstavljao izuzetno slab doprinos srednjaka – Mina Popović, Jovana Stevanović i Maja Aleksić ukupno su imale svega sedam poena u četvrtfinalu. S druge strane, jedine direktne poene iz bloka upisale su Aleksandra Uzelac i rezervistkinja Sara Lozo. Upravo ta inferiornost na mreži, slabiji servis i prijem u odnosu na rivalke, kao i veći broj grešaka, samo su bili deo elemenata u igri koji su odlučili pobednika.
Kada se tome doda i da Tijana Bošković nije bila na prepoznatljivom nivou, bez obzira na 19 nanizanih poena i status najefikasnije, postaje jasnije da se do trijumfa na takav način ne može doći. Čak i kada se činilo na početku meča da je organizacija akcija umnogome drugačija u odnosu na duel sa Kineskinjama, odnosno da popularna Tića ima adekvatnu podršku u napadu, otišlo se u krajnost – ostala je pomalo zapostavljena i zaboravljena. Odigrala je ispod standarda, mučila se da pronađe ritam, verovatno tako i raspršujući san o toj zlatnoj medalji.
Novom selektoru, pored nedostataka u samoj igri i kompoziciji ekipe, predstoji i određena smena generacije. Čuvena Maja Ognjenović završila je reprezentativnu karijeru, izvesno i njena zamena Bojana Drča, ostavljajući ogromnu prazninu na kritičnoj poziciji tehničara. Sva je prilika i da bi njihovim putem trebalo da krenu Silvija Popović i Jovana Stevanović. Nadanja su samo da veliko razočaranje ne donose i neplanirane odlaske. Da li će stvarno tako i biti, ostaje da se vidi. Po kuloarima se svašta priča...
U „katastrofalnom“ rezultatu ne treba ni previše očajavati, neophodno je što pre arhivirati Pariz i gledati u budućnost ka novom ciklusu. Pripreme za Los Anđeles trebalo bi da počnu koliko danas, uz veru da će se Srbija već tamo vratiti gde joj je i mesto – u svetski krem odbojke…
OLIMPIJSKI TURNIR ZA ODBOJKAŠICE – POLUFINALE
Četvrtak
16.00: Brazil – SAD
20.00: Turska – Italija
Piše: Uroš Selenić