INTERVJU – Tijana Bošković: Uživam kad ključne lopte dolaze na mene, porazi su mi i dalje smak sveta

Protivnici znaju da će lopta u ključnim trenucima kada igraju srpske odbojkašice biti podignuta preko glave u zonu jedan ili dva, jer tu „gazduje“ Tijana Bošković. Međutim, u tim momentima ne pomaže dobar skauting, jer od napada njenom levicom kada se utakmica lomi nema odbrane. Pobednički mentalitet joj je urođen, a reč strah u njenom rečniku ne postoji. Pojavila se na svetskoj odbojkaškoj sceni da bi bila najbolja i to ne krije. Od odgovornosti ne beži, već je oberučke prihvata. Pokazala je to već milion puta. Donela je reprezentaciji svetsku titulu i dva evropska najsjajnija trofeja. Trenutno se sprema da krene u napad na jedini pehar koji nedostaje Terzićevoj ekspediciji.

Odbojkašice Srbije su naciju potpuno razmazile, pa sada pred svako takmičenje javnost od njih očekuje samo najbolje. Od 2015. godine predvođene sjajnim korektorom svakog leta su se vraćale u našu zemlju sa medaljama oko vrata, a od 2017. svako odličje je bilo zlatno. Sve ispite do sada položile su sa najvišom ocenom, a u naredna dva meseca će pokušati da završe i dilomski sa desetkama. Tijanu i saigračice čekaju dva velika izazova – Olimpijske igre u Tokiju (23. jul – 8. avgust), a onda desetak dana kasnije Evropsko prvenstvo u Beogradu (19. avgust – 5. septembar).

Iako su joj tek 24 godine, Boškovićeva već ima bogatu kolekciju kod kuće. Pozicija korektora za nju je rezervisana i u budućnosti, ali već narednog leta društvo joj neće praviti neke saigračice uz koje je odrastala. Zbog pojedinih oproštaja, jasno je da će ovog leta jedna vrhunska generacija otplesati poslednji zajednički ples. Najbolja odbojkašica poslednjeg Svetskog prvenstva ispričala je u intervjuu za Mozzart Sport kako dočekuje važne ispite koji su pred njom, a govorila je i o prvim koracima u nacionalnom timu, odluci da ostane u Ezačibašiju, okršajima sa starijom sestrom Dajanom...

„Potpuno smo svesne šta nas čeka ove godine. Prošlog leta nije bilo reprezentativnih takmičenja zbog situacije sa koronom, tako da smo se uželele zajedničkog vremena. Sve smo srećne, nasmejane što smo na okupu i jedva čekamo da počnu takmičenja. Trenuci u nacionalnom timu su za mene nešto najlepše i ne mogu da ih poredim ni sa čim. Pred nama su Olimpijske igre o kojima svi pričaju još od 2016. godine kada smo u Riju uzele srebro. Videli su ljudi koliko možemo, znaju za šta smo sposobne i onda se stalno provlači priča o tom zlatu, jedinom koje nam nedostaje. Ja lično nisam time opterećena, znam da ćemo raditi sve isto kao i prethodnih godina, daćemo sve od sebe na terenu i nadati se najboljem. Znamo koliko možemo, ali neću davati nikakva obećanja, jer nema potrebe. Važno je da na kraju budemo zadovoljne“, naglasila je Tijana Bošković u razgovoru za Mozzart Sport.

Maja i Tijana: Tandem koji je “morao” da se sklopi i pored 13 godina razlike

Nedavno je srednji bloker Milena Rašić izjavila da će se u Beogradu oprostiti od reprezentativnog dresa, a očekuje se da bude još imena na tom spisku. Taj podatak kod Boškovićeve budi još jaču želju za pobedom.

„Razmišljam nekad kako se osećaju igračice koje znaju da završavaju priču ove godine. Stvarno bi mi bilo drago da se oproste sa nekim ogromnim uspehom. Ne mislim samo na Olimpijske igre, već i na Evropsko prvenstvo, koje je za mene podjednako važno. Lepo bi bilo da zaokružimo sve na najlepši način. Mi ćemo posle Igara sigurno biti veoma motivisane i na šampionatu Evrope, igra se u Beogradu i tu nema priče. Plašim se i da zamišljam kako će sve to izgledati, biće posebno emotivno sigurno. Za mene je EP uvek bilo važno takmičenje, jer je konkurencija ogromna. Tu su Italija, Turska, Rusija, Holandija... Biće zanimljivo i baš se radujem“.

Dok priča o narednim zadacima prilaze joj devojčice da pitaju za fotografiju. Tijana mladim nadama ispunjava želju, pa nastavlja razgovor.

„Pričale smo sa selektorom Terzićem pred Ligu nacija da li je pametno da najjači sastav igra tokom juna u Riminiju. Sa jedne strane bi nam pred Olimpijske igre značilo da smo imale neke takmičarske mečeve, ali sa druge bi bilo veoma naporno da igramo 15 utakmica za mesec dana u „balonu“. Odredili smo prioritete i odlučili da je bolje da ostanemo u Beogradu i treniramo“.

Maj, jun, jul... Dugačak je pripremni period iza devojaka koje jedva čekaju da prvo takmičenje počne. Kada se utakmice nižu nema mnogo vremena za razmišljanje o željama, očekivanjima, pritisku, ambicijama.

„Prošle godine nije bilo takmičenja, pa smo se s neke strane psihički odmorile. Bila sam dva meseca u Bileći sa porodicom, ti trenuci su za mene dragoceni. Ove godine sam imala mesec dana pauze, što je isto retkost. Drago mi je zbog dužeg odmora, ali moja glava smatra da je bilo bolje da sam igrala finale Lige šampiona i prvenstva Turske i onda odmah došla pravo u reprezentaciju. Prosto, pobednički mentalitet mi ne da da razmišljam drugačije. Međutim, nije bilo tako, jer se ne baš uspešna sezona za Ezačibaši ranije završila“.

Sa treninzima je reprezentacija krenula u maju, a ubrzo je već imala prvi razlog za slavlje. Selektor Zoran Terzić je obeležio neverovatnih 20 godina na užarenoj klupi reprezentacije...

„Kada uporedim selektora na mom početku u nacionalnom timu 2014. godine i sada, potpuno je isti čovek. Identičan pristup, želja i volja za radom, isto nezadovoljstvo svaki put. Uvek kaže da možemo bolje i to je nešto što nas vuče napred. Ja sam veoma zahvalna što imam priliku da radim sa takvim trenerom i što sam deo šampionske ekipe. Oko mene su igrači koji su godinama najbolji, koji igraju odbojku na vrhunskom nivo. Terza mi je pokazao koliko mogu, čak i kada ja to apsolutno nisam znala. Imala sam samo 17 godina kada me je bacio u vatru, iako sam mislila da me kao najmlađu neće voditi na Svetsko prvenstvo. Tada je sve počelo...“.

ZBOG SESTRE DAJANE SAM POČELA DA TRENIRAM

Sve posle toga je istorija. Boškovićeva je tada zakoračila na glavnu pozornicu potpuno nesvesna svega što je zadesilo.

„Prihvatile su me devojke veoma brzo kao deo tima. Smešno mi je kad se setim kako sam ih potpuno drugačije zamišljala, kao neke velike zvezde, a onda kad sam ih upoznala videla sam da su sasvim obične, ljubazne, normalne osobe, uvek spremne da pomognu. To je valjda percepcija svakog mladog igrača dok gleda sa strane. Na prvu loptu sam se zgotivila sa Stefanom Veljković, znala je kroz šta prolazim jer je i ona veoma mlada došla u reprezentaciju. Te prve godine smo bile cimerke i sećam se da smo jednom zajedno zakasnile na trening, pa sam joj govorila da idemo da se izvinimo Terzi. Bilo je zanimljivo svakako“, uz osmeh se priseća Tijana.

Na Svetskom prvenstvu 2014. godine Srbija nije uspela da se umeša u borbu za medalju, ali je dobila vrhunskog korektora za budućnost.

„Tada u terenu uopšte nisam bila svesna težine moje uloge. Igrala sam Svetsko prvenstvo, ali nisam mnogo razmišljala. Trudila sam se da dam sve što mogu, ali odgovornost naravno nije bila na ovom nivo na kom je sada. Kako je vreme prolazilo tako se to menjalo. Sada znam da sam jedna od onih koje vuku najviše i ne osećam pritisak zbog toga, nego uživam. Ključne lopte dolaze na mene, ja ih udaram najjače što mogu i to je to“.

Samo tri godine pre tog premijernog Svetskog prvenstva, Tijana je iz prvih redova bodrila reprezentaciju.

„Bila sam sa sestrom Dajanom i drugaricom Slađanom Mirković u parteru, sećam se da nam je trener iz Vizure Željko Šćepanović nabavio karte. Imala sam 14 godina i sanjala da sa tim devojkama jednog dana zaigram. One su me motivisale da radim i da postanem ono što sam danas. Već tri godine posle tog trenutka, ja sam bila deo reprezentacije, što je zaista neverovatno. Sve se prebrzo izdešavalo“.

Baš te godine kad se igralo Evropsko prvenstvo na kome je naša reprezentacija uzela zlato mlađana Boškovićeva je započela život u Beogradu.

„Znam da sam na moju visinu imala 60 kilograma, što je bilo baš malo. Ljudi su pričali o mom talentu, ali nisam bila svesna šta mi se tačno dešava. Igrala sam kadetsko, juniorsko i seniorsko prvenstvo u dresu Vizure. Dobijala sam individualna priznanja, bila najbolja i uživala u tome. Sad se ne opterećujem tim individualnim nagradama, ali mi svaka prija. Uvek sam znala da želim da pobedim, čak i dok sam igrala za Hercegovac, bilo mi je bitno da budem u vrhu. Navikla sam na to još od malih nogu“.

Da nije bilo starije sestre Dajane da je uvede u odbojkaški svet možda njen talenat nikada ne bi izašao na videlo.

„Ona je glavni krivac što sam počela da treniram. Igrala je odbojku, a ja sam kao svaka mlađa sestra išla za njom i smarala je. Tako je sve počelo. Njen put je bio potpuno drugačiji od mog... Bila je na koledžu do 22. godine, tokom poslednjih sezona je napredovala. Dešavaju joj se lepe stvari i baš sam ponosna na nju. Na klupskom nivou joj sve ide kako treba, igrala je u Poljskoj, pa u Turskoj. Oprobala se u jednoj od najjačih liga u Evropi. Nikada nije osećala nikakav teret što je moja sestra, ne smatra da je u mojoj senci. Uvek je govorila da je njena mlađa sestra najbolja i to je to“.

Prošle godine su Tijana i Dajana odmerile snage na klupskom nivou, a ovog leta će imati istorijski okršaj u reprezentativnom dresu. Reprezentacija Bosne i Hercegovine za koju igra starija sestra Bošković plasirala se na Evropsko prvenstvo i na žrebu je smeštena u grupu sa Srbijom. Baš na otvaranju EP u Beogradu Tijana i Dajana će biti na suprotnim stranama mreže.

„Baš sam se iznenadila kada sam čula tu vest. Nisam verovala da može da se namesti da igramo zajedno. Srećna sam i mnogo se radujem. Biće sigurno neobično... Odmah sam zvala tatu Ljupka, smejao se i izbacio našu sliku na FB i napisao da je u dilemi za koga da navija. Svima će biti zanimljivo, i mami, tati i bratu. Navijaće jedan set za jednu, drugi set za drugu. Veliki uspeh je što će BiH igrati na EP, to je ogroman uspeh i za moju sestru. Drago mi je što su došle do takvog rezultata“.

Na šampionatu koji se igra između ostalog i u našoj prestonici svi će želeti da skinu sa trona selekciju Srbije.

„To je realnost. Mi znamo da smo posebna generacija, naši rezultati dovoljno govore. Svi će biti naoštreni da protiv nas odigraju najbolje. Imamo sjajan kontinuitet, od 2015. osvajamo medalje, svesne smo ko smo...“.

Velike duele poslednjih godina Srpkinje su imale sa Italijankama. Kad god su te dve ekipe na terenu sve oči su uprte u dva vrhunska korektora – Tijanu Bošković i Paolu Egonu. Tako je bilo u finalu Svetskog prvenstva 2018. godine, pa polufinalu Evropskog prvenstva 2019. godine.

„Nas dve smo na terenu veliki rivali, ali se privatno ne poznajemo. Igramo na istoj poziciji, ona je uz mene jedan od najboljih korektora na svetu. Mislim da je to neko zdravo rivalstvo, raduje me što je tako. Tu su i Izabel Hak, Melisa Vargas... Drago mi je što ima nekoliko vrhunskih mladih korektora i što ćemo još godinama igrati na ovako visokom nivou. Nisam ljubomorna na njihove partije nikad, ne zavidim im uopšte, one me teraju da budem još bolja. Odbojka sa svima nama ima svetlu budućnost“.

Tri posebna duela su ostala svim ljubiteljima odbojke u Srbiji u svežem pamćenju. Prvi je protiv SAD u polufinalu Olimpijskih igara u Riju (2016), drugi finale sa Italijom na Svetskom prvenstvu (2018), a treći protiv Turske u borbi za evropsko zlato 2019. godine.

„Najluđi je bio protiv Amerike na OI. Gubile smo 11:8 u petom setu i onda je serju dobrim servisima napravila Milena Rašić. Sećam se da je njihov korektor udari pajp posred mreže bez bloka. Ja sam bila na servisu kad smo vodile 14:13 i onda sam u kontri dobila poslednju loptu. Završila sam utakmicu napadom po paraleli. Pomislila sam, udariću pa šta bude. Sećam se svega, posle je bilo baš emotivno, ostaće dugo upamćeno“.

Emocije su se tada iz srpskog tabora samo sručile na teren...

„Ja uvek posle velikih pobeda plačem, a poraze i dalje doživljavam kao smak sveta. Veoma sam emotivna. Sećam se koliko sam teško doživljavala poraz čak i kad sam u Hercegovini gubila od Istočnog Sarajeva. Nebitno takmičenje, regionalna utakmica, ali toliko ne volim da izgubim. Ostalo mi je to i danas. Bile su posebne Olimpijske igre i to polufinale sa Amerikom, ali ipak bih rekla da je kruna moje karijere Svetsko prvenstvo 2018. godine. Najlepši je osećaj kad si najbolji na svetu“.

I kad su joj kao maloj govorili da može mnogo, a i sada kada je dokazana igračica, Tijana se ne opterećuje okolnim pričama.

„Zahvalna sam što sam dobra u poslu koji volim. Svakog dana uživam na terenu i to mi je najvažnije. Nisam osećala nikakav pritisak ni kad su mi pričali da sam ogroman talenat, a ni sada. Znam da recept za uspeh ne postoji. Jednostavno dobro mi ide, talenat je odigrao veliku ulogu, ali se trudim da budem vredna. U suštini ne treniram ništa više nego drugi“.

Svake godine u reprezentaciju dolazi sa osmehom na licu koliko god bila naporna klupska sezona.

„Nisam osetila nikada da mi treba pauza u nacionalnom timu. Naravno da osećam umor, to jest hronično sam umorna. To je jedina i prava istina. Sve moje saigračice su u istom nenormalnom ritmu. Nisam osetila da treba da stanem, a ono što je najvažnije ne fali mi motivacija“.

Tijana Bošković, kao i sve devojke iz reprezentacije Srbije, sjajan su primer deci u našoj zemlji.

„Kada čujem da svaka druga devojčica u Srbiji trenira odbojku i želi da bude kao mi, predivno se osetim. Odbojka zaslužuje mnogo veću pažnju... Ja mislim da ljudi u Srbiji nisu svesni svih uspeha koje smo napravile. Verujem da ćemo i u godinama koje dolaze igrati na vrhunskom nivou. Sigurna sam u to“.

Srpska igračica nije samo popularna u našoj zemlji već i širom sveta.

„Jedna zanimljiva situacija se desila na EP 2017. godine. Plakale smo posle pobede Slađa i ja, ona me zagrlila i posle toga vidim da su mi na licu dve crne linije jer sam bila našminkana. Malo posle toga jedna Kineskinja dolazi i donosi mi poklon. Kupila mi je vodootpornu maskaru da imam kada se sledeći put rasplačem“, smeje se Tijana dok prepričava anegdotu.

„Mnogo ljudi mi se javlja, prate me, postavljaju moje slike, prave video klipove. Ne znam odakle vade toliko toga, ali nikad mi ne smetaju. Po Beogradu mi nekad priđu devojčice, nekad stariji ljudi pitaju gde je šampionka i šta radi. Vidi se da su ljudi ponosni i drago mi je zbog toga“.

ŽELIM JEDNU SEZONU DA ODIGRAM U ITALIJI

Kada završi sa reprezentativnim obavezama, Tijana će ponovo krenuti ka Istanbulu, sedmu godinu uzastopno. Ona je u januaru potpisala novi dvogodišnji ugovor sa klubom u kome je provela celu dosadašnju inostranu karijeru.

„Srećna sam što sam ostala u Ezačibašiju. Za šest sezona koliko sam već tu nisam imala nijedan problem. Prihvaćena sam sa mnogo ljubavi od strane svih ljudi iz kluba. Jedino sa rezultatske strane nisam zadovoljna jer sam neko ko voli da pobeđuje i ko je na reprezentativnom planu veoma uspešan. U prethodnih nekoliko godina se kockice nisu sklopile, ali verujem da će doći i to. Obavila sam razgovor sa čelnicima Ezačibašija i shvatila da mi njihova priča odgovara. Kad sam još čula da će ponovo u klub doći Maja Ognjenović, onda sam bila još srećnija“.

Prethodnu sezonu turski klub nije završio onako kako je Tijana želela. Ni u Ligi šampiona ni u domaćem prvenstvu Ezačibaši nije stigao do vrha...

„Nije nam rezultat bio u prvom planu, jer je ekipa veoma mlada, pa je bilo važno da igračice napreduju i skupe iskustvo. Četvrto mesto u jakom domaćem šampionatu nije loš rezultat, ali ja sam lično očekivala više bar zbog Lige šampiona naredne sezone. Igraćemo Kup CEV i boriti se u prvenstvu Turske da se vratimo u najjače evropsko takmičenje“, pojasnila je Tijana, koja je nanizala čak 44 poena na meču za treće mesto sa Turkiš erlajnsom, koji je njen tim izgubio i tako se oprostio od Lige šampiona naredne sezone.

Boškovićeva priznaje da i pored toliko godina provedenih na istom mestu, njena motivacija ne opada.

„Nisam se zasitila, samo sam na kraju sezone bila umorna jer je nedostajao rezultat koji je meni veoma bitan. Nadam se da ćemo doći do toga tokom narednih sezona. Desile su se neke promene u klubu, koje će nadam se pozitivno uticati na ekipu. Došao je drugi trener, optimistična sam da će biti bolje. Vreme će pokazati da li sam bila u pravu... Naravno da sam prilikom odluke imala neke dileme, bila sam spremna da saslušam ponude drugih klubova. Na kraju kad sam izvagala, prednost je dobio Ezačibaši“.

Prethodne sezone je sa Tijanom u klubu bila njena najbolja drugarica Slađana Mirković, koja igra na poziciji dizača. A naredne će takođe sa Srpkinjom igrati u dijagonali.

„Svi znaju da smo 'Đosla' i ja najbolje drugarice, uvek smo bile tu jedna za drugu. Mnogo mi je bilo lepo što smo bile ovde zajedno, a radujem se i što ću sledeće sezone imati nekog svog. O Maji ne treba trošiti reči, meni je kao korektoru zadovoljstvo što ću igrati ponovo u dijagonali sa najboljim dizačem na svetu. Ona olakšava moj posao, dobro me poznaje, zna kakvu loptu treba da mi podigne i čini me mnogo boljim igračem“.

Posle šest godina provedenih na istom mestu Boškovićeva se oseća kao kod kuće.

„Ranije mi je kad sam odlazila u Istanbul bilo teško, jer je tamo drugi narod, drugačija je kultura, jezik... A sada mi je stvarno super. Živim šest godina u istoj zgradi, imam prijatelje s kojima se čujem čak i kad nisam u Turskoj. Navikla sam se i uživam u Istanbulu. Radujem se kad god treba da idem tamo“.

Tokom prethodne sezone Istanbul je bio dom nekoliko naših reprezentativki, kao i selektora Zorana Terzića (Fenerbahče).

„Nažalost, nismo uspevali mnogo da se viđamo. Ne možemo da uskladimo obaveze zbog treninga i utakmica, tako da smo se okupljali samo posle međusobnih okršaja. Možda zvuči bez veze jer smo u istom gradu, ali tako je“.

Iako ima osećaj da je domaća, Tijana priznaje da nije mnogo vremena posvetila učenju turskog jezika.

„Više razumem nego što mogu da pričam. Tokom prvih godina nisam imala želju da ga učim, možda sam i pogrešila. Tako su prolazile druga, treća sezona... Tek onda sam shvatila da treba da naučim, uzimala časove, išla na kurs, trudila se. A onda mi je došla Đosla i tokom cele sezone nisam dve reči na turskom progovorila. Nas dve smo non stop bile zajedno, a devojke u ekipi govore engleski, tako da nije bilo potrebe da se koristi turski“.

Ugovor sa Ezačibašijem Tijana je produžila na još dve godine, a kada taj period istekne možda je ljubitelji odbojke budu videli u nekoj drugoj ligi.

„Tursko prvenstvo je jedno od najjačih u Evropi, ali se svodi na četiri tima. Budu tu možda dve ili tri ekipe koje mogu da iznenade, ali nije tako često. Kada igraš sa desetim na tabeli, znaš da ćeš dobiti utakmicu i sa drugom postavom. Za razliku od Turske, mislim da je u Italiji potpuno drugačija situacija. Ekipe su ujednačenije, nikada nisi siguran da ćeš da pobediš. Svaku utakmicu moraš da igraš maksimalno jer trijumf nikad nije unapred upisan. Priznajem da me Italija privlači i da želim jednog dana da igram i tamo. Kada razmišljam o budućnosti mogu da kažem da bih volela jednu sezonu da odigram i u tom prvenstvu. Neke druge posebne želje kad su destinacije u pitanju definitivno nemam“, zaključila je na kraju razgovora za Mozzart Sport velika zvezda svetske odbojke Tijana Bošković.

PIŠU: Miljana Rogač i Aleksandar Gligorić