INTERVJU - Andrija Prlainović: Zvezdini uspesi, energija i emocija neponovljivi, šteta što nije bilo vizije

Mladi, hrabri, bezobrazni i na krovu sveta. Malo ko je slutio da će peterci u Rimu i trijumf nad Španijom biti početak uspostavljanja srpske strahovlade u vaterpolu. Večni grad je bio samo početak stvaranja jedne od najdominantijh generacija ikada - po mišljenju mnogih najveće svih vremena - na mađarskom svetilištu “Margit Sigetu” shvatili su Andrija Prlainović, Filip Filipović, Stefan Mitrović, Duško Pijetlović, Milan Aleksić i ostatak zlatnog tima da im nema ravnih, usadili su to sebi u glavu i ubrzo se okitili dugo čekanim olimpijskim zlatom. I to dva puta uzastopce.

Postali su vladari univerzuma, u jednom trenutku u svom vlasništvu držali svet na dlanu i imali sve najvrednije trofeje u rukama, a oprostili su se na veličanstven način - olimpijskim zlatom u Tokiju. Ono je bilo samo potvrda majstorstva i genijalnosti, i zlatni pečat na priču koja će dobiti na težini tek onda kada srpski i svetski vaterpolo budu uskraćeni za zlatne dodire sa loptom u vodi. Do tada će na klupskom planu iz godine u godinu podsećati sve zašto je utemeljeno da srpski vaterpolisti garantuju trofeje. Andrija Prlainović je nedavno podigao 17. nacionalni pehar u klupskoj karijeri, drugi put postao prvak Francuske sa Marseljom, a za Mozzart Sport je govorio zašto je pre dve godine izbor pao na Azurnu obalu, prisetio se najepših dana, onih u Crvenoj zvezdi, reprezentativnih uspeha i emotivnog oproštaja od državnog tima.

Gde god da je igrao, Prlainović je bio nacionalni šampion. Često i višestruki. Tako je od samog početka u Jadranu iz Herceg Novog sa kojim je titule osvajao u SCG, sa Partizanom i Crvenom zvezdom prvak Srbije, sa Pro Rekom u Italiji, a Solnokom u Mađarskoj. I dva puta zaredom sa Marseljem, koji je na Fajnal-ejtu Lige šampiona zauzeo sedmo mesto i nastavio trend smanjenja jaza za najkvalitetnijim evropskim ekipama.

“Izuzetno sam zadovoljan, imali smo dugu i uspešnu sezonu. Veliki broj utakmica smo odigrali dobro i u Francuskoj smo dominantno došli do trofeja. To se i očekivalo. Primetan je napredak kod svih igrača, naročito kod mlađih u odnosu na početak sezone, i pogotovu u odnosu na trenutak kada je Miloš Šćepanović postao trener, a ja stigao u klub. Ogromna je razlika, dosta su napredovali. Sve ide svojim tokom, nismo još za taj sami vrh, za najbolja četiri. Ali, mislim da više nismo ni tako daleko i pred nama su sezone u kojima ćemo, verujem, uspeti dodatno da se približimo i budemo među četiri najbolja kluba u Ligi šampiona”, počeo je Andrija Prlainović razgovor za Mozzart Sport.

Titula bez Srba postala nezamisliva: Prlainović 17. put nacionalni šampion, Filipović krunisao Olimpijakos

Okružio se crnogorski strateg Miloš Šćepanović igračima sa naših prostora - doveo asove iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske - napravio je miks sa Francuzima i krenuo u izgradnju, kako bi u nadolazećim godinama Marselj peharu LEN Kupa Evrope pridodao i Ligu šampiona. Zaustavljen je Marselj u srpskoj prestonici na prvom koraku, udario je na trenutno jačeg od sebe. Poslao ga je Novi Beograd u razigravanje, nedostajalo je Francuzima iskustvo igranja velikih utakmica. Izuzev Plainovića, Mišela Bodegasa i igrača iz Crne Gore i Hrvatske, malo ko ga je imao u francuskom klubu. Iz tog razloga nije napravljen iskorak.

“Nedostajalo je malo kvaliteta, malo iskustva... Mnogi igrači ranije nisu igrali Ligu šampiona, njima je sve ovo novo. Svaka utakmica na ovom nivou, na finalnim turnirima, protiv ovakvih protivnika im znači. I to im je nerpocenjivo iskustvo, to ne može da nadoknadi nijedan trening ili utakmica u Francuskoj. Udarili smo temelje za dalji rad i napredak u narednim sezonama”.

“U MARSELJU OSTAJEM DO OLIMPIJSKIH IGARA U PARIZU”

(©VK Novi Beograd/Đorđe Kostić)

Nikada u letnjim mesecima, kada se Stari kontinent priprema za vaterpolo migracije, nije manjkalo ponuda Andriji Prlainoviću. Pomalo je sve iznenadio kada je posle Mađarske za narednu destinaciju odabrao Francusku. Nije se pokajao, napravio je dobar odabir.

“Imao sam ponuda i sa drugih strana tog leta 2020. godine, odabrao sam Marselj, jer sam želeo da napravim promenu, da vidim nešto novo. Marselj i život u Francuskoj sam video kao zanimljivo iskustvo za mene, ali i moju porodicu. To je takođe bila prilika da naučim još jedan jezik i ispalo je dobro. Zadovoljan sam životom, načinom na koji se moja porodica prilagodila u Francuskoj. Deca su u školi, pričaju francuski, i to je već dovoljno da budem srećan i zadovoljan. U klubu se kvalitetno radi, Marselj nudi sve najbolje uslove za sportiste i ne zaostaje za najboljim evropskim klubovima”.

Posle 100 godina Francuska će biti organizator Olimpijskih igara, ponovo će Pariz biti domaćin. A, u Francuskoj već dugo sanjaju jedan san - da posle skoro punog veka budu na pobedničkom postolju. Zlato u vaterpolu nisu osvojili još od pomenutih igara u Gradu svetlosti, medalju od Amsterdama četiri godine kasnije. Zbog toga i troše evropske novčanice na jačanje nacionalnog prvenstva, zbog toga dovode mentore sa Balkana, jer zna se gde najviše ima šampionskog pelcera.

“Dosta su povećana ulaganja zbog Olimpijskih igara koje će se 2024. godine održati u Parizu, dosta više sredstava se ulaže u vaterpolo i mnogo su se klubovi organizaciono unapredili. Liga je postala kvalitetnija i zanimljivija nego što je bila pre, a samim tim je postala i privlačnija inostranim igračima. Marselj je pre tri godine osvojio LEN Kup Evrope, to je prvi put da neki francuski klub osvoji evropski trofej. Poklopilo se to sa trenutkom kada se kod njih pojavila želja da naprave nešto više u Ligi šampiona, i to je put na kojem treba istrajati. Ipak, francuski vaterpolo i klubovi nemaju decenijama unazad dobre rezultate na najvećim takmičenjima, tako da svaka godina je veliko iskustvo i treba izdržati da bi se došlo do vrha. Oni su spremni da i dalje ulažu, ambicije se ne menjaju - da Marselj bude u samom evropskom vrhu”.

Do Igara u Parizu nigde neće mrdati Andrija Prlainović. Dakle, još dve godine na obali Azurnog mora, a posle toga...

“Sa Marseljom imam ugovor još dve sezone, ostaću do Olimpijaskih igara u Parizu, a posle ćemo videti. Ne razmišljam previše unapred, poučen ranijim iskustvima i ovom situacijom sa koronom. I dalje uživam u vaterpolu, imam sve privilegije kvalitetnog sportskog života, rada, međuljudskih odnosa i sve to mi pruža zadovoljstvo. Dolazak u Marselj je bio prava stvar za mene”.

“KALENDAR BESMISLEN, NE VODI SE RAČUNA O IGRAČIMA, UMORNI I ZASIĆENI ODLAZE NA VELIKA TAKMIČENJA”

(©VK Novi Beograd/Đorđe Kostić)

Marselj nije uspeo da zaustavi Novi Beograd, nadomak takvog čina stala je Breša u polufinalu. Crnogorski golman Petar Tešanović odapeo je strelu sa osam metara i približio petercima italijanskog vicešampiona, ali je Angelos Vlahopulos imao drukčije planove. Dva tima koja su se finansijski najviše opružila minulog leta ušla su u finale, Pro Reko je slavio na peterce - Gergo Zalanki bio čovek odluke u osnovnom delu i penal seriji - a nije moralo biti tako. Sve se moglo okrenuti i mnogo pre tog finala.

“Pro Reko i Novi Beograd su dve najjače i najkvalitetnije ekipe na papriru, projekcije pre početka sezone su se obistinile. Ta dva kluba su ubedljivo najviše uložila ove sezone, a opet moglo je da izgleda drugačije. Barseloneta je mogla da pobedi Pro Reka bez problema, s druge strane Olimpijakos se nije našao na Fajnal-ejtu. To je iznenađenje za sve, jer su sjajna ekipa. U polufinalu smo videli da je u duelu Novi Beograd - Breša bilo zanimljivo do poslednjeg sekunda. Koliko god da su bili favoriti i na kraju stigli do finala, lako je moglo da se desi da se u njemu ne nađu, što govori da je Liga šampiona izuzetno interesantna i izjednačena, i da nema garancija da će se neko okititi titulom, ali i naći na Fajnal-ejtu. I to je dobro”.

Veća vaterpolo sila ne postoji! Pro Reko na peterce do desete Lige šampiona, Zalanki ubio Novi Beograd

Završnica Lige šampiona postaje sve zanimljivija, ekipe su se kvalitetom izjednačile, a sistem je takav da favoritima nabacuje breme, koje neretko nisu u stanju da iznesu. Ali, od nekih zacrtanih stvari u LEN-u ne odustaju. Finalni turnir opet u zatvorenom, iako je prirodno da se vaterpolo u letnjim mesecima igra na otvorenom, a od velikog finala do početka Svetskog prvenstva u Mađarskoj ostavljene su dve nedelje?! Prostora za odmor i regeneraciju nema.

“Jako je loše što Svetsko prvenstvo počinje nekoliko dana po završetku Lige šampiona. I besmisleno na koji je način napravljen kalendar. Mislim da se Fajnal-ejt mogao odigrati i ranije kad se već igra u zatvorenom. Bez problema je mogao da se odigra 10. maja ili u tom nekom terminu. Kada se već ne igra na otvorenom, nije bitno da li je početak maja ili jun. Po meni se na ovaj način radi protiv interesa vaterpola i igrača. Ne vodi se računa o igračima, a trebalo bi da su najbitniji. Nije tako. Dolazi do zamora, povreda, mentalnog zasićenja i onda se dolazi do toga da najbolji svetski igrači dolaze na takmičenja u lošijoj formi. Sve to utiče na kvalitet utakmica. Cilj treba da bude da igrači na Svetsko prvenstvo odu u punoj snazi. Nadam se da će u Mađarsku svi otići zdravi, ali veoma je teško. Ova tri dana su neverovatno pražnjenje, pogotovo momcima koji su igrali finale. Treba biti mađioničar, kako bi im doveo stanje duha i tela na taj nivo da mogu odigrati dobar turnir”, rekao je as Marselja i dotakao se činjenice da veliki broj reprezentativaca Srbije dolazi upravo iz Novog Beograda, koji je bez evropske titule ostao posle peteraca, a takav poraz uvek ostavi trag:

“I taj poraz na peterce nije zanemarljiv. Sve se to skuplja, velika su pražnjenja. Turniri kao što je Fajnal-ejt Lige šampiona traže određeni broj dana isključivo za odmor i razmišljanje o drugim stvarima. Ovako, kada posle tri dana počnu sa treninzima, samo se skupe umor i zasićenje. Jako loša stvar za vaterpolo, pogotovo za igrače”.

“SVI BISMO VOLELI MEDALJE U BUDIMPEŠTI I SPLITU, CILJ TREBA DA BUDU OLIMPIJSKE IGRE U PARIZU”

(©Starsport)

Ostala je Srbija bez šestorice velikih igrača, lidera, dugogodišnjih reprezentativaca posle Olimpijskih igara u Tokiju. Biće potrebno vreme da sve legne na svoje, da Dejan Savić posloži ekipu, da se stvori hemija, kako bi Delfini u Parizu nastavili tamo gde su stali njihovi prethodnici. Ovog leta će imati priliku da se okite na tri takmičenja - SP u Budimpešti, EP u Splitu i Svetska liga u Strazburu - nije nerealno da medalje dođu već sada, jer one su zapisane u genetskom kodu srpskih vaterpolista, ali za očekivati je da Srbija bude na vrhuncu tek na kraju olimpijskog ciklusa - u Gradu svetlosti.

“Dosta momaka je bilo u sistemu, znaju šta znači vaterpolo reprezentacija Srbije, koja su očekivanja i kako se dolazi do rezultata. S te strane mislim da smo u prednosti u odnosu na druge, jer je većina njih osvajala medalje reprezentacijom na najvećim takmičenjima. I to zlatne. Imamo iskustvo osvajanja medalja, ne samo igranja na velikim turnirima, imamo nekoliko dobrih, mladih igrača, koji treba da se prilagode reprezentaciji i da daju doprinos. Da budu pojačanje i osveženje. Mislim da naša vaterpolo reprezentacija može da bude među najboljima i da do Olimpijskih igara u Parizu bude pretendent na najviši plasman. To bi trebalo da bude osnovni cilj, koliko god bismo mi svi voleli da ovoga leta bude neka medalja, i u Budimpešti i u Splitu, mislim da momke treba relaksirati i postaviti stvari tako da su glavni cilj Olimpijske igre u Parizu. Tamo treba da budemo pravi, da osvojimo medalju i produžimo niz uspeha na Olimpijskim igrama”.

INTERVJU - Dušan Mandić: Dobiti Srbiju dva puta na OI je naučna fantastika! Rio je veća trauma od Tokija

Prlainovićeva generacija postavila je visok standard, četiri puta zaredom je na Olimpijskim igrama osvajala medalju - dva puta bronzanu, pa dva puta zlatnu - ali pred put u Tokio javila se sumnja. U narodu. Nije kao u Riju provejavao optimizam da će Delfini napraviti nešto veliko, da će oproštaj biti sa pozlatom.

“Nama je korona, možda, i dobro došla. U 2020. godini nismo bili u bogzna kakvom raspoloženju, bili smo u primetnom padu. Prošlu godinu smo se skupili, odradili jako dobre pripreme, pronašli motivaciju i novu energiju, i odigrali zaista dobar turnir u Tokiju. Start jeste bio malo lošiji, ali na kraju je osvojeno olimpijsko zlato, drugo zaredom, i to samo za sebe dovoljno govori. Sa ove vremenske distance sam još ponosniji i srećniji što smo se okitili zlatom, jer kada se pogleda unazad, godinama i decenijama nam je, sve do Rija, izmicalo zbog detalja i različitih razloga. Drago mi je što smo uspeli kada su nas mnogi otpisali, kada nisu verovali da ćemo odbraniti olimpijsko zlato. To je pravi pečat moje generacije. U poznim igračkim godinama uspeli smo da napravimo nešto što puno ekipa u istoriji nije uradilo. Lepši oproštaj od reprezentacije nije mogao da bude”.

“UTAKMICE SA HRVATIMA I MAĐARIMA NAJSLAĐE, ZLATO NA MARGET SIGETU PRELOMNA TAČKA MOJE GENERACIJE”

(©Starsport)

Odigrala je Srbija sijaset epskih utakmica, u tu kategoriju ide i polufinale sa Špancima na Olimpijskim igrama. I takvi dueli na putu do ulaska u zlatne vaterpolo knjige moraju da dođu, da se najveći stave na iskušenje, ratosiljaju okova i dokažu svima da su najveći ikada. Mrlje nema, umesto nje sa poleđine šljašti zlatna nijansa.

“Utakmica sa Špancima je sigurno jedna od najuzbudljivijih utakmica u mojoj reprezentativnoj karijeri, pamtiće se to polufinale. Da bi se došlo do zlata na Olimpijskim igrama mora da bude takvih trenutaka na turniru. Vratili smo se iz gotovo izgubljene, beznadežne situacije. Tako je moralo da bude, negde se to ranije zaslužilo. Često svi mi razmišljamo o nekim trenucima, zašto su se desili, zašto je golman odbranio... Izgleda da smo zaslužili da nam kraj bude baš takav kakav je bio - zlatan. I emotivan, jer emocije su navirale i protiv Španaca, i protiv Grka, i po dolasku u Beograd”.

Postali su Španci veliki naprijatelj Srbije u smiraj trofejne generacije, međutim, nisu prva asocijacija na eru Andrije Prlainovića, iako je od njih sve počelo u Rimu, a završilo se u Tokiju. To su sudari sa titanima iz Mađarske i vaterpolo “El Klasiko” sa Hrvatskom.

“Sa Hrvatskom i Mađarskom smo odigrali najveći broj velikih, epskih utakmica. A, takve sam najviše voleo da igram. Kada smo mi u pitanju bilo je i velikog broja velikih pobeda. Išle su uz nas. U mojoj eri, u našoj eri, često smo sa Hrvatima i Mađarima odlučivali o medaljama. Praktično poslednja tri olimpijska ciklusa, a sve je počelo od Rima 2009. godine. Oni su nam najveći protivnici, a samim tim i utakmice i pobede protiv njih najslađe”.

INTERVJU - Maro Joković: To što je radila reprezentacija Srbije nije niko u istoriji, bez premca je

Srbija je u Rimu bila drska i hrabra, imala je velike snove, ali pravu snagu spoznala je tek posle turbulentih godinu dana. Na “Margit Sigetu” se u polufinalu Evropskog prvenstva protiv Crne Gore vratila iz mrtvih, Mađare je raznela u finalu i otvorila najplodonosnije razdoblje u kome je bila bez premca, apsolutni vladar zemaljske kugle.

“U Rimu smo skrenuli pažnju celog sveta na sebe. Bili smo mladi, hrabri, dovoljno bezobrazni da se suprotstavimo svima i osvojimo zlato, koje nam je svima promenilo karijere. Preko noći smo postali bolji igrači, puni samopouzdanja. U narednim godinama je to potvrđivano, napredovali smo i stigli do 2013. godine, koja je bila razočaranje. Još je došla posle Londona, gde smo mislili da možemo da osvojimo olimpijsko zlato. Mislili smo da smo spremni - pokazalo se da nismo. Prebrodili smo krizni period i ušli u 2014. godinu, koja je prelomna za moju generaciju. Vanja Udovičić je neočekivano otišao u penziju, posle sedmog mesta na Svetskom prvenstvu u Barseloni napravili smo sami sebi imperativ da moramo da dođemo do medalje u Budimpešti. Osvojili smo zlato u veličanstvenom finalu sa Mađarskom. Na Margit Sigetu, u njihovoj kući, njihovom hramu vaterpola, pobedili smo ih ubedljivo. To je jedna od najlepših utakmica koje sam imao priliku da odigram. Ta pobeda na Margit Sigetu je prelomna tačka za moju generaciju, tu smo shvatili koliko možemo i zaređali sa neverovatnim uspesima”.

“SJAJNO JE ŠTO SRBIJA IMA ČETIRI RAZLIČITA ŠAMPIONA U POSLEDNJIH PET GODINA, DUGE DOMINACIJE NISU DOBRE”

(©VK Novi Beograd/Đorđe Kostić)

Nepuna decenija mraka u kojoj se srpski klupski vaterpolo našao je prošla, ponovo doživljava lepe trenutke. Srbija je ove godine imala tri predstavnika u Ligi šampiona, iduće će imati pet na međunarodnoj sceni. Bez kvalitetnog rada sa mladim igračima u domaćem šampionatu daleko je teže nizati uspehe na reprezentativnom planu, i zaokret u našem vaterpolu je nešto što izuzetno raduje Andriju Prlainovića.

“Igračima znači što je domaća liga ojačala, što konstantno igraju jake utakmice i imaju ozbiljne protivnike. To nam je nedostajalo dugo godina. Imali smo ove godine tri kluba u Ligi šampiona, naredne ćemo imati dva u grupnoj fazi i jednog u kvalifikacijama. Svi igrači će najbolje sazrevati kroz utakmice sa jačima od sebe. Finale plej-ofa domaće lige je bilo zanimljivo, isto i finale kupa, kao i Jadranske lige. Ovde vaterpolo opet doživljava lepe trenutke nakon niza godina u kojima je bilo loše, bio je manjak interesovanja za vaterpolo. U Srbiji se vaterpolo vratio na dobro utaban put, kao što je to bio nekad, gde se igrači kroz klubove sazrevaju i približavaju se reprezentaciji. Liga je dosta dobra, Novi Beograd i Radnički odskaču u odnosu na ostatak po kvalutetu, po rezultatima, ali Šabac je napravio izvanredan rezultat osvajanjem trećeg mesta. I to je dobro. Postoji ravnoteža. U poslednjih pet godina imali smo četiri različita šampiona - Partizan, Šabac, Radnički i Novi Beograd. To je sjajno, nema duge dominacije nekog kluba. One nikada nisu dobre. Klubovi i naši mladi igrači ponovo igraju protiv najboljih na svetu, takmiče se u Ligi šampioni, imamo dobre trenere u ligi i trenutno je dobra situacija. Samo da potraje”.

I ne čudi zaključak samo da potraje, jer prvo uzdizanje srpskog vaterpola - a, od njega prođe bezmalo čitava dekada - bilo je kratkog daha. Izdržalo je koliko i jogurt na suncu. Mnogi su se tada opekli i razočarali, neverovatna energija je nestala. Isparila je i do dana današnjeg nije se vratila.

“TO ŠTO JE URADILA ZVEZDA JE NEPONOVLJIVO, BILA JE SINONIM ZA PRAVU SPORTSKU PRIČU I MOGLA DUŽE DA TRAJE DA JE BILO VIZIJE”

(©Starsport)

Kada je srpski vaterpolo doživeo prvu renesansu, Crvena zvezda je bila najveći dobitnik. A, u međuvremenu je postala i najveći gubitnik cele te priče. Generacija predvođena Dejanom Savićem na klupi, a Andrijom Prlainovićem, Nikolom Rađenom, Denisom Šefikom, Markom Avramovićem, Strahinjom i Viktorom Rašovićem, Savom Ranđelovićem i Borisom Vapenskim u bazenu, ispisala je istoriju. Osvojili su sve, popeli se na krov Evrope, a pritom dugo igrali bez ijednog dinara.

Držali su ih želja za uspehom, ostvarenjem snova i energija navijača. Bazeni su bili krcati, u Beogradu i Srbiji vladala je vaterpolomanija. Za finale sa Radničkim iz Kragujevca i Fajnal-for Lige šampiona tražila se karta više, ljudi su ostajali van bazena. Neponovljive scene, za Zvezdu i generacija, jer od te dve vezane berićetne sezone ima samo jedan osvojen kup i polufinale LEN Kupa Evrope protekle sezone. Sve u svemu - premalo.

“U Zvezdi sam proživeo i lepe i teške trenutke, pamtiću taj period po izuzetno uspešnoj sezoni 2012/2013, ogromnom broju kvalitetnih utakmica i punim tribinama. I na Tašmajdanu, i na Banjici... Ma, gde god da se igralo su bile pune tribine. Danas je to manje slučaj. Sigurno je ta Zvezda mogla da traje mnogo duže, pa i do današnjeg dana. Ta prilika je propuštena. Da je bolje vođena, da su ljudi imali viziju, umeća i znanja da se stvari naprave malo drugačije, i dalje bi Zvezda osvajala trofeje. Ovako smo mi tokom te dve godine osvojili sve što smo mogli da osvojimo, nadmašili smo sva predviđanja i očekivanja. Niko nije ni mogao da pretpostavi kada smo se skupili u avgustu da će ta ekipa toliko trofeja osvojiti. I ne samo to, ta ekipa je postala sinonim za pravu sportsku ekipu. Zainteresovala je sve ljubitelje sporta i vaterpola da je prate”.

Crvena zvezda nije iskoristila potencijal, zlatna generacija se rasula, ostale su samo uspomene na epsko finale sa Jugom iz Dubrovnika i dvogodišnju dominaciju u Srbiji. Dogodine će se navršiti puna decenija otkako su crveno-beli zauzeli mesto u redu besmrtnih.

“Nikad neću zaboraviti to finale sa Kragujevcem. Kažu da je ispred Tašmajdana ostalo preko 1.000 ljudi, to su neke stvari možda i vrednije od podizanja trofeja. To što je ta ekipa uspela da postigne, to nije niko na ovim prostorima. Takva energija koja je stvorena oko Zvezde, u gradu, sećam se i Fajnal-fora na Banjici, to vaterpolo ne pamti. Ostaje žal što je ta energija protraćenja, što je potencijal neiskorišćen, što Zvezda od 2014. nije napravila ništa vredno pomena. A, mogla je. Uvek ostaje taj žal. Uskoro će i deset godina od evropske titule i finala sa Jugom, pa će biti lep povod da se okupimo, popričamo detaljnije o nezaboravnim momentima”.

“POBEDILI SMO NAJJAČI JUG U ISTORIJI, TA SEĆANJA I EMOCIJU NIKO NE MOŽE DA MI ODUZME”

(©Starsport)

Nigde kao na potezu od Kotora, preko Herceg Novog, do Dubrovnika nije se rodilo više igrača svetske klase. Bilo je suđeno Andriji Prlainoviću da makar jednu od pet Liga šampiona, koliko ih do sada ima, osvoji protiv tima iz grada u kojem je rođen, a za koji ga osim prijateljstva sa plejadom asova ništa drugo ne veže.

Najjača ekipa Juga se u Beogradu poklonila Crvenoj zvezdi. Kakav su podvig crveno-beli napravili najbolje pokazuje spisak imena koja su bila u sastavu Dubrovčana: Maro Joković, Miho Bošković, Andro Bušlje, Nikša Dobud, Aleksandar Ivović, Nikola Janović, Marko Macan, Marko Bijač, Toni Azevedo... Ekipa od koje se ledi krv u žilama. Činilo se nepobedivi, do tog prvog junskog dana. Svi su se Juga plašili, Zvezda ga je samo poštovala.

“Pobedili smo najjaču ekipu Juga u istoriji, tako u Dubrovniku kažu za tu generaciju, da nisu imali bolju. Zbog toga taj uspeh Crvene zvezde dodatno dobija na težini kad se vidi koga smo pobedili u finalu. Ta sećanja, tu emociju niko ne može da nam oduzme. Sa time ćemo živeti i uvek se rado sećati tih trenutaka. To je moja najlepša klupska sezona, najvrednija u svakom smislu, priča je filmska. U januaru je bilo sumorno, igračima je rečeno da mogu da napuste klub zbog loših finansija. A, svi znamo kako se završilo. Ti trenuci su mi najdublje urezani, prepustim se i uživam kada pomislim na te dane”, završio je Andrija Prlainović razgovor za Mozzart Sport.