INTERVJU – Dajana Bošković: Nekad sam mislila da ljudi očekuju da budem kao Tijana, ali sada više ne

Imati sestru koja je u nekoj oblasti prilično dominantna ili jednostavno najbolja, nekada može da predstavlja i veliko opterećenje. Ukoliko se bavite istom profesijom, ljudi će konstantno upoređivati, meriti i komentarisati - neće vam davati mira. Znak da ste potpuno zrela i uravnotežena osoba jeste odsustvo bilo kakvog nerviranja dok se takve priče vrte.

Dajana Bošković (27) je veoma mlada došla u tu nezgodnu poziciju. Čim je tri godine mlađa Tijana stupila na veliku scenu, videlo se da se takav talenat retko rađa. Prihvatiti činjenicu da je nemoguće da izgradiš karijeru poput sestrine, nije baš lako. Niti je moguće preko noći...

„Dok sam bila mlađa, osećala sam pritisak, jer sam mislila da ljudi očekuju da budem kao Tijana. S godinama sam shvatila da sam igrač za sebe, a da je ona, kao što mnogi kažu - jedna u sto godina. Ne smetaju mi više priče, jer je normalno da ne mogu da budem na tom nivou. Ponosna sam što sam njena sestra i najveći sam navijač. Ona je tu kad god mi treba neki savet, pruža mi podršku, najbolje smo drugarice“, ispričala je u razgovoru za Mozzart Sport odbojkašica Crvene zvezde i reprezentativka Bosne i Hercegovine Dajana Bošković.

Iako su trenutno razdvojene, distanca ne utiče na kvalitet njihovog odnosa.

„Nekad sam mislila da je nemoguće da ti sestra bude najbolja drugarica, ali sad znam da nije tako. Mi smo poslednjih sedam-osam godina baš bliske, ne prođe dan da se ne čujemo. Kao mlađe smo se svađale i tukle, ali se sve to promenilo. Mogu da kažem da je predivno biti sestra Tijane Bošković. Iako je mlađa zna šta i kada treba da mi kaže, ima veliko profesionalno iskustvo, može da pomogne kad imam nedoumice...“

Njihova zajednička sportska priča počela je dok su bile male u rodnoj Bileći. Ruku pod ruku su napravile i prvi ogroman korak kada su se preselile u Beograd i obukle dres Vizure.

„Tijana je tek završila osnovnu školu, imala je 14 godina, a ja 17. Trebalo je da krene u srednju, to su neke najlepše godine, a ona je morala da napusti društvo tako mala... Došle smo u Beograd gde nikog nismo poznavale iz Bileće koja je tad imala 15.000 stanovnika. Sve je bilo novo, veliko, čudno. Ništa nismo znale, pa smo se trudile da prvo zapamtimo kojim prevozom treba da stignemo na trening i čime idemo do Knez Mihajlove. U Vizuri smo imali fenomenalne uslove što se stana i hrane tiče. Upoznale smo Slađanu Mirković i Natašu Čikiriz, koje su nam mnogo pomogle. Došle su ranije u klub i poznavale su Beograd, pa su bile tu za bilo šta. I danas se družimo, kad smo u Srbiji ne razdvajamo se“.

(Starsport)

Kao što je odavno u javnosti poznato, moglo je da se desi i da prva inostrana stanica sestara Bošković bude u Turskoj.

„Zapazili su nas na Balkanijadi u Banjaluci 2010. godine i posle toga nam je stigao poziv Galatasaraja, koji je želeo da budemo njihovi gosti nekoliko dana. Sve se to dešavalo pre našeg preseljenja u Beograd... Sećam se da su tada u Galati igrale Ivana Đerisilo i Vesna Čitaković. Turci nisu mogli da shvate ko smo i šta smo, nismo mogli da im objasnimo da smo Srbi iz Bosne i Hercegovine. Kada je tata čuo da nam nude državljanstvo i pasoš, odmah je rekao ne. Nije bilo nikakve šanse da prihvatimo, pa smo se vratile kući“.

Ubrzo posle toga krenule su put Srbije.

„Menadžerka Irena nas je spojila sa gospodinom Radojičićem iz Vizure, on nam je ponudio stipendije i tako smo i došle. Ispostavilo se kasnije da smo napravile pravi potez. Da smo otišle odmah u Tursku, bez uzimanja državljanstva, svejedno bi za nas bilo preveliki zalogaj. Mislim da se ne bismo snašle kao u Srbiji. Ovako je sve išlo baš kako treba, pa da me sada pitaš da li bih nešto menjala, mislim da ne bih. Sve što nam se izdešavalo, formiralo nas je u ovakve ličnosti kakve smo danas“.

Zvezda promovisala dva pojačanja u danu: Dajana Bošković i Stefan Skakić zadužili opremu

Odlazak iz porodične kuće nije bio nimalo lak u tim godinama.

„Sve je bilo novo, drugačiji život, odjednom dva treninga dnevno. Pokušala sam da idem redovno u srednju školu, ali nisam mogla da stignem. Mnogo su nam pomogli stric i strina, za sve su bili tu, kao da su nam mama i tata. Nismo htele da opterećujemo roditelje, jer im je bilo dovoljno teško što su im ćerke otišle tako rano od kuće. U Beogradu smo imale i ujaka, koji je nažalost posle preminuo, pa su nam ostali ujna i brat. Svakako nismo bile sasvim same, već su nam svi oni olakšali“.

Od početka se namestilo da obe pokrivaju istu poziciju i da su čak na neki način i konkurencija.

„Samo je baš davno Tijana u Hercegovcu igrala srednjeg blokera. To je bilo standardno u mlađim kategorijama – visoka si pa ćeš biti srednjak. Ali, otkad smo krenule ozbiljno da se bavimo odbojkom, obe smo na korekciji. Ja ne bih ni mogla da zamislim nešto drugo, iz zone četiri ne znam ni da udarim loptu. Možda bih probala samo dizača, ali to bi verovatno bilo zanimljivo samo dok ne zaigram. Tijana misli da bi u svemu bila dobra, voli da kaže da ima sjajan prijem. Kod nje mi se sviđa što ima takvo samopouzdanje, nikada nije sumnjala u sebe, a ja sam imala te momente kada nisam bila sigurna da li ću se snaći. Zbog tih nekih sitnica se Tijana i izdvojila od drugih. Ona je jedan od retkih korektora koji ima fenomenalnu odbranu, njena igra u polju s obzirom na tu visinu je zaista neverovatna. Naravno, u napadu svi znamo koliko je dominantna“.

(MN Press)

Prvi međusobni okršaj sestre Bošković su imale na turskoj pozornici početkom sezone 2020-2021.

„U Turskoj smo se prvi put sastale na terenu. Bilo je čudno, tokom cele utakmice smo preko mreže nešto pričale. Kasnije su nam se putevi sreli u reprezentaciji i to je već bilo drugačije. Jedna sestra za Srbiju, druga za Bosnu i Hercegovinu – sigurno da bi lepše bilo da smo obe u istom timu. Otkad nas je žreb spojio, tata se šalio da treba samo da izblokiram Tijanu, isplezim se i izađem sa terena. Bila je neka lopta podignuta iz daljine i uspela sam da je izblokiram, počela sam da se smejem, ali nisam želela da ispadne bez veze, da se rugam, jer je ružno. Stavila sam ruke na usta, otišla da se pozdravim sa ekipom, a Tijana je sudiji tražila da dobijem žuti karton“, opisala je zanimljivu situaciju starija Bošković.

Srbija je na krilima najbolje igračice došla do pobede, ali protivnice nisu klonule duhom.

„Svim mojim saigračicama je bilo zanimljivo što smo igrale sa Srbijom. Bilo nam je zadovoljstvo, nismo osećale pritisak, nego smo uživale, jer nismo imale šta da izgubimo“.

Dok sestre Bošković vode svoje bitke na odbojkaškim terenima, njihov mlađi brat Vuk polako pravi prve profesionalne korake u košarci. Kod sve troje dece isplivali su dobri sportski geni...

„Mama Vesna se nije bavila sportom, a tata Ljupko jeste. On je baš zaluđenik – voli Đokovića, Zvezdu... Često ne može ni da gleda, koliko se nervira. Sve prati, ne samo nas kad igramo. Kad smo nas dve otišle u Beograd, Vuk je ostao sa roditeljima. Posle osnovne škole je i on otišao i sigurno da mu nije bilo lako. Igrao je prošle sezone za Student, sad je na pozajmici iz Igokee u Borcu iz Banjaluke. Više liči na Tijanu, ima samopouzdanja i taj sportski bezobrazluk, što je dobro za njih. Možda bi trebalo i ja da budem više kao oni. Dobar je, trudi se... Prošle sezone je igrao, sad malo teže dobija priliku, ali ja mu kažem da radi još više i zaradi minutažu. Tijana mu je tu glavna kritičarka, uvek očekuje mnogo od njega, a ja sam više ona sestra koje će ga utešiti i reći da će biti bolje. Ne bi valjalo da smo obe opasne ili obe popustljive. Ovakav balans je super“, uz osmeh je konstatovala Dajana.

ZA ZVEZDU ODUVEK NAVIJAM, ŽELIM DA VRATIMO SVE TROFEJE

Odnedavno ljubitelji odbojke u Srbiji ponovo mogu da gledaju stariju Bošković u domaćoj ligi. Posle epizode u Kini, prihvatila je ponudu Crvene zvezde i stigla na Marakanu.

„Imala sam nekoliko ponuda i razmišljala sam... Smatrala sam da će možda u Srbiji imati prevelika očekivanja, jer dolazim iz inostranstva. Ali shvatila sam da će Zvezda biti dobra sredina za mene, posebno jer ima visoke ciljeve – osvajanje kupa i prvenstva. Mislim da mogu da im pomognem. Jedan od razloga što sam odlučila da dođem je i Bojana Drča, želela sam da igram sa njom. Plus je bio i rad sa Milanom Gršićem i Vanjom Bankovićem. O Gršiću sam čula sve najbolje i ispostavilo se da je sve tačno, a Banković je takođe veliki profesionalac koji radi i u reprezentaciji Srbije – tako da je čast trenirati sa takvim stručnjakom“.

(Starsport)

Od dolaska u crveno-beli tabor prošlo je više od mesec dana. Nije dugačak period, ali je dovoljno dug da zaključi da je donela dobru odluku.

„Zvezda je klub za koji oduvek navijam. Drago mi je što posle toliko godina žele da budu na vrhu i što ja imam priliku da budem deo toga. Želim da vratimo sve trofeje u klupske vitrine. Zadovoljna sam, volim Beograd, porodica i prijatelji su mi mnogo bliže, a saigračice su me super prihvatile. Čak se više družim sa mlađim curicama, jer imam i dalje osećaj da mi je 23-24 godine. Napredovale smo za ovih poslednjih mesec dana. Mislim da je liga jača nego kad sam ranije bila u Srbiji, može da se meri i sa nekim inostranim“.

Priliku za osvajanje trofeja ima već za vikend, tačnije u nedelju kada se od 19 časova i 30 minuta igra veliko finale Kupa u Lajkovcu, protivnik je Železničar.

„Nisam se namučila što se kupa tiče, dolazim pravo na finale. Priznajem da nisam pratila prvi deo takmičenja, jer nisam tada znala da ću doći u Zvezdu. Neće biti lako u finalu, Lajkovac ima super ekipu. Ana Antonijević je tu kao odličan iskusni dizač, imaju mlade talentovane igračice... Nama je veoma važno da osvojimo taj trofej, tako da ćemo dati maksimum. Jedva čekam i veoma sam uzbuđena“.

Posle obaveza u Kupu Srbije, Crvena zvezda će se okrenuti plej-ofu. U razigravanje Gršićeve devojke su ušle kao trećeplasirane (14-4), pa će u četvrtfinalu na megdan večitom rivalu Partizanu.

„Mislim da najviše zavisi od nas. Ko god nam je protivnik treba da budem maksimalno motivisane i na visini zadatka. Gršić sve radi da nas dobro pripremi za plej-of. Ima baš kvalitetnih ekipa, ali mi ćemo se truditi da dođemo do trofeja... Ne treba nikog da se plašimo“.

U KINI SAM POMERILA SVOJE LIMITE, MOŽDA ĆU SE I VRATITI TAMO

Pravu pripremu za izazove u srpskom prvenstvu, Dajana je imala u Kini. U Aziji je skupila iskustvo koje će joj značiti ne samo na terenu, nego i u životu uopšte.

„Kina je neki skroz drugi svet. Nisam imala neka očekivanja jer sam prvi put išla tamo. Znala sam da liga traje tri meseca i da će i ako bude teško, brzo proći. Naporno je bilo zbog karantina, koji je predugačak. Stigneš u nekoj formi, a onda iz nje ispadneš, jer treba da treniraš sam zatvoren u sobi. Baš sam rekla mojima da je bilo kao u vojsci... Iz kluba su mi poslali neki program, ali to nije dovoljno da profesionalni sportista ostane u pravom ritmu“.

(Starsport)

Ako ostavi po strani taj težak i izazovan početak, kao glavni utisak joj ostaju baš drugački treninzi.

„Radi se po tri i po sata ujutru, pa tri po podne. Uglavnom je nedelja bila slobodna. Treninzi su drugačiji nego u drugim zemljama. Znala sam svaki napamet. Sastoji se od zagrevanja, odbrane, bloka, napada, uigravanja... Svaki odbojkaški element se radi na svakom treningu. Intezitet je nerealan, jedva sam čekala da krenu utakmice da se malo odmorim. Kad je počelo takmičenje bili smo 45 dana u balonu. Igrali smo sedam mečeva za 14 dana, ali je i to bilo lakše nego kad se samo treniralo. Na početku sam mislila - šta mi je ovo u životu trebalo, nikad više neću doći u Kinu".

Mišljenje joj se vremenom ipak promenilo. Sad već može da kaže da su utisci pozitivni...

„U balonu su bile sve ekipe, pa sam mogla da se družim i sa devojkama koje ne igraju sa mnom. Bile su tamo Kim i Larson, njih sam znala od pre jer su igrale s Tijanom. Počele smo da se družimo, gledamo filmove, provodimo vreme zajedno i na kraju mi je bilo žao što idem kući. A one su me ubeđivale da će tako biti... Shvatila sam da sam u Kini pomerila svoje limite i da mi nije bilo loše. Devojke su bile super, ali je teško jer samo dve u timu govore engleski. Za ostale se videlo da su dobre, da žele da komuniciraju, ali da ne mogu“.

Neobična priča Mladena Bojovića: Dobio dete za vreme utakmice, a tokom medenog meseca promenio poziciju

U terenu je nekada komunikacija baš zbog toga bila veliki problem.

„Osećala sam se u nekim trenucima prečudno. Kad sam igrala u Turskoj, mogla sam da pokupim neke njihove izraze i da znam šta one pričaju. A u Kini ništa nisam mogla da naučim, bilo mi je teže da shvatim šta one rade, šta ja treba da uradim... Svakako je lepo iskustvo, a najteži deo je karantin. Ako ponovo odem u Kinu, biću pripremljena i biće lakše".

Poznato je da neke vrhunske odbojkašice vole često da „skoknu“ na nekoliko meseci u Kinu.

„Bila je tamo sada i Melisa Vargas, njena ekipa je osvojila prvenstvo. Super je igrala, samo je malo povučenija, pa nismo ostvarile kontakt. Ne govori engleski, pa smo se samo javljale u prolazu. Sa Kim i Larson mi je bilo baš dobro, posebno je Kim zanimljiva, pa smo njoj padale od smeha non stop. Džordan mi je mnogo pomogla, iako ranije nismo bile bliske, odmah mi je poslala poruku kad je čula da sam tamo i pitala što se nisam javila... S njima mi je vreme brže prošlo. Bile su u pravu da će mi na kraju biti žao“.

Nije imala mnogo vremena da vidi kako izgleda život u ovoj azijskoj zemlji.

„Samo sam sedam dana videla nešto po Šangaju. Mnogo mi se svidelo što stariji ljudi izlaze u grupicama ujutru od pola sedam – treniraju, plešu... Vode zdrav način života i sve to baš lepo deluje. Mislim da je nemoguće naučiti jezik, znala sam samo hvala, jer mi je to bilo potrebno često“.

Sve je spremno za odbojkaški spektakl u Lajkovcu: Karte rasprodate, ekipe motivisane!

Pre odlaska u Kinu, Dajana se oprobala u Turskoj i Poljskoj. U Americi je bila na koledžu, a u Srbiji je igrala za Vizuru i Dinamo iz Pančeva.

„Omiljena liga u kojoj sam igrala je turska. Uvek su utakmice zanimljive i imaš najveću motivaciju kad igraš protiv ovih najjačih klubova... Sećam se da je tada Maja Ognjenović igrala za Vakifbank i ja prvi put izašla na teren protiv nje – kakav je to doživljaj. Kada je gledam – divim joj se. A kad igram protiv nje onda i ne želim da diže toliko dobro. Bilo je lepo tamo, posebno tokom prve godine kada sam igrala u Istanbulu, pa bila sa Tijanom non-stop. Ona se šali da sam ja za jednu godinu više obišla u Istanbulu, nego ona za šest. Koristila sam svaki slobodan dan da vidim nešto novo. Volela bih jednog dana da se vratim u Tursku“.

Na listi želja joj je još da zaigra u Italiji, kao i da sa reprezentacijom Bosne i Hercegovine nastavi da ide uzlaznom putanjom.

"Trenutno baš uživam u odbojci, ne opterećujem se. S godinama sam shvatila da ne treba nekim glupostima da se bavim, već da se prepustim. Znam šta mi odgovara, kako treba da se postavim... Mnogo toga sam naučila u Americi - gde sam četiri godine bila u San Antoniju, dobila diplomu, igrala odbojku, usavršila jezik, stekla prijatelje... Neke drugarice su dolazile i u Bileću. Svaki taj stepenik u životu mi je pomogao da se razvijem".

Sada je Dajana i jedna od vodećih igračica nacionalne selekcije, koja je prošle godine debitovala na Evropskom prvenstvu.

„Poslednje leto nam je bilo najuspešnije – osvojile smo Srebrnu ligu i igrale na Evropskom prvenstvu. Selektor je Stevan Ljubičić, on je stigao prošle godine i doveo kompletan srpskih stručni štab... Sa njima je super raditi, zna se šta se traži od nas, a nekako se ne oseća moranje. Ove godine ćemo igrati Zlatnu ligu, koja je mnogo jača, a posle toga kvalifikacije za EP. Steva je inače sada trener Slađi u Albi, tako da je sve to povezano. Stvarno imamo lepu komunikaciju, zove nas tokom sezone i interesuje se kako nam je u klubu... Stvarno mi je drago što je odbojka u BiH krenula napred, iako je to moglo mnogo ranije“, zaključila je Boškovićeva.

PIŠE: Miljana ROGAČ