Dobro došli u Tokio: Popunite još samo jedan papir

(Od specijalnog izveštača iz Tokija)

Od Beograda preko Istanbula do Tokija – psihički manje napornih 11.000 kilometara u odnosu na put koji pređete od izlaska iz aviona do ulaska u hotelsku sobu. Japanci će svima poželeli ljubaznu dobrodošlicu, ali će isto tako odmah jasno staviti do znanja da će morati sve da se radi po pravilima. I to rigoroznim. Ekipa novinara iz Srbije koja će izveštavati sa Olimpijskih igara na svojoj koži je osetila temeljne kontrole i uverila se da kod organizatora protokolima nema kraja. Donekle bi mogla da se napravi paralela sa dolaskom na brojne šaltere u Srbiji, kada vam službenici sa onim praznim izrazom lica poruče: „Vratite se, potreban je još jedan papir“. U Japanu bi ta ponavaljujuća rečenica lepim tonom zvučala: „Pređite na sledeći šalter i popunite još jedan upitnik“.

Pripreme za odlazak u Japan počele su mnogo pre samog poletanja aviona. Bilo je poželjno da svi koji idu na Olimpijske igre dve nedelje pre polaska budu u nekoj vrsti karantina, to jest da imaju kontakt sa što manjim brojem ljudi. Navedeno je i da dve aplikacije koje će pratiti zdravstveno stanje, kontakte i kretanje – OCHA i COCOA, nekoliko dana pre dolaska u Tokio moraju da budu instalirane i aktivirane na telefonu. A da bi se uopšte krenulo na dalek put – bila su potrebna dva negativna testa na kovid-19. Jedan tri dana pre polaska, drugi dan ranije.

Kada na mejl stignu dva „minusa“, na aerodromu u Beogradu obavlja se najlakši deo posla. U punom avionu za Istanbul, jedinu razliku u odnosu na vreme pre korone, prave maske na licima svih putnika. Prilikom tranzita u Turskoj, nije potrebno nikakvo testiranje. Čak se ponašanje na aerodromu može opisati veoma opuštenim, pa ne čudi što često u gužvi možete da čujete službeno lice u košulji koje presreće pojedince i ponavlja: „Molim vas, podignite masku preko nosa“.

U avion za Tokio ne može da se uđe ukoliko se ne pokažu negativni kovid testovi, koji su prevedeni na japanski jezik. A unutra mogli su da se sretnu sportisti i treneri iz raznih krajeva. U punoj letelici bili su rvači i novinari iz Srbije, takmičari iz Crne Gore, Azerbejdžana, Sirije, Rumunije, Bugarske, Brazila... Nijedna delegacija nije bila brojna, ali je bilo taman toliko članova da se u vazduhu oseti olimpijsko raspoloženje.

Testiranja

Let ka Tokiju trajao je više od deset i po sati. Svi koji su bili na njemu upozoreni su da u poslednjih sat vremena ne smeju da konzumiraju hranu i piće, jer u suprotnom test koji se radi po sletanju na aerodrom Haneda, ne bi bio validan. Novinari iz naše zemlje su na put krenuli sa skinutim, ali ne i aktiviranim aplikacijama, jer im plan kretanja tokom OI (koji su u ovakvim korona uslovima morali mnogo ranije da predaju) Japanci i dalje nisu odobrili. Rečeno im je mejlom da se ubrzano radi na tome, da popune upitnik na određenoj internet adresi (sa pitanjima o letu, kompaniji, boravku u Japanu, telefonu, simptomima), ponesu odštampan kod koji im se prikaže kada odgovore na sva pitanja i da će to prilikom ulaska u zemlju biti zamena za OCHA.

U pauzi između jakih turbulencija i dubokog sna, u avionu su svima podeljena dva upitnika – jedan veći sa nekoliko A4 papira (sa pitanjima o simptomima) i drugi manji (podaci o nama, adresa hotela u Japanu, pitanja o nošenju alkohola, droge, cigareta, itd.), na kome oni sa slabijim vidom nisu ni razaznali sva slova. Mnogi su pomislili da su iste stvari već popunjavali kod kuće pred polazak i da su verovatno papiri za one koji nisu to uradili.

Avantura je počela tek prilikom sletanja na Hanedu. Delegacije sa instaliram i aktiviranim OCHA aplikacijama prolazile su dalje sa prve tačke, a oni kojima nije radila ostali su poslednji. Ljubazni Japanci su pokušavali svakome da reše problem, ali je zbog gužve bilo teško doći do srećnog trenutka da pročitaju redni broj koji su uručili baš vama... Sedeli su redom novinari sa nalepnicama 57, 58, 59, a Japanci su uporno prizivali one sa jednocifrenim oznakama. Kada biste došli na red, više njih ne bi imalo odgovor na vaše pitanje. Posle više od sat vremena tapkanja u mestu, jedan mladić je okupljenima doneo između ostalog zeleni papir koji je u nastavku bio prolaz na svaku sledeću stanicu za ljude bez OCHA.

„Podignete zeleni papir i to vam je znak da možete da idete dalje“. Tako je otprilike glasila parola za nastavak avanture na ogromnoj Hanedi. Na narednoj stanici potreban je bio pasoš i popunjen veći upitnik iz aviona. Na sledećoj ponovo deset „šaltera“ sa ljubaznim devojkama iz Japana, koje traže već više puta date podatke i uručuju levak i posudicu u koju ćeš staviti uzorak za testiranje. Na sledećem uglu mladi Japanac traži OCHA i akreditaciju, pa te upućuje dalje.

Dolazi i taj glavni deo - testiranje. Potrebno je da se pomeriš iza paravana i do određene tačke popuniš bočicu uzorkom iz usta. Ukoliko to ne uradiš dovoljno dobro, jer posle više sati čekanja usta postanu suva, vrate te da dopuniš. Neke su vraćali i više puta. Posle toga se čeka negativan test... A kad se i to preživi, put se nastavlja dalje. Naravno, sa podignutim zelenim papirom, jer vas na svakom koraku presreću da pitaju da li imate OCHA na telefonu.

Sa negativnim testom se dolazi do olimpijskog dela na kome se podižu akreditacije. Japanci sve redom pozdravljaju i žele im dobrodošlicu, ali sa protokolima ne staju. Posle dobijanja akreditacije odlazite na sledeći punkt gde vas fotografišu bez maske, i ostavljate otisak oba kažiprsta. Na sledećem ponovo popunjavate upitnik sa adresom koju ćete imati u Japanu, brojem telefona, podacima o zemljama koje ste posetili u prethodnom periodu, pitanja o deportaciji i nekim kažnjivim radnjama...

Sledi pasoška kontrola, predavanje dva negativna testa urađena u Beogradu i odlazak po kofer. Mnogi odahnu kada vide prtljag, ali ih onda sačeka još jedno iznenađenje. „Molimo vas popunite još ovaj papir“, poruče vam u blizini izlaznih vrata.

Ispred novinare sačeka autobus, koji ih ne odveze do hotela, već do stanice na kojoj vam još jednom traže da ostavite podatke o tome gde idete. Onda ulazite u taksi, koji zbog kovid protokola samo jednu osobu vozi do zadate destinacije...

Subjektivni osećaj kaže da je više od tri i po sata na aerodromu delovalo duže nego preko 12 sati puta do Japana. Korona Japancima nije dozvolila da organizuju Igre prošle godine, a sada im je dala mnogo odgovoran i zahtevan zadatak. U svemu tome ne mogu sasvim da se snađu i spreče greške, ali ako neko na svetu može da izađe na kraj sa ovakvim izazovom, to bi trebalo da budu baš oni.

Videćemo kako će se izboriti. Važno da sve dočekuju sa osmehom...

PIŠE: Miljana ROGAČ