Tako blizu, a tako daleko...

(Od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Katovica)

Završiće rukometaši Srbije verovatno i ovo veliko takmičenje bez skalpa velikih. Šanse za četvrtfinale Svetskog prvenstva i dalje postoje, samo se mere promilima. Prošle godine na Evropskom prvenstvu nismo uspeli da pobedimo Hrvatsku i Francusku u grupnoj fazi, ove na SP Nemačku i Norvešku. Pobede nad Alžirom i Katarom su se podrazumevale, opravdali smo ulogu favorita. U mečevima gde su nam šanse bile manje, nismo uspeli da dobijemo.

Tako blizu, a tako daleko...

Evidentno je da ova selekcije raste, da je u Katovicama igrala moderan rukomet. Napad nam je funkcinisao ka švajcarski sat u sedam od osam poluvremena. Posle prve faze smo bili treća napadačka sila pored Danske i Švedske. Protiv Norvežana Orlovi su odigrali najboljih 30 minuta u prethodnih deset godina, još od one kultne utakmice u Beogradu u polufinalu Evropskog prvenstva protiv Hrvatske, kada smo u nastavku pregazili Kauboje pred više od 20.000 gledalaca.

„Fali nam kontunitet, imamo kvalitet, ali ne može se sve preko noći, ugledajmo se na Francusku koja ne menja često selektore“, rekao je u intervju za Mozzart Sport nekadašnji reprezentativac Srbije, sada uspešni trener Tuluza Danijel Anđelković.

I zaista, možda izgleda kao fraza ta reč kontinuitet, ali ne ulazi se tako lako u svetski krem. Moramo da čekamo još ulaznicu. Nemamo čak ni rutinu igranja na velikim takmičenjima. Dok su se svi spremali za Svetsko prvenstvo u Egiptu 2021. godine, Toni Đerona je krenuo od nule novi ciklus mečevima u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Krenuo je tada bum ove selekcije, pobeđena je Francuska u Zrenjaninu, kasnije ostvaren i remi sa Galskim petlovima u Kreteju. Pre nešto manje od godinu dana izbačena je Slovenija u baražu sa Svetsko prvenstvo, pred start ovog šampionata pobeđan je evropski prvak Švedska, doduše u prijateljskom meču. Na velikim takmičenjima još čekamo na skalp velikana. Još smo u Ligi Evrope. Liga šampiona je neka druga dimenzija.

15.30: (3,40) Slovenija (8,50) Španija (1,45)

Savršenih 35 minuta, pet golova prednosti protiv Sandera Sagosena i drugova bila je bajka. Vikinzi su tako i protiv Holandije, gubili veći deo meča, a onda su ubacili u petu brzinu i razneli nas. Nisu paničili kad su gubili, sačekali su „žuth pet minuta“ Orlova.

Sagosen, taj strašni as Kila, po mnogima najbolji igrač današnjice, bio je „uhapšen“ u prvom poluvremenu, samo je jednom šutirao, neuspešno, a onda je iskoristio grešku Uroša Borzaša i na prazan gol uputio loptu u mrežu u 38. minutu. Posle je pucao od samopuzdanja, dao još četiri do kraja, pokrenuo saigrače i doneo pobedu koja Vikinge vodi na prag četvrtfinala.

Orlovi izvesno ostali bez četvrtfinala: Od +5 do nokdauna, Sagosen presudio

Đorđić: Teško mi je da shvatim šta se desilo

Ilić: Izgubili smo lucidnost u napadu

To je reprezentacija sa čak devetoricom igrača koji su pre četiri godine u Herningu igrali finale Svetskog prvenstva protiv Danske. Mi smo tada bili u Prezident kupu, na kraju završili kao 18. od 24 selekcija.

Nisu „zli novinari“, uvek dežurni krivci za neuspehe, pumpali atmosferu, najavljivali nemoguće. Jednostavno, samo smo osluškivali igrače, njihove želje, nadanja. Svi do jednog, uključujući i selektora Đeronu rekli su da je cilj četvrtfinale.

Nema više igranja samo da bismo odigrali, a da znamo da ćemo da izgubimo, kao što je rekao Bogdan Radivojević dan pre duela sa Norveškom. Lice desnog krila naše reprezentacije posle meča sa Vikinzima, dok je prolazio pored miks zone, govorilo je više od reči. Noć je bila teška, ali nije sve toliko crno kao što izgleda.

Primetili su i Mijajlo Marsenić i kapiten Nemanja Ilić koliko su se rivali, Nemci i Norvežani, radovali pobedama. Pre nekoliko godina i pre početka utakmice je bilo jasno ko će da slavi. Zaslužili su respekt izabranici Tonija Đerone. I protivnici nas gledaju drugačijim očima, znaju da ispred sebe imaju reprezentaciju koja sazreva za velika dela.

Nešto više od dve godine rada sa Tonijem Đeronom daje rezultate. Oni nisu još na nivou koji svi žele (prosečnog Srbina samo medalja zanima, samo je to uspeh), ali napravljen je temelj za naredni olimpijski ciklus do 2028. Posle srebra u Beogradu 2012. godine smenjivali su se selektori kao na traci. Potrošili smo Vladana Matića, Dejana Perića, Nenada Peruničića, nije išlo sa povratkom Jovice Cvetkovića.

Na Rukometnom savezu Srbije na čelu sa Milenom Delić su sada dani odluke. Konačno, Orlovi imaju neki kontiunitet rada sa istim selektorom. Atmosfera u ekipi je sjajna, to nije fraza, to se vidi, oseća. Španskom treneru ističe ugovor naredne godine. Već sad bi trebalo da se razmisli o narednom ciklusu do 2028. godine. Igrači žele nešto veliko, žele medalju. Letos je Lazar Kukić rekao kategorično „NE“, na hipotetičko pitanje da li bi voleo da završi reprezentativu karijeru sa četvrtim mestom na velikom takmičenju.

Bogdan Radivojević (©Starsport)

Orlovi veruju, znaju, ubeđeni su da mogu da se nose sa najboljim svetskim selekcijama. Mečevi sa Nemačkom i Norveškom su to pokazali. Ne vredi sada da pričamo, šta bi bilo da je bilo Milosaljeva na golu protiv Nemaca, da nije Borzaš dao loptu u ruke Sagosenu, da je Marsenić pogodio zicer za +5, da je...

Za prosutim mlekom ne treba žaliti, valja se okrenuti godinama koje slede. Nema više otvaranja Pandorinih kutija u reprezentaciji i oko nje, svi su složni, nema iskakanje iz sistema.

I dalje na ovom Svetskom prvenstvu nije sve izgubljeno, za godinu će šampionat Starog kontinenta u Nemačkoj. Okosnica selekcije će i dalje biti tu. Najstariji igrač je Ilija Abutović sa 34, Nemanja Ilić i Petar Đorđić imaju po 32, ostali su na pragu treće decenije, ide i novi talas sa Stefanom Dodićem, sutra već sa Milošem Kosom, Lukom Roganom, možda i braćom Cenić iz Barselone, Antonijevićem iz Celja...