Tiha revolucija Jirgena Klopa: Kad su bekovi postali plejmejkeri

Lepo za oko i pre svega - ubitačno, bar ako imaš najbolje tehničare na svetu. Trend koji je Pep Gvardiola započeo u Barseloni, a nastavio u Bajernu i Mančester Sitiju u jednom trenutku se činio kao ultimativni odgovor na pitanje šta je to savršen fudbal. Svi su želeli da igraju kao Gvardiolini timovi. Samo što često nisu mogli, jer nisu imali takve asove na raspolaganju. A u modernom fudbalu u kojem ima sve manje prostora i sve manje vremena za odluke tehnički potkovani majstori su preduslov za dobar rezultat. Pep Gvardiola je pronašao formulu uspeha. Tako se činilo.

Sve dok se nije pojavio Jirgen Klop...

Poslednjih dana se naime u stručnoj literaturi sve više pažnje posvećuje novoj, tihoj revoluciji u svetu fudbala, sada pod patronatom Liverpulovog šefa struke. S tim da je i ovde Gvardiola i te kako bitan faktor. Jer sve što je Klop radio, radio je baš kako bi odgovorio Gvardioli.

Kod njega se znalo. Upropšćeno, krajnje uprošćeno, napuni sredinu terena, uzmi loptu rivalu, donesi je pred kazneni prostor i tamo dozvoli majstorima da pronađu rupu do protivničke mreže. Napadi su išli uglavnom kroz centar, mada je u Bajernu obilato koristio kvalitete Arjena Robena i Frenka Riberija zbog kojih su često i bekovi ulazili u središte terena kako bi dvojici iskusnih asova obezbedili prostor da driblinzima po krilima prave dar-mar.

Klopov odgovor bio je sasvim suprotan, mada se i on ticao baš bekova. Tokom istorije fudbala toliko zapostavljeni, da je jednom prilikom i Džejmi Karager, koji je kao bek igrao na početku karijere, priznao.
“Niko nije želeo da bude Geri Nevil. Ako si bek znači da si ili propalo krilo ili propali štoper“.

Međutim, to se sada prilično promenilo. U stvari, mnogi su skloni da kažu da su baš bekovi najzaslužniji za Liverpulove poslednje uspehe. Konkretno Trent Aleksander-Arnold i Endi Robertson.

Klop je naime tražio način kako da odgovori Gvardiolinoj filozofiji i za razliku od ostalih, koji su pokušavali da kopiraju i nadmaše katalonskog stručnjaka na njegovom tlu, rešio da proba tamo gde je Siti “najprazniji“. Po bokovima naravno. Pride, jedan njegov potez je bio iznuđen, ne toliko planiran.

Felipe Kutinjo naravno. U vremenu u kojem su razlike u kvalitetu timova sve veće, a u kojem se oni inferiorni ipak sve organizovanije brane, svakom velikanu koji drži loptu u nogama potreban je jedan majstor koji može potezom da reši utakmicu. Kad mu je Barselona otela najvećeg na Enfildu Jirgen Klop je i sam priznao: “Ne možemo Kutinja da zamenimo identičnim igračem. On je Felipe Kutinjo, takvog nema na tržištu“.

I nije doveo takvog. Ali je doveo Mohameda Salaha i Sadija Manea prebacio na levo krilo. Pride je doveo i Virdžila van Dajka da unese stabilnost u odbranu, jer su protivnici Liverpulu – i ne samo Liverpulu već svim dominantnim timovima – pravili probleme preskakanjem igre, odnosno dugim loptama. Kad već nije imao tako sigurnog igrača na lopti kao što je bio Kutinjo, zategao je Klop tamo gde je puštalo – u odbrani.

Ali najveću promenu napravio je na beku. Jer u odsustvu klasičnog plejmejkera morao je da “izmisli“ nešto drugo. Nabi Keita i Adam Lalana jesu igrači poteza, ali ne ipak tog kvaliteta da bi tim koji napada titule u Engleskoj i Evropi mogao da se uzda u njih. Zato je Klop organizatore igre pronašao na drugom mestu. U bekovima. I to se jasno vidi ove sezone.

Ko je Liverpulov igrač sa najviše dodavanja na protivničkoj polovini terena? Endi Robertson, iza njega Aleksander-Arnold. Ko ima najvše pasova u poslednjoj trećini? Opet Robertson,  pa Aleksander Arnold. Najviše pasova u protivnički šesnaesterac? Aleksander-Arnold, pa Robertson. Najviše stvorenih šansi? Još jednom Aleksander-Arnold.
“On je plejmejker na desnoj strani terena. Timovi su prosto sve stabilniji defanzivno i nebitno da li igraju sa četvoricom ili petoricom pozadi mnogo bolje brane centar igrališta. Zato su krila sve zanimljivija i sve važnija. To nama radi Trent. Njegovi pasovi su identični dodavanjima centralnog veziste“, prenosi holandski Voetbal International reči Klopovog pomoćnika Pepijna Lijndersa.

Trent na desnoj, Endi na levoj strani. A u sredini terena Džordan Henderson, Žoržinjo Vajnaldum, Džejms Milner. Ne baš najkreativniji veznjaci, ali trkači koji će stići da zakrpe sve rupe kad bekovi odu napred. Oni se ne zaleću napred, jer je ta uloga namenjena drugima. Oni su, sva trojica, bliži defanzivnim vezistima nego ofanzivnim. Njihove napadačke funkcije preuzeli su Aleksander-Arnold i Robertson. Kad Liverpul primi gol, to nije zato što su bekovi ispali, to je zato što ih vezisti nisu zakrpili.

Svako ko to ne može da istrči ne može da igra u Klopovom Liverpulu. Ovakav stil igre troši. A opet, na Enfildu nema baš mnogo povreda, jer se fizičkoj spremi posvećuje maksimalna pažnja i nije tajna da su treninzi kod harizmatičnog Nemca mnogo naporniji nego u većini drugih klubova. Znao je Klop da mu treba najspremniji mogući tim. Igrao je protiv Gvardiole još u Bundesligi, samo je tada imao igrački inferioran sastav Borusije u poređenju sa Pepovim Bajernom.

►► Liverpul šampion Premijer lige - kvota 1,40

Sad ima oružje da uzvrati. I ako ćemo da merimo tim poziciju po poziciju možda je samo na beku Liverpul baš izrazito kvalitetniji. Jer Kajl Voker je u reprezentaciji Engleske tek četvrti izbor iza Aleksander-Arnolda, Arona Van-Bisake i Kijerana Tripijea, dok se Žoao Kanselo – a on je baš taj tip igrača, više krilo nego bek - nije još sasvim uklopio. Na levoj strani Gvardiola, zbog problema sa povredama Benžamena Mendija, nema čime ni da izazove Robertsona. U derbiju na Enfildu pomalo arogantno je probao sa Anhelinom, koji se poslednje dve sezone kalio po Holandiji, i žestoko se opekao.

Učio je dugo Klop od Gvardiole i smišljao rešenja na postavljene zadatke. Sad su se uloge obrnule. Sad čekamo Pepov odgovor.

(FOTO: Reuters)