INTERVJU – Marko Simonović: Kad se dignem znam da samo slučajno mogu da promašim!
Vreme čitanja: 16min | ned. 11.12.16. | 08:00
O mukotrpnim šuterskim treninzima, podršci Saleta Đorđevića, odnosu sa Dejanom Radonjićem, genijalnom Teodosiću, privatnom biznisu i još mnogo čemu....
Kada prema životu niste previše zahtevni, već tražite samo onoliko koliko vam pripada, a pritom niste previše bezobzirni da tražite da vam se i to malo istog trenutka servira na tacni, onda vas on pre ili kasnije za sve nagradi. Slično je i sa karijerom Marka Simonovića, koji od košarke nikada nije tražio više od onoga koliko je smatrao da zaslužuje. Njom je relativno kasno počeo da se bavi, ali je ubrzo shvatio da je to njegov pravi poziv. Usledile su mlađe reprezentativne selekcije, Univerzitetska sa kojom je prvo osvojio srebro, pa onda i zlato 2009. godine, kada je kao kapiten u Beogradu predvodio Milana Mačvana, Nemanju Bjelicu, Miroslava Raduljicu, Vladimira Štimca i Marka Kešelja do najsjajnijeg odličja. Usledio petgodišnji reprezentativni post...
I onda kada je možda i najmanje očekivao usledio je poziv u nacionalni tim, srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji 2014, četvrto mesto na Evropskom prvenstvu 2015, i konačno srebro na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru. Reprezentacija mu je donela sigurnost i samopuzdanje, a rođenje ćerke smirenost, pa sada sa 30 godina igra sasvim sigurno najbolju i najzreliju košarku u karijeri.
Izabrane vesti
Ova godina je bila gotovo nestvarna. Sa Crvenom zvezdom je prvo igrao četvrtfinale Evrolige, potom osvojio ABA, pa Superligu, a kao najveći podvig usledilo je pomenuto olimpijsko srebro. Dovoljno da se dođe do zaključka da je 2016. godina najbolja godina u karijeri Marka Simonovića.
"Što se posla tiče verovatno jeste. Stvarno sam zadovoljan kako je sve to proteklo i kako ide sada u novoj sezoni, videćemo kako će se završiti ova kalendarska. Ritam je ubitačan, znate šta nas čeka, ali Bože moj, nikad se nismo predavali, pa nećemo ni sada", rekao je Marko Simonović na početku intervjua za MOZZART Sport.
Svi uspesi imaju zasebnu draž, ali jedan sa sobom ipak nosi veću težinu.
"Sve ima neku svoju priču, ali sigurno da je najveći uspeh to olimpijsko srebro. To se ne dešava često i malo generacija može sa tim da se pohvali. Mi imamo tu sreću da nam se tako namestilo i da smo na kraju krajeva to i zaslužili. Stvarno smo igrali dobru košarku i pokazali kvalitet na Olimpijskim igrama. Mislim da ova generacija zaslužuje zlato, to su sjajani igrači i sjajni momci, bila bi šteta da se ne osvoji neki turnir. Na klupskom planu je stvarno bila uspešna godina, osvojili smo ABA ligu, igrali TOP 8, osvojili domaće prvenstvo, u plej-ofu smo izgubili samo jednu utakmicu. Stvarno je bilo dominantno, ove sezone takođe, krenuli smo serijom 12-0 u ABA ligi, igrama u Evroligi moramo da budemo prezadovoljni s obzirom na to kakav je format i kakve su ostale ekipe. Najbitinje je to što smo konkurentni i što igramo otvorene utakmice sa svim ekipama".
Ipak, detalj koji mu je promenio pogled na život predstavljalo je rođenje ćerke Tare.
"Naravno, smisao života je kada dobijete dete, to predstavlja dodatnu energiju, nema nervoze, uz nju sam počeo da uživam u svemu i to se prense i na teren, uživam u igri. A kada uživate u onome što radite, to onda mora da ide dobro".
"ZA REPREZENTACIJU DOKLE GOD MOGU DA HODAM"
Ulaskom u senorski tim Orlova usledio je i neverovatan uspon u Simonovićevoj karijeri.
"Tako mi se namestilo, otkad sam otišao na to prvo okupljanje reprezentacije sve mi je nekako krenulo uzbrdo u karijeri, nadam se da će tako i nastaviti. Uzeli smo srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji i nekako su se svi igrači posle tog turnira dosta digli, bolje igrali u svojim klubovima. Ja sam sezonu posle toga nastavio u Francuskoj, stvarno sam imao sjajnu sezonu. Bila bi i bolja da se nisam povredio, mesec i po dana sam bio van terena, to dosta poremeti igrača i izbaci ga iz ritma. Kasnije sam se dogovorio sa Zvezdom, došao ovde, imali smo najbolju sezonu u istoriji kluba i sve se samo nadovezalo. Imali smo Evropsko prvenstvo u međuvremenu, Olimpijske igre. Sada smo svi u klubu zadovoljni kako ide, a ostaje da se vidi šta će biti do kraja".
Rad sa Aleksandrom Đorđevićem je od nemerljivog značaja za svakog igrača, a takav je slučaj i košarkašem srpskog šampiona.
"Sale je kao igrač bio as, jedan od najboljih igrača Evrope, možda i najbolji plejmejker tog vremena. Pobednik, kao igrač je imao mnogo pobeda, evo sada i kao trener. Sigurno da svaki njegov savet i pogled na košarku mnogo znači igračima. Ne pričam samo u svoje ime, već u ime svih momaka. Činjenica je da su se svi momci dosta digli, posle reprezentativnih okupljanja. Ja ću za reprezentaciju igrati dokle god budem mogao da hodam i dokle me god tamo budu hteli".
Susret sa Saletom Đorđevićem pred Svetsko prvenstvo 2014. godine nešto je što Simonović verovatno nikada neće zaboraviti.
"Poziv mi je prijao. Došao je Sale na konferenciji za štampu u Ziri kada smo se okupili. I sad mi nešto prilazi i ja mu kažem: ’Sale, hvala ti, reko’, nećeš se pokajati’. I on meni kao šamar, drugarski, i kaže mi: ’Nemoj ti meni hvala, ti ovo zaslužuješ’. I dodaje: Ja znam da ćeš se ti izboriti".
I onda Simonović ode i pogodi odlučujuća bacanja protiv Francuske u polufinalu.
"Lomi se rezultat. I Sale mi kaže: ’Ajde, ovog čuvaš’. Mislim da je bio Pijetrus, ali da posle preuzmem Batuma, koji je tu utakmicu odigrao neverovatno. I poslednji napad - bacanja. Kaže meni Đorđević: ’Izađi i primi loptu u ćošak’. Teo kao da izvede loptu, ti ovamo, ti onamo, i meni između redova da primim loptu u ćošak. Krećem na teren, a on me uhvati za ruku i kaže: ’Ja znam da ćeš da ga daš’. Meni srce ovoliko, nema šanse - dajem ga sto posto! Dao sam jedno, pogledam, oni mi kažu da dam i drugo i to je to! Napravili smo veliki uspeh i vratili košarku posle dužeg niza godina".
Ujedno je i Simonović odgovorio dežurnim kritičarima. Prvi poziv u seniorski tim je našao na veliki broj negativnih komentara.
"U tom momentu moja igra u Zvezdi nije bila kao što je ova sada sigurno, i onda su ljudi... Ali jednostavno nisam se u tu ekipu i sa tim igračima uklopio. Profesionalcu ekipa mora da legne da bi igrao maksimalno. Kao što je u reprezentaciji mnogo lakše jer imate pet-šest vrhunskih igrača i lakše je igrati uz njih. Imate Teodosića samo treba da ga pratite i ubacićete 10 poena, a da ništa ne radite".
"TAMAN KADA MISLIM DA SVE ZNAM O TEU, ON ME PONOVO ODUŠEVI"
Kad smo već kod njega, utisak je da srpska košarkaška selekcija neće imati krajnje limite sve dok u svojim redovima ima igrača kao što je Miloš Teodosić. Njegovim košarkaškim vrlinama gotovo da nema kraja.
"Ček da mu nađem neku manu... On je baš jedinstven. I ne samo kao igrač, već taj mentalni sklop - to se jednom rađa. On je 87. godište, ja 86, te generacije su čitav život igrale zajedno. I baš smo onako, skoro 12-13 godina zajedno. I taman kad mislim da sve znam šta sve radi, on me ponovo oduševi".
To je ta granica između čistog talenta i košarkaškog genija.
"On je genijalac, na granici... Oni su svi ludaci (a-ha, ha). Sa strane kad gledaš ili na TV-u, to deluje uvek drugačije. Ali mi igramo protiv Amerikanaca prvu utakmu na Olimpijskim igrama i on probija. Svi znamo da uvek kada on probija svi se otvaramo, znamo šta sledi ili ’bek dor’ ili ostavlja loptu Radulji. Ja utrčavam, nas je petorica u dva kvadratna metra i on baca onaj pas Bogdanu. Ja se okrećem, neverica, na klupi se drže za glavu. Bogdan je zato i promašio, bio je u fazonu - šta je ovo, o čemu se radi?! Neviđeno. Čovek je čudo, pravi je lider".
Amerikanci su ipak sa druge planete.
"Mnogo su jaki, fizički dominantni. Brzo trče, skaču, jaki su, i onda su već tu u prednosti. Pa onda kad se iz te odbrane rastrče i ubace šuteve... Od malih nogu im se usađuje - ti si zvezda, ti si zvezda, ti si najbolji. I onda on uzme i čim ubaci dve trojke tu nema stajanja. Imali smo tu utakmicu u grupi na Olimpijskim igrama, tu smo ih namestili taktikom, nisu se snalazili u našoj pas igri. Mi smo ih tu nešto vrteli i šteta što nismo dobili. Čisto zbog nas, zbog osećaja. Ali to je kontinent od 300.000.000 stanovnika, uz sistemski rad. A nas 6.000.000. Verujem da imamo igrače iz cele SFRJ možda bismo mogli sa njima. Da su recimo Vučević, Peković zdrav, pa Teo, Bogdanović, jedan, drugi. Bila bi druga priča. Da je...".
"NIKAD LAKO? BILO JE UVEK TEŠKO!"
Simonović je rođen u Prištini 1986. godine, a 1999. se preselio u Beograd gde je počeo da igra košarku.
"Došli smo u Beograd, imao sam 13 i po godina, bili smo na Vidikovcu kod moje pokojne bake. Krenuo sam tamo u školu, upoznao neko društvo, ali kao i svakom detetu u tom prelaznom periodu nije mi sve to baš prijalo. Slučajno sam i krenuo da igram košarku. Bila me uhvatila malo depresija neka i majka počela da se brine za svoje dete i kao ’ajde na košarku, da izađeš malo iz kuće’. Počeo sam u Radničkom Jugopetrolu, baš kod Makse (Branko Maksimović, prim.aut) koji sada vodi FMP. Kod njega sam počeo. Svidelo mi se. I kao hoću ja ovo, hoću da igram i malo, pomalo sam video da mi se sviđa i da bih mogao da igram. Već sam tada imao 192 centimetra visine, bio sam vretenaste građe. Ujaci su moji baš visoki, svi su po dva metra, pa sam na njih povukao. Hteo sam da treniram, gledao sve moguće utakmice, budio se noću da gledam NBA..."
Kao svako dete koje želi da se jednog dana bavi košarkom morao je da pronađe svog uzora.
"U tom trenutku Gurović je bio taj na koga sam se ugledao. Svi mi nađemo nekog u kome prepoznamo našu igru. Meni se on svideo i onda sam pokušavao, pokušavao, trenirao, pokušavao da skidam te šuteve. Posle sam kao profesionalac sam prestao o tome da razmišljam".
Nije u to vreme bilo uvek lako izboriti se sa svim izazovima.
"Bilo je uvek teško. Uvek teško. Profesionalni sport uvek traži mnogo odricanja. Nisam imao nijednu rekreativnu nastavu, nijednu ekskurziju. Letovanja skoro da nije ni bilo. Već tada sa nekih 13, 14 godina, stizali su pozivi mlađe reprezentativne selekcije. Preko leta se usavršavate, radite individualno na sebi. Bio sam spreman da se odreknem svega toga, trenirao mnogo i sve propustio. Ali, nije mi žao. Da mogu biram, sve bih isto ponovo uradio".
"KAD SE DIGNEM, ZNAM DA SAMO SLUČAJNO MOGU DA PROMAŠIM"
Sklonosti prema rafalnoj paljbi van linije 6,75 brzo su bile uočljive.
"Odmah se vidi ko je šuter, ko nije. Stil igre, kako se kreće, koliko traži da se digne na šut. Vidi se ko to ima u glavi, a ko nema. Posle samo trening, trening, trening. Sada više ne ubacujem toliko, ali kada sam bio klinac po 500, po 1.000 ubačenih. Nije bilo treninga da nisam ubacio minimum po 300, 400, to je na nedeljnom nivou po 2.000 - 3.000. Više ne razmišljaš kada gledaš koš. Meni je tako i sada. Ne gledam u koš, mislim, moram da vidim gde je (a-ha-ha). Bitno mi je samo da imam dovoljno prostora da se dignem. A kada se dignem, znam da samo slučajno mogu da promašim (a-ha-ha). Šalim se, naravno. Ali verujem da svaka ulazi".
Za sve je to vezana perfektna fizička sprema.
"Uglavnom šut ide iz nogu. Ljudi se varaju. Moraš prvo da skočiš, pa da se smiriš, ruka je samo završni deo. Dok dođeš do ruke Ima hiljade pokreta do tada".
Kad je lopta kod Simonovića, zna se, Zvezdina publika traži šut van linije 6,75.
"Stvarno se trudim da kroz odbranu i energiju pokrenem ekipu, pa onda krene i trojka i sve. Ulazimo u dobar ritam, publika nam mnogo pomaže. I onda pada roletna (a-ha-ha) - idu trojke, ide sve".
"KOJA PROTEKCIJA, JA SAM DEŽURNI KRIVAC"
Sale Đorđević je svojim savetima dao veliki doprinos Simonovićevoj karijeri, ali je svakako najveći otisak ostavio Dejan Radonjić. Dugogodišnji rad sa strategom Crvene zvezde daje velike rezultate. Crveno-beli su u poslednjih nekoliko godina uspostavili regionalnu dominaciju, a najeveće zasluge za to idu sistemu igre koji je postavio crnogorski strateg.
"Ovo je timski sport i pojedinac ne može ništa sam da napravi. Sve što radimo, radimo zajedno i imao zajednčke zasluge i svi zajedno smo krivci ako nešto ne krene dobro. Ja trenera Radonjića znam dugo, nama je ovo, ne znam, posle pete sezone smo prestali da brojimo... Sedma-osma godina da radimo zajedno i dobro se poznajemo. Ja znam njegov sistem, on poznaje mene, prijatelji smo i van terena. On stvarno radi sjajan posao sa Zvezdom. I to nije nešto sad zato što sam dobar sa njim, čovek je došao i napravio sistem. Govorim o ekipi, ne o klubu, tamo radi Nebojša Čović svoj posao. Selektirao je tim, doveo igrače, zna se šta ko radi, svi su dobri, sjajni momci, svako zna svoju ulogu. Tako je već godinama, to je pravi sistem koji donosi rezultate i koji na duže staze može da obeća dobar rezultat. To je ono što mi radimo, osvojili smo dosta trofeja u poslednjih nekoliko godina, stvarno smo konkurentni u Evroligi, prvo TOP 16, pa TOP 8, ove godine igramo ligu, videćemo dokle ćemo da stignemo. To su sve njegove zasluge, on nije slučajno u Zvezdi toliko dugo i nije slučajno što je imao interesovanja od ozbiljnih evroligaških ekipa".
To što se dugo poznaje sa Radonjićem, ne znači da ima i protekciju.
"Koju protekciju, ja sam dežurni krivac", uz osmeh će Simonović.
"Baš zato što se dobro poznajemo normalno je da ja nosim najveći teret u ekipi, da i kad ne pogrešim budem kriv, pogotovo što su tu mladi igrači, da se ne bi opterećivali tim nekim stvarima. Svestan sam toga i znam to da nosim dosta dobro. Isto tako znam i šta ekipi treba, šta on želi, pa da se tako postavim i malo prodrmam ekipu, da krenemo, da pokažemo više energije i dođemo do rezultata u tom trenutku. Stvarno se dobro poznajemo, kada me pogleda znam šta misli".
Deluje da Simonoviću prija da bude džoker.
"Volim da uđem sa klupe. Sada već imam dovoljno godina i utakmica iza sebe, da mogu da vidim šta ekipi treba u tom trenutku i tako se postavljam. To zna i Radonjić, to zna i Sale Đorđević".
"NEMA SAD STANI, STANI NA KLUPI"
Da li u nekim trenucima kada si na klupi, a vidiš da ekipi ne ide kažeš treneru Radonjiću – je l’ mogu ja sad?
"Nekad onako, vidi on mene kako cupkam na klupi u fazonu ’puštaj me, je....’ I on kaže onako - ´ajde! Posle kad krenu trojke on viče ’stani, stani’. Ma, šta stani, Nema sad stani. Stani na klupi", ponovo će sa osmehom.
Protiv Žalgirisa i Simonovićevog petog faula izgledalo je da je došlo do žučne rasprave sa trenerom.
"To je samo sudar emocija, jer i on i ja, kao i svi ostali igrači, hoćemo da dobijemo utakmicu. Ali, dogodilo se tad između mene i njega. Rekao mi je: ’Šta praviš taj faul?’. Ja odgovaram: ’Pa nije bio’. Ljudi se sa strane pitaju možda, kako tako sa trenerom? Ja im kažem: ’Ma, ljudi mi se znamo’. Nema tu ni trunčice zle namere, niti bilo šta drugo. Jednostavno, samo želimo da dobijemo. Na kraju krajeva i zajedno imamo ne znam koliko pobeda. Imao sam preveliku želju da ih dobijemo, baš me je pogodilo što nisam mogao da pomognem ekipi u četvrtoj četvrtini. Ne kažem da bismo dobili, ali sam mislio da bih dao još neku dodatnu energiju".
Da li je donekle dobro što je posle nekoliko odličnih partija došla jedna takva pogrešna odluka, koja može da trgne igrača i u nekoj meri ga spusti na zemlju.
"Uvek se trudim da dam svoj maksimum, već imam i dovoljno godina. Da sam mlađi igrač, možda bi i bilo tako, ali ne dozvoljavam sebi da se opustim u bilo kom trenutku. Jer u sportu kad sekund propustiš, teško ponovo uhvatiš voz. Razmišljao sam samo o tome da dobijemo i da kroz odbranu dam doprinos ekipi. Nekad se otvori napad, nekad ne. Tako se namestila utakmica, napravili smo preokret, kada smo ušli Milko i ja, kao iskusniji igrači sa klupe, kada je ušao Volters. Vratili smo se iz minusa, vodili na poluvremenu, dosta dobro kontrolisali treću četvrtinu, imali smo četiri-pet poena prednosti, dve tri kontre, koje nismo iskoristili, ali verujem da bismo do kraja prelomili utakmicu. Kada na utakmici od 70 poena povedete 10 razlike, to je teško stići".
"DRAGAN GAČEVIĆ – TAJNA BESPREKORNE FIZIČKE SPREME. LAZA JAČI OD ZIDA!"
Crvena zvezda impresionira svojom odbranom sve ljubitelje košarke na Starom kontinentu i sasvim sigurno spada u red najspremnijih timova u Evroligi. Zasluge za to idu kondicionom treneru Draganu Gačeviću, koji evidentno radi odličan posao u saradnji sa Dejanom Radonjićem.
"Ne spominju igrači često, uvek se slabo spominje taj neki kondicioni deo koji se radi, a ja mislim da je to u današnjoj košarci, uz taktiku, najvažnije. Kondicioni trener mora da vas spremi za sezonu, pa kroz tu sezonu da održava kondiciju koju ste stekli, pa da vas oporavi posle svake utakmice, pa da vas pripremi za narednu utakmicu. U pitanju je Dragan Gačević, koji ima stvarno ozbiljno iskustvo, mentor mu je bio profesor Koprivica, za kojeg znamo da je ubedljovo najbolji. Bio je u reprezentaciji Crne Gore, stvarno momak koji zna svoj posao. Radi zajedno sa Dejanom Radonjićem, ima veliki uticaj na njega, pravi su tandem i to stvarno daje ozbilne rezultate. Bogu hvala, nema ni težih povreda, lakše se oporavimo i brže se pripremimo za narednu utakmicu".
Radonjićev tim ponekad deluje svežije onda kada ima samo jedan dan odmora na raspolaganju, nego kada je nešto duža pauza.
"Baš jeste tako, i biću iskren mi se baš tu i nadamo dobrim partijama, kada igramo te dve utakmice u dva dana, jer spremni smo jako dobro, svi smo fizikalci, možemo dosta da trčimo, pritom, mlađi smo od drugih ekipa. Možemo na tu neku dodatnu energiju da probamo da napadnemo te neke ekipe, kao što sada recimo imamo Olimpijakos, pa Real odmah, kao što smo recimo imali Bamberg pa Armani".
Upravo u toj utakmici sa Armanijem crveno-beli su delovali fiziči najdominantnije, iako je taj meč usledio nakon osmodnevne serije putovanja, spavanja na aerodromu u Kazanju, mečeva sa Himkijem, Cibonom i Bambergom.
"Da nismo bili tako spremni, samo to spavanje bi nas ubilo, to je stvarno bio haos. Naš kondicioni trener, Gagi, kako ga mi zovemo, stvarno radi sjajan posao. Za našu igru moraš da budeš spreman, noge, celo telo, stomak, leđa, to je najvažnije. Mi smo svi ovako jaki, počev od Laze (Branko Lazić, prim.aut), koji je najjači. Laza je jači od zida".
Finansije su nešto sa čim kuburi kompletan srpski sport, a ti problemi nisu zaobišli ni košarku, kao uostalom ni srpskog šampiona.
"Normalno je da ima problema, uvek ih ima, znate i sami da nam situacija u državi nije baš sjajna. Ali mi svi imamo razumevanja, oni isto ljudi rade dan-noć da bi nam obezbedili uslove. Mi smo svi jedan tim koji eto i kada imamo neki problem pokrijemo jedni druge. Tako funkcionišemo godinama i to daje rezultate".
Simonović je u inostranstvu, ne računajući Crnu Goru i Budućnost, igrao samo kratko u Ostendeu, Albi i Ortezu, ali on tome ne pridaje veliki značaj.
"Igrao sam dosta kod nas, to se tako namestilo. Nisam razmišljao na taj način da patim što nisam igrao nešto više preko, jer ako već imate šansu da igrate kod kuće, gde je klub odličan, da igrate vrhunsko takmičenje i imate ugovor koji bi imali u inostranstvu, zašto biste onda išli preko? Malo klubova ima uslove kao što ima Crvena zvezda, u smislu da igra Evroligu, gde imate još 15 ekipa".
"MOGU JOŠ PET-ŠEST GODINA, ALI SE U JEDNOM TRENUTKU NEŠTO MORA KRENUTI SA DRUGE STRANE"
Iako još uvek nije ni blizu odluke o eventualnom privođenju karijere kraju, Simonović uveliko razmišlja o tome šta nisi budućnost, pa je pokrenuo lični biznis. Baš kao i što u svakom trenutku vodi računa da se maksimalno pridržava sportskog, zdravog života, krenuo je tim putem i van terena, otvorivši radnju dečije odeće od organskog materijala “Smile kids“ u Njegoševoj ulici.
"Ja verujem da mogu da igram još pet-šest godina, osećam se dobro, samo da me povrede zaobiđu. Fizički se možda i najbolje osećam ove godine, jer naučio sam svoje telo. Ne radim po šablonu, znam šta mi prija, šta mi ne prija. Osetim kad sam umorniji, kad sam odmorniji, nekad pojačaš teretanu, nekad smanjiš, naučio sam sebe da doziram. Pripremim sebe i uvedem u utakmicu da fizički budem baš kako treba. Verujem da ću što se toga tiče moći još dugo da igram. Što se tiče posla, u jednom trenutku moraš nešto da kreneš i sa te druge strane. Ja sam možda povučen time što sam sada dobio bebu, ali sam u dogovoru sa tim nekim čovekom sa kojim radim, koji je menadžer svega toga i vodi ceo taj moj posao, došao na ideju da je ovo možda i najbolja stvar, jer toga stvarno ovde nema. Bebi garderobe ima, ali ta neka priča koju smo mi započeli, sa tom nekom organskom garderobom, toga nema. Radi se o garderobi prirodnog materijala, organski gajenog pamuka, vune. Ljudi nisu mnogo upućeni, ali to je stvarno bitno. Koža kod beba je jako osetljiva, za sekund dođe do crvenila i osipa, mnogo je manja šansa da se tako nešto desi sa ovakvom garderobom. Na zapadu je to jako rasprostranjeno, ne samo za bebe, već i za odrasle osobe. Mi smo to probali kod nas i za sada je odziv sjajan, prezadovoljni smo", zaključio je Marko Simonović.
Priredili: Nenad Jovanović i Strahinja Klisarić
(FOTO: Star Sport)