Probijena mentalna barijera: Srbija mora da gradi igru oko Mandića, sa Jakšićem kod stative biće još ubitačnija

Za veliku pobedu uvek je pravi trenutak, bez obzira o kom takmičenju je reč. Svetski kup nije u rangu kontinentalnog ili planetarnog prvenstva, daleko je ispod Olimpijskih igara, ali kada se prolazi kroz turbulentan period, turniri se ne mogu deliti na “velike” i “male”. Srbija je trijumfom nad Španijom upalila novu iskuru, probila mentalnu barijeru, a posebno je impresivan način na koji je do njega došla. 

Anulirala je zaostatak od pet golova, izvukla se iz čeličnog stiska Crvene furije i slavila posle boljeg izvođenja peteraca. Delfine nije pokolebalo ni to što su u poslednja dva minuta ispustili dva gola prednosti, bili su mirni kada su prilazili imaginarnoj beloj tački, povlačili su hirurški precizne rezove i svih pet lopti smestili u mrežu. Srbija je za derbi ponudila sebe u najboljem izdanju. 

Turnir u Podgorici nije gotov, preostalo je Srbiji da u poslednjem kolu protiv Gruzije (utorak od 17.30) overi plasman na superfinale Svetskog kupa u Los Anđelesu. Možda ni neće biti potrebno, jer Delfini su stali u red za viziranje, a iz njega bi ih izbacila isključivo “viša matematika”. Ali, za novi tim, što ovaj definitivno jeste iako većina reprezentativaca godinama igra zajedno u klubovima ili međusobno dele megdan, kao i za novog selektora, bitno je da stekne naviku pobeđivanja i uđe u glavu protivnicima. 

Španci imaju strah od Srbije, i 5:0 im malo za pobedu! Delfini na peterce dobili svetskog prvaka

Na početku tranzicionog perioda to nije bio slučaj. Rivali su otresito uskakali u bazen - i radiće to zasigurno još neko vreme - nisu doživljavali Srbiju kao olimpijskog šampiona i tim od koga bi trebalo da zaziru, već kao tek formiranu ekipu, neuigranu, sa dosta mana i nepodeljenim ulogama. To je i bila, nije sve došlo na svoje mesto ni posle Španije, ali je zauzet dobar kurs za povratak u svetski vrh.

PREVAZILAŽENJE MENTALNE BLOKADE KLJUČ ZA MEDALJE I POVRATAK U SVETSKI VRH 

Strahinja Rašović (©Starsport)

Čitavo prošlo leto Delfini su sami sebi bili najveći protivnici. Nosili su ogromno breme, ostavljeno im je u amanet, kao i one silne medalje. Tona zlata, nešto malo bronze i nimalo srebrnine, jer najuspešnija generacija nije gubila finala. Činile su je mentalne gromade, a novu upravo psiha deli od toga da postane klasni tim. 

I dalje Srbija počiva na identičnoj školi vaterpola, i dalje ima nekolicinu igrača koje bi svaki trener poželeo da ima u svom timu - najbolji primeri su Dušan Mandić i Nikola Jakšić - i mlađariju koja nadolazi, i kroz omladinske selekcije je gradila pobednički karakter. Ali, pre jutra ne može da svane i baš ti momci koji se nisu ostvarili u seniorskoj reprezentaciji moraju biti svesni da preskakanja u hijerarhiji ne može biti. I da samo zajednički, bez da svako vuče na svoju stranu, mogu prebroditi krizu. 

Potencijala ne manjka, ni energije, ali glava često nije bila hladna. Samopouzdanje je bilo u minusu, posle Španije je bez ikakve dileme poraslo, međutim, ne budu li srpski reprezentativci pravilno usmerene i polete li visoko, mogli bi da se suoče sa strmoglavim padom. Već jedanput su ga doživeli. 

SRBIJA IPAK MORA BITI NA OPREZU, SVETSKI KUP UME I DA ZAVARA, PRIMER JE SVETSKA LIGA 

Pre godinu dana Srbija je bila najbolja na kvalifikacionom turniru Svetske lige u Podgorici. Očigledno je da olimpijskom šampionu prija igranje u glavnom gradu Crne Gore. Perfektano je tada igrala pod vođstvom Dejana Savića, nadigrala Grke, Špance i Italijane u drugačijem formatu i osvojila prvo mesto. Kvalifikovala se za superfinale u Strazburu, ali sve što je posle toga usledilo bilo je za zaborav. 

Takmičenja poput Svetske lige ili Svetskog kupa umeju da zavaraju, da stvore lažnu sliku. Na njima ne igraju sve ekipe na maksimumu, selektorima nije uvek cilj da odu do kraja i uzmu medalju, već da provere kako određenje kombinacije u napadu i odbrani štimaju, gde je potrebno podmazivanje, a gde su odabrali pogrešan deo. Delfine je diglo osvojeno prvo mesto u Podgorici, gde nisu osećali veliki pritisak, da bi ih na planetarnoj smotri u Mađarskoj - počev od grupne faze u Segedinu, pa do nokaut u Budimpešti - on izjeo.

Pobede protiv direktnog konkurenta za odličja jeste ostvarena, što je pomak posle turobnih letnjih meseci, ali o definitivnom izlasku iz krize i mentalnoj stabilnosti biće govora tek kada Srbija takvu ostvari u raspletu za medalje. Dakle, na Svetskom prvenstvu u Fukuoki. Sve pre toga dobra je podloga da do željenog ishoda i dođe, ali i ništa više. 

RADOMIR DRAŠOVIĆ U PODGORICI KAO MILAN ALEKSIĆ I MILOŠ ĆUK U FINALIMA SA ŠPANCIMA

Radomir Drašović (©Starsport)

Jedna generacija odrasla je preko noći, peterci u Rimu vinuli su je u nebesa. Srbije je te 2009. godine bila na novom početku, mlada, nedokazana, poletna i pomalo bezobrazna. Imala je potrebnu dozu sportske drskosti, zadala je Špancima u finalu udarac od koga su se dugo oporavljali.

Milan Aleksić realizovao je odlučujući peterac, a devet godina kasnije Crvena furija je još jedanput ostala bez titule. Ovoga puta ne svetske, već evropske. I to u svojoj kući. Delfini su se okitili zlatom u Barseloni, u penal seriji precizni su bili Filip Filipović, Andrija Prlainović, Milan Aleksić, Dušan Mandić i Miloš Ćuk. Pucao je Ćuk odlučujući penal, pretočio ga u gol i veliko slavlje, a tradicija je sinoć nastavljena. 

Radomir Drašović bio je čovek odluke, njemu je bilo namenjeno da izvede peti peterac. Pocepao je mrežu i ostaće upamćen kao neko ko je slomio Crvenu furiju. Ali, daleko od toga da se penal-rulet iz Podgorice može izjednačiti sa onima iz Barselonete ili Rima. Ne može stati u istu rečenicu, a ipak može biti dobar zamajac za period koji sledi. 

DUŠAN MANDIĆ NAJJAČA KARIKA, GRAĐENJE IGRE OKO LEVORUKOG BOMBARDERA JE KRUCIJALNOG ZNAČAJA 

Proteklog leta evidentan je bio grč kod Dušana Mandića. Nije bio u elementu, nije bilo energičnog dizanja, ni pogodaka sa vode, a ni burnih proslava. Karakterističnih. Nije bilo svega onoga što ga je krasilo otkako se pojavio u reprezentaciji, i onoga na šta se Srbija svikla. 

Jedan od najboljih levorukih šutera današnjice je u ovoj generaciji bez pogovora najjača karika Srbije i mora se iskoristiti. Malo je reprezentacija koje imaju takvog bombardera, i svetski prvak Španija čezne za jednim takvim. Grčka još više. Obe selekcije su uspele da prilagode igru onome što imaju, Heleni čak i da postanu creme de la creme iako nemaju nijednog levorukog bombardera. 

Srbija ga ima i oko njega mora da gradi igru, ali ne besomučno da forsira slanje lopte na Dušana Mandića, niti da saigrači očekuju da će on uvek biti taj koji pogađa kada se lomi. Već kroz prepoznavanje situacija i čitanje, i stvaranjem viška na suprotnoj strani bazena da mu otvaraju prostor da odapne strelu. Ali, i da Dušan Mandić oseti momentum i povuče, kao što je to radio protiv Španije ili Grčke. 

Za Srbiju je od krucijalnog značaja da na duge staze postavi sistem i u njega inkorporira Dušana Mandića. Da levoruki bombarder iz Kotora bude srce napadačkog plana. 

SA NIKOLOM JAKŠIĆEM ĆE SRBIJA U IGRI KOD STATIVE BITI JOŠ UBITAČNIJA

Nikola Jakšić (©Starsport)

Selektori se menjaju, ali Srbija neće odustati od akcija koje su joj dug niz godina zaštitni znak: i u narednom periodu forsiraće igru kod stative. Spuštali su se bekovi na liniju dva metra, često uplivavali. Nekada pogađali, nekada promašivali, međutim, uvek je pravljena pometnja u protivničkoj odbrani. 

Dugo je to bilo najjače oružje Delfina kada šut zataji, pribegavali su mu u situacijama sa igračem više. Srbija ima bekove koji vole da igraju pred golom, da napadaju stativu - i prvu i drugu - i to se videlo i u Podgorici. Išle su lote na Savu Ranđelovića, Đorđa Vučinića i Radomira Drašovića, demonstrirao je i Vuk Milojević da mu igra kod stative nije strana - dubok ulazak krila i pas pred gol za prvotimca Crvene zvezde jedna je od lepših akcija srpske reprezentacije u duelu sa svetskim prvakom - ali u rezervi je ostao najjači adut. 

Kapiten Nikola Jakšić nije otputovao sa reprezentacijom Srbije u Srnu Goru na turnir Svetskog kupa. Odluka Novog Beograda bila je takva da dvostruki olimpijski šampion nije dobio zeleno svetlo da se priključi zbog povrede koju je vukao. Pauzirao je, imao vremena da je sanira, i ako ne bude nepredviđenih situacija, Srbija će za idući prozor dobiti veliko pojačanje. Nikola Jakšić spada među igrače koji se najbolje snalaze pred golom rivala, ima prefinjenu tehniku i zbog nje izvanredne realizatorske sposobnosti. 

Uroš Stevanović će sa Nikolom Jakšićem u sastavu imati opciju više, veću dubinu i iskustvo, pa će se zasigurno i krila dublje zavlačiti i tražiti kapitena ili nekog od centara na stativi. Samo da ga zdravlje posluži...