Partizanovo dete sa pričom za knjigu: Od najslabije karike, preko konobarisanja, do hita u Slovačkoj

Ima onaj poznati citat Lerija Birda da ako daš sve od sebe, uvek stvari na kraju ispadnu kako treba. No, hajde realno, koliko nas u životu, na poslu, u međuljudskim odnosima konstantno daje celog sebe? Retki su takvi. Junak ove priče je baš redak primerak. Možda nagrada neće doći odmah, ali upornost, želja, hrabrost i pre svega ljubav prema onome što radiš jači su od svih nedaća. On je živi dokaz.

Ako neko traži motivaciju i inspiraciju, naći će ih u priči Samira Nurkovića (26) koji poslednjih meseci puni novinske stupce u Slovačkoj. Trenutno je drugi strelac tamošnje druge lige sa 12 golova, našao se u najboljem timu polusezone, pa je logično što mu ponude pristižu sa svih strana. Međutim, nije oduvek bilo tako. Fantastična forma je samo vrh ledenog brega. 

Ovo je njegova priča... 

Sve počinje davne 2001. godine, u Tutinu, gradiću na jugozapadu Srbije.
"Počeo sam da igram fudbal sa devet godina i već tada sam znao čime ću da se bavim. Fudbal je moj život, strast, smisao. Izdvajao sam se u odnosu na konkurenciju, na nekim utakmicama sam davao i po šest-sedam golova. Sa 14 godina sam debitovao za prvi tim Tutina u četvrtoj ligi. Igrao sam i u omladinskoj ligi, bio kapiten, iako sam bio četiri godine mlađi od saigrača", počinje priču Samir za MOZZART Sport.

Dobre partije nisu promakle skautima...
"Problem je što su mnogi od njih bili prevaranti. Sećam se da su mi pojedini dolazili kući, tražili 10.000 dinara, obećavali transfer u Crvenu zvezdu ili Partizan, otac, majka i ja bismo se nadali, a oni bi otišli sa novcem i nikada se više ne bi javili."

Kad već nije moglo "milom", moralo je - "silom". Nurković je kao golobradi mladić "zapucao" za Beograd i direktno, bez menadžera ili bilo kakvih posrednika, pokucao na Partizanova vrata.
"Morao sam da rizikujem. Bilo je - ili Beograd i da pokušam nešto da napravim ili da ostanem dole. Živeo sam u domu, najveći problem mi je bio da nađem klub pa sam sa majkom otišao u Teleoptik. Raspitali smo se ko je trener, saznali da je reč o Slađanu Šćepoviću, nekako smo dospeli do njega. Nije mi bilo svejedno, došao sam iz male sredine. Šćepović me je uzeo kod sebe, ostavio nedelju dana da budem na probi, potom i da treniram. Neizmerno sam mu zahvalan jer me je naučio osnovama školovanog fudbala."

Ipak, stvari se nisu odvijale kako je Samir zamišljao...
"Koliko sam se u Tutinu izdvajao, toliko sam u Beogradu zaostajao za tadašnjom generacijom u kojoj su bili Miloš Jojić, Darko Brašanac, Nikola Trujić... Potom sam otišao u Teleoptik kod Zorana Mamića Munje, gde sam u Beogradskoj ligi dao 37 golova na 23 utakmice. Nisam igrao za Partizan, ali svakako sam zahvalan Šćepoviću jer mi je pružio osnove koje su mi i te kako pomogle. Bila je velika konkurencija u Partizanu, čak 10 reprezentativaca, mnogo talentovanih momaka, pogotovo sa strane. Recimo, Nikola Popara je baš bio cenjen, trčao je mnogo više od ostalih, prava radilica, kao Ngolo Kante..."

U Partizanu nije išlo. Zato je rešio da potraži sreću negde drugde. Sledeća stanica bio je internacionalni turnir u Beču gde je proglašen za najboljeg igrača. Otud 2010. godine stiže ponuda slovačkih Košica. A tamo poznate face - Uroš Matić (brat Nemanje Matića), Marko Milinković i mnogi drugi.
"Ne znam kako bih se snašao da nije bilo njih. Bilo je još mnogo igrača sa ovih prostora. Ivan Đoković, Boris Sekulić, Miloje Preković, Darko Tofiloski, Bojan Čukić, Ivan Ostojić... Brat od ujaka Marka Milinkovića me je trenirao u Tutinu i stalno pričao kako ima uspešnog brata u Slovačkoj. Sudbina je htela da zaigram sa njim. Kakav je to igrač... Tehnika, pas, osećaj za gol, ali bio je malo lenj, a-ha-ha. Da nije, zaigrao bi za Real Madrid. Potpisujem."

U rezervnom sastavu Košica postigao je 11 golova na 15 utakmica, što je bila najbolja preporuka za prvi tim.
"Debitovao sam sa 19 godina za seniore, samo pet minuta nakon što sam proveo na terenu dao sam gol, protiv ekipe Zlate Moravce. Odmah su mediji počeli sa hvalospevima. Prijalo je, ali i stvaralo pritisak."

Baš kada su novine krenule da pišu da je u Slovačku stigao novi talenat iz Srbije posle braće Matić i Milinkovića, nastupio je crni period za Nurkovića. Povreda, šest meseci pauze, povreda, šest meseci pauze. I tako tri godine...
"Bilo je teško, ali nikada nisam odustajao, iako znam da zvuči kao fraza. Imao sam ogromnu volju, a pisanja medija da se nikada neću vratiti posle povreda ili situacije gde trener misli da foliram što se ne dajem maksimalno na treninzima samo su mi davale motiv. Posebno što sam imao neke povrede koje su specifične, možeš da treniraš, ali ne sto odsto, a neki treneri to jednostavno nisu razumeli ili nisu želeli da razumeju. Lekari su me savetovali da se podvrgnem operacijama, ali slušao sam fizioterapeute koji su mi govorili da treniram, jačam, budem strpljiv, a da će bolovi u leđima vremenom proći. Tako je i bilo."

A dok nije prošlo - seljakanje po pozajmicama. Jer - povređeni igrač je najgori igrač.
"Vraćao sam se po nekoliko puta u Zlate Moravce, gde je igrao i sadašnji štoper Intera Milan Škrinijar, ali nismo se 'zakačili', otišao je malo pre mene. I ovde sam na debiju postigao gol, ovoga puta protiv Ružomberoka. Ipak, tu utakmicu smo izgubili, a dva gola nam je dao Leandre Tavamba. a-ha-ha."

O Kameruncu Samir ima samo reči hvale...
"Paklen igrač, kako se samo gradi, nekad pomislim da je rođen onako velik, a-ha-ha. Ume da zagradi, odloži, proigra, postigne gol. Kao Ibrahimović, taj neki stil. Znao sam da će se pokazati u Partizanu. Dobar je tip."

A Suma?
"Odličan je bio ovde u Slovačkoj, baš je dominirao, ima zavidnu tehniku, ali ne znam zašto nije uspeo u Partizanu. Moguće je da su u Srbiji bolji defanzivci, ne znam..."

Nakon uspešnog debija u Zlate Moravceu, opet povreda, opet leđa, opet šest meseci. U Dunajskoj Stredi nije dobijao šansu, u Šalu je imao dobru polusezonu, devet golova na 13 utakmica. A onda - pogađate. Opet leđa, opet šest meseci pauze. Nurković je pao na dno u tom trenutku. Bez imalo preterivanja. Trećeligaški slovački fudbal bio je slamka spasa...
"Angažovao me je Spartak Vrable, tamo je radio trener koji me je poznavao odranije. Glavni cilj je bio opstanak. Bili su poslednji kada sam došao, a onda nismo izgubili šest mečeva zaredom, izvukli smo se iz zone ispadanja, a ja sam na 12 utakmica dao osam golova. Nakon toga sam u drugoj ligi bio drugi strelac lige, potom, sam se vratio u prvu ligu. Dakle, iz treće u prvu za samo godinu dana. Kada sam ponovo zaigrao za Zlate sačekala me je povreda, ovoga puta naprsnuće kosti i tada sam imao tu situaciju gde trener misli da foliram i da se ne dajem maksimalno na treninzima, što je nešto najgore, kada nemaš poverenje trenera."

Pošto nije igrao, bila je i nevolja kako zaraditi neki dodatni dinar. Samir se nije libio ni rada u kafani.
"Moj otac ima najstariju kafanu u Tutinu, a kad bih se vratio iz Slovačke, radio bih kao konobar. Često ga menjam i sada kada dođem kući. Nije me sramota da preuzmem čitav posao oko kafane, to je za mene normalna stvar."

Nakon kratke epizode u Pohroniju sledi drugoligaš Komarno, klub u kojem se Nurković preporodio. I "preporučio" za intervju - na 28 utakmica postigao je 24 gola. Bum!
"Klubovi su se uvek plašili da mi ukažu poverenje zbog istorije sa povredama, ali ovde sam prvi put naišao na ono što nije postojalo u prethodnim sredinama - poverenje. Da i kada promašim tri, četiri šanse, da mi dođe trener i kaže 'Ajde, 'ajde, sledeći put ga daješ.' To mi je baš nedostajalo. Ranije su očekivali da postignem gol iz nemogućih pozicija, onda kreće ljutnja, a onda sve ode u 'aut'... Doduše, nudili su i bolje uslove nego Pohronije. Ovde sam i kapiten, najstariji sam u timu, vidim i da me više poštuju. Imao sam jaku reputaciju, preko 50 golova pre nego što sam došao."

Zanimljiva priča krije se iza Komarna...
"Dugo su bili u trećoj ligi, na 13 utakmica sam dao 12 golova, sa 15. mesta završili smo šesti, prestigli Pohronije. Odmah su počela pitanja saigrača kako to da nisam uspeo u Partizanu ili kako još nisam u reprezentaciji Srbije, a-ha-ha. Klub ima podršku u vidu premijera Mađarske Viktora Orbana, super su uslovi, treba da dobijemo novi stadion. Polovina grada nalazi se u Mađarskoj, druga polovina u Slovačkoj, a razdvaja ih Dunav. Orban mnogo pomaže svoje Mađare, pa i Dunajsku Stredu. Njegov klub je mađarska Puškaš Akademija, stadion mu je bukvalno pored kuće. Pomogao je i TSK iz Bačke Topole. Baš je mnogo para dao, fudbalska Mađarska je srećna što ga ima. Čovek obožava fudbal, mnogo vodi računa o svemu, u Komarno je poslao da nadgleda stvari bivšeg mađarskog reprezentativca Ištvana Vincea iz Puškaš Akademije, koji je igrao za Leće. Mnogo je bitno da imate takvog čoveka uz sebe, koji zna šta je potrebno igračima jer je i sam sve prošao. Načuo sam da se baš Puškaš Akademija interesuje za mene."

Dakle, ponuda ne manjka.
"Da, imam opcije u Poljskoj, Švedskoj, Mađarskoj, Austriji, raspitivali su se i neki veći slovački klubovi. Razmišljao sam da odem na polusezoni, ali osećam odgovornost prema Komarnu jer su verovali u mene kada niko nije. Razmisliću o svemu na kraju sezone. Možda sačekam da dobijem slovačko državljanstvo, jer onda ide sve lakše zbog Evropske unije, a i nisam više tako mlad, klubovi neće da rizikuju. Pa Kilijan Mbape je sve osvojio sa 20 godina..."

Ko je talentovaniji - Balkanci ili Slovaci?
"Igrači sa naših prostora uvek prave razliku, pogledajte samo Luku Jovića, na primer, bez nas bi teško išlo, a-ha-ha. Da se razumemo, ne hvalim sebe, već zaista mislim da smo posle Brazilaca najtalentovaniji na svetu. Slovaci nisu toliko talentovani, ali imaju bolje uslove, stadione, bolju ligu za odskočnu dasku, kvalitetniju infrastrukturu. Česi su mnogo bolji od njih. Slovačka liga je bolja u smislu uslova, ali fudbalski nije. Generalno u Slovačkoj nema kluba koji dominira, stalno se smenjuju, ali ulažu u fudbal, stadione, dobijaju finansijske injekcije od Fife..."

Kakva je Slovačka za život, a kakvi Slovaci?
"Za razliku od Srbije gde osim Beograda i možda Novog Sada nema nekih prilika, u Slovačkoj je standard bolji, postoji više mogućnosti za uspeh, ne vrti se sve oko Bratislave. Pritom, blizu su Austrije, član su Evropske unije, uvek mogu da odu u Češku, poznaju jezik. Slovake 'boli uvo' za sve, nemaju prevelike brige, sve je sređeno, ne stresiraju se, zato se čude što naši ljudi uvek strastveno ulaze u rešavanje problema. Jedino se mi svađamo sa sudijama, malo nas se plaše, a-ha-ha. U Slovačkoj svako gleda svoja posla, vlada otuđenost. Kod nas će se uvek neko naći da ti pomogne, a kod njih nije tako jer nisu ni imali neke muke u životu. Jednostavno - ne tiču ih se drugi."

Koji sport je glavni u Slovačkoj?
"Tamo je prvi sport hokej. Fudbaleri u slobodno vreme ne igraju futsal, već hokej. Dok sam bio u Košicama, na hokejaškoj utakmici bilo je 10.000 gledalaca, na fudbalskoj oko 1.000. Mada, mislim da se stvari menjaju nabolje u korist fudbala. Hokej je, bar za mene, odvratan sport a-ha-ha."

Neostvareni san?
"Da zaigram bar jednu utakmicu za Milan! Strastveni sam navijač Rosonera, spavao sam u Ševčenkovom dresu kao mali. Bukvalno samo jednom da obučem Milanov dres i mogu odmah da završim karijeru. Prijateljska - prijateljska. Pored Ševčenka uzor mi je i Saša Ilić, legenda. Utakmice Partizana i Milana nisam propuštao, pogotovo se sećam one utakmice sa Petržalkom, gledao sam je kao klinac u Tutinu, a s njima i igramo sada u ligi. Bili su u raspadu sistema, sada se vraćaju, neko vreme je bio i ugašen klub."

Samir Nurković - čovek od čelika. 

Piše: Nemanja Banović
Foto: www.kfckomarno.sk