Paradigma modernog centra, prgavi provokator i najuticajniji lik svog vremena (VIDEO)

Vreme istinskih heroja i neponovljivih ikona jedne košarkaške ere polako prolazi. Kobi Brajant je zavesu spustio u spektakularnom stilu, Tim Dankan je gotovo neprimetno zatvorio vrata, a pomalo neočekivano tačku na knjigu sa čak dvadeset i jednim poglavljem stavio je Kevin Garnet. 

Košarka ostaje bez najuticajnijeg borca svog vremena. Čoveka koji je karijeru započeo igrajući sa Terijem Porterom i Spadom Vebom, a istu je završio sa Karl Entonijem Taunsom i Endrjuom Viginsom.

Kevin Garnet je unikat. Igrač rođen za današnju, modernu košarku, čija je magija počela još sredinom devedesetih godina prošlog veka. Gledajući sada na sve ono što je Garnet radio deluje kao da je prošao kroz vremeplov i uneo toliko potrebnu svežinu u društvu svih onih teškaša koji su dane na koledžu proveli učeći da „kampuju“ u reketu. Kevin Garnet nije imao živaca da se bavi ni knjigom, ni školskim klupama, ni boravkom na koledžu. On je sve to preskočio i postao prvi igrač u 20 godina koji je direktno iz srednje škole draftovan u NBA ligu.

Ispostaviće se da su to bili dani za pamćenje. Malo ko je mogao da klizi po parketu na način na koji je to Garnet činio, a još manji broj igrača mogao je podjednako dobro da čuva svih pet pozicija.

Ako postoji jedan razlog da žalimo što se Kevin Garnet nije pojavio malo kasnije onda je to zasigurno taj što je toliko bio ispred vremena, da košarka iz tog vremena nije znala u potpunosti da iskoristi njegov ukupni potencijal.

Sve se to jasno videlo još u njegovim prvim godinama karijere, kroz prizmu partnera sa kojim je delio reket. Mnogi od njih bili su ili za dve klase ispod (Kristijan Letner, Čeroki Parks, Džo Smit, Edi Grifin), ili igrači gladni prostora u reketu (Stojko Vranković, Raša Nesterović, Stenli Roberts, Mark Blunt), pa čak i pomalo od oba (Majkl Olovokendi).

Kevin Garnet i Tim Dankan predstavljaju pionire, preteču modernih krilnih centara, paradigme po čijim nacrtima su karijere gradili asovi poput Krisa Vebera, Rašida Valasa, Dirka Novickog, Džermejna O'Nila... Iako su neki bili nešto stariji, iskusniji. Obojica su u NBA svet ušli praktično na kraju zlatne ere najdominantijih centarskih figura poput Dejvida Robinsona, Šakila O'Nila ili Patrika Juinga.

Prvobitna ideja bila je da se upare ti moderne, okretne, svestrane atlete sa centrima orijentisanim ka igri u samom reketu, čime bi upravo majstori poput 40-godišnje prgave svađalice mogli da rašire krila i zablistaju punim sjajem. U to vreme najveći problem za igrače poput Kevina Garneta bio je – kako da sačuvaju tenkove kao što je Šek? Mada je vrlo lako enigma mogla da bude sledeća – kako bi Šek mogao da sačuva atletu nalik Garnetu?

Umesto što je dobijao centre kakvi su se retko uklapali u njegov mozaik, klubovi u kojim je Kevin Garnet ostavio neizbrisiv trag mogli su da krenu od pretpostavke – da li im pored KG treba teškaš ispod koša?

U vreme kada je Garnet dostigao vrhunac karijere, tokom sezone 2003/04, NBA košarka proživljavala je velike promene. Čak i kada je otišao u Boston, gde je konačno uzeo šampionski prsten, i dalje nije imao priliku da zaigra u sistemu gde bi njegov potencijal bio izražen do najviših granica. Mesto na parketu delio je sa Kendrikom Perkinsom, centrom ograničenih ofanzivnih mogućnosti, uvek orijentisan samo na igru u reketu. Doduše, Perkins i Garnet su na parketu izgledali dobro, ali zajedno nisu mogli da naprave magiju kakvu bi KG verovatno kreirao da je pored sebe imao, na primer, Lamara Odoma.

Najbliži željenom modelu bio je Rašid Valas i to tek 2010. godine, kada se Šid praktično već nalazio na kraju puta i više vremena provodio tražeći adekvatnu formu. Ali, neporozni uticaj kojim je Garnet zračio na svakom koraku doneo je Keltima prsten. Zato i jeste jedan od onih sa nadljudskim mogućnostima - umeo je da ostavi tako jak pečat i promeni igru iz korena, samo kako bi je naštelovao na šampionsku frekvenciju. Postao je lider, neko ko je promenio kulturu velikog kluba jednim zamahom.

Garnet je zapravo tek u Bruklinu dobio ono što mu je dugo bilo potrebno i to sticajem čudnih okolnosti. Prvobitna ideja bila je da Garnet igra iznad prosečnu četvorku pored Bruka Lopeza, čime je Bruklin dobio najvišu, ujedno i najsporiju centarsku liniju.

Tek kada je Lopez počeo da proživljava probleme s povredama, Džejson Kid je dobio mogućnost da eksperimentiše s Garnetom i pruži mu slobodu koja mu je toliko nedostajala. Tačnije, da mu dodeli ulogu „smolbol“ centra, a da mu društvo prave Pol Pirs, Andrej Kirilenko i Džo Džonson. Bila je to upravo postava koja je spasila sezonu Netsima i odvela ih do druge runde plej-ofa, ali 37-godišnji Garnet ništsa nije mogao protiv neuhvatljivog Lebrona Džejmsa i Majamija.

Nažalost, nikada nećemo znati koliko bi dobar zapravo bio Garnet iz najboljih dana u tadašnjem sistemu Bruklina. Za napad u kojem je Garnet centar zapravo ne postoji defanzivno rešenje, najviše iz razloga što upravo on može da raširi odbrambenu liniju toliko da kasnije može da bira da li će napasti s poludistance, iz reketa ili da završi akciju dodavanjem. Podjednako je bio naporan i težak na drugoj strani terena, bilo je gotovo nemoguće izaći na kraj s njim.

Gledajući čistu evoluciju šampionskih generacija, jedno od najvažnijih oružja svih timova bili su zapravo multifunkcionalni centri. Zamislite samo Garneta na poziciji Krisa Boša u Majamiju, ili u koži Drejmonda Grina u Golden Stejtu. Bili bi to pakleni timovi, iako sami po sebi već jesu.

Iako je Garnet u košarku stigao prerano, njegov naslednik u Minesoti stigao je tačno na vreme. Karl Entoni Tauns predstavlja možda i idealan model naslednika jednog od najvećih provokatora svog vremena, sada je samo potrebno da trener Tom Tibodo pronađe adekvatno rešenje kraj kojeg će Tauns izrasti u najjače centarsko oružje novieg vremena.

Dotad, ostaće uspomena na najboljeg strelca, najboljeg skakača, asistenta, „kradljivca“ lopti, blokera i igrača sa najviše odigranih utakmica u istoriji Minesote. Jednog, jedinog i neponovljivog Kevina Garneta. Čoveka čije će ime zauvek ostati na usnama navijača Vukova, kluba gde je napisao prvo, ali i poslednje košarkaško poglavlje i gde je dotakao zvezde. 

NBA šampion, Ol-star igrač u 15 navrata, MVP, najbolji defanzivac, četiri puta član najbolje petorke... Osvajač zlatne olimpijske medalje u Sidneju, maestro koji je karijreu završio s prosekom od 18 poena, 10 skokova i četiri asistencije po meču.

Legendo, sledeća stanica je – Kuća slavnih. Zaslužio si. 

(FOTO: Action Images)