Zemlja vaterpola bez osnovnih uslova za vaterpolo

Dogorelo je do nokata na „Banjici“, situacija je alarmantna, ali nije od juče. Nije ništa novo. Vaterpolo hram je godinama u izuzetno lošem stanju i na tom planu ništa se ne menja. Partizan je dobio bazen na korišćenje za narednih 50 godina, sa gradom Beogradom i opštinom Voždovac je 2020. potpisan sporazum da sve kategorije imaju sedam sati besplatnih termina. No, više ne postoje ni najosnovniji uslovi.

Bazen je van funkcije zbog kvara sa filterima, a muke sa bazenima su u Srbiji hronične. Sve to je pomalo apsurdno i poražavajuće kada se uzme u obzir da su najveći igrači stasavali na „Banjici“, da je reprezentacija Srbije dvostruki uzastopni olimpijski šampion, da je do skora osvajanje svetskih i evropskih medalja bilo standard. Nešto sasvim uobičajeno. A, ne treba da bude tako. Naročito kada se pogleda unazad, u bližu i dalju prošlost koliko je investirano u infrastruktu. Muke sa bazenima su hronične.

Partizan je aktuelna tema, sedmostruki evropski prvak je prethodne godine, a i ranije, često improvizovao. Dovijao se kako da omogući svim polaznicima škole da neometano treniraju. Uvećao je bazu dečaka, došao do brojke od 250 mališana u pogonu, ali i došao do toga da ne može da im ponudi elementarne stvari. Pre svega toplu vodu i treniranje u zatvorenim uslovima.

Sve kategorije su prethodnih sedmica trenirale na otvorenom. I to u letnjim mesecima nije problem, ali ne treba ni da se podvede pod normalno. Ali, sada dolaze hladniji dani i ukoliko se ne pronađe rešenje, odnosno opština Voždovac ne sredi kvar sa filterima – teško da će sam Partizan na tom polju išta uraditi, jer jedva je otputovao na kvalifikacioni turnir u Duizburg zbog finansijskih problema – crno-beli će biti beskućnici. Neće imati ni gde da igraju, ni gde da treniraju. Bazenu „Banjica“ potrebna je totalna rekonstrukcija.

Alarmantno na Banjici: Partizan nema gde da trenira, niti da igra utakmice

Instacije su dotrajale, rasveta mora da se menja, pločice popucale. Izgled kakav ne pristaje vaterpolo hramu.

Slika praznog, nefunkcionalnog zatvorenog bazena štetna je za srpski vaterpolo. Pokazuje sa kakvim se problemima suočavaju klubovi i bez obzira što je Partizan prepoznatljiv brend u vaterpolo svetu, zbog nepostojanja osnovnih uslova deca i igrači iz celog sveta dobro će razmisliti sledeći put da li da dođu. A, u minulom periodu su dolazi klinci sa Malte, iz Italije...

(©MN Press)

„Banjica“ ne radi zbog kvara sa filterima, a početkom godine stavljen katanac na bazen u Subotici iz istog razloga. Bazen u Šapcu nije radio jače od jedne decenije, da bi pre sedam godina na izvršena potpuna sanacija, otvoren je utakmicom između Srbije i Rusije, te je klub u gradu na Savi postao jedan od najpoželjnijih destinacija za decu u zemlji. Em što je šema za treninge besprekorna, em što je pažnja usmerena na rad sa mlađim kategorijama. Sada je tako, ali brojne generacije su ispuštene, jer bazen nije radio.

Na jedan rešen problem dolazi iliti otvara se novi. Nekada i dva. Crvena zvezda je do trenutka kada su povećana ulaganja u klupski vaterpolo igrala van Beograda. Razlog je bio finansijske prirode. Privremeni dom postao je Zrenjanin, i to samo tri godine nakon što je postala prvak Evrope. U međuvremenu se vratila u glavni grad, sportsko-rekreativni centar „Milan Gale Muškatirović“ postao joj je stalno prebivalište, a bazen „25. maj“ je uz „11. april“ verovatno i najbolje sređen u Beogradu. Od onih na kome igraju klubovi koji pretenduju na izlazak na međunarodnu scenu.

Zatvoreni bazen „Tašmajdan“ adekvatno je održavan, dok na otvorenom nakon rekonstrukcije 2019. godine više ne mogu da se odigravaju utakmice. Nije po standardima, dubina je smanjena sa 4,8 metara na dva metra i ponovo će morati da se uredi, kako bi na njemu mogla da zaigra reprezentacija.

Iako je bilo dosta priče o nacionalnom vaterpolo centru, ona nikada nije zaživela. Bazeni su godinama bili rak-rana, kao i stanje u kome su se nalazili najveći klubovi u zemlji. I to je doprinelo stvaranju „crnih rupa“ u generacijama, manjoj bazi igrača. Situacija je u poslednje tri godine kudikamo bolja, ulaganja u klubove su uvećana, ali sva dešavanja oko „Banjice“ i Partizana su podsetnik da je i dalje daleko od bajkovite.

(©MN Press)

Da bi bilo rezultata na reprezentativnom planu, klubovi moraju da imaju osnovne uslove, bazeni redovno da se održavaju. Jer, ako se renoviraju i u njih naknadno ne ulaže, nikakav efekat se ne postiže. Isto važi i za stadione, a veliko je pitanje jesu li klubovi u stanju da ih održavaju...

Bude li „Banjica“ zatvorena, biće to jedan od većih udaraca za srpski vaterpolo. I mnoge će vratiti u vreme bombardovanja, kada bazen „11. april“ nije radio zbog klizišta. Bio je prazan i „prenamenjen“, tu su se održavali teniski treninzi. Igrala je u njemu Ana Ivanović. Slična priča pratila je i Novaka Đokovića tokom odrastanja i ratnih godina.

Srećom, ta vremena su prošlost, ali nefunkcionalni bazeni su sadašnjost. Što je zabrinjavajuće. Od vaterpolista će se očekivati da nastave trend i osvoje medalju na Olimpijskim igrama u Parizu – pre toga će morati da izbore vizu – a kandidati za reprezentaciju i budućnost srpskog vaterpola nemaju gde da treniraju.

Elementarne uslove nemaju svi klubovi, pa se postavlja pitanje: Jesmo li zaista „zemlja vaterpola“? Ili smo to samo zbog rezultata na globalnom nivou.