Čovek koga su voleli da mrze (VIDEO)
Vreme čitanja: 8min | čet. 30.04.15. | 15:16
Jedini je američki sportista kojem je pošlo za rukom da bude deo idealnih srednjoškolskih timova u američkom fudbalu, bejzbolu i košarci. Odlučio se za ovaj poslednji i obeležio ga kao drugi najomraženiji igrač NBA lige osamdesetih godina posle neprikosnovenog Bila Lejmbira. Deni Ejndž, košarkaški đavo
Njegova fizička pojava nikako nije odavala utisak igrača koji je ušao u istoriju kao jedini američki sportista koji je biran u najbolje srednjoškolske timove u državi (All-American) u tri različite sportske discipline; američkom fudbalu, bejzbolu i košarci. Nikome ni pre ni posle njega ovo nije pošlo za rukom. Neupečatljive građe, uz bezazleni „bejbi fejs“ izraz lica i pojavom koja nije ostavljala utisak igrača koji bi mogao da predstavlja bilo kakav problem bilo kome, Deni Ejndž bio je upravo sve suprotno od toga. Naoružan pre svega neutoljivom žeđu za pobedom, bek Boston Seltiksa umeo je kao retko ko da iznervira igrače i navijače protivničkih timova služeći se neretko prljavim trikovima, upornim i konstantnim nasrtanjem i odbijanjem da se povuče, kao i konstantnim raspravama sa sudijama. Podjednako „napadan“ bio je i u ofanzivnom i u defanzivnom delu igre. U Denijevom, slobodno se može reći „makijavelističkom“ pristupu igri, ponekad zaista nije birao sredstva kako bi došao do cilja/pobede/koša. I mada se pomalo i preterivalo u opisivanju Denija kao isključivo „prljavog“ igrača, činjenica da je često bio sklon primenjivanju „niskih udaraca“ rezultirala je trajnom etiketiranju „najprljavijeg igrača NBA lige osamdesetih godina, posle Bila Lejmbira“.
Izabrane vesti
Kao bek-šuter njegov učinak na terenu izgledao je ovako: 85% sa linije slobodnih bacanja, 47% iz igre i 38% za tri poena. Odličan asistent i dribler, nezgodan odbrambeni igrač (upravo on čuvao je Džordana 1986. kada je ovaj Bostonu ubacio 63 poena, ali na toj utakmici čuvao ga je ceo tim Seltiksa bez ikakvog efekta) Ejndž je pre svega bio veoma inteligentan košarkaš. Iako na prvi pogled nije izgledao tako, imao je i sasvim solidne fizičke predispozicije. Doduše, niste ga često mogli videti da, recimo, zakucava (razlog leži verovatno u činjenici da je jednom prilikom na koledžu prilikom zakucavanja fauliran s leđa pri čemu je polomio ruku) Ejndž je uvek žestoko i bez imalo oklevanja ulazio u svaki duel. Od 1984. do 1988. period u kojem su Seltiksi osvojili dve titule i četiri puta došli do finala, beležio je 15,6 poena i 6,2 asistencije u proseku, uprkos podatku da je tokom jedne utakmice prosečno šutirao na koš 9,4 puta. U sezoni 1985/1986. s linije slobodnih bacanja šutirao je sa čak 90,4 procenata uspešnosti.
Pre nego što je draftovan, tačnije pre nego što ga je 1981. izabrao veliki Red Ojerbah, Ejndž je igrao bejzbol u timu Toronto Blu Džejsa i Boston je od njih jedva uspeo da otkupi njegov ugovor. Mnogi su ipak na ovaj Redov potez gledali kao na još jedno u nizu njegovih „kockanja“, ali kao i bezbroj puta pre toga stari lisac dokazao je da zna šta radi. Nisu mu promakle odlične Denijeve igre na koledžu (Najbolji igrač Istoka, Džon Vuden priznanje…) i utakmica za pamćenje, sedamnaest godina pre one koju je Džordan odigrao u finalu 1998. protiv Jute. Pod istim okolnostima, odnosno igrajući „pod gripom“ Ejndž je 1981. u dresu Brigam Jang Univerziteta sa 37 postignutih poena devastirao tim UCLA.Upravo oni odbili su ga četiri godine ranije jer je navodno po njima bio „previše spor“.
Kada je napokon stigao u tim Bostona već ispunjenog zvezdama, očekivanja su bila velika. A početak je bio težak. U svojoj autobiografiji Leri Bird se osvrnuo na Denijev prvi trening; „Šutirao je 2.547 puta i nijednom nije pogodio.“ Sa smešnom minutažom (tadašnji trener Seltiksa Bil Fič nije ga smatrao igračem koji zaslužuje veću pažnju) njegov prosek od 24,4 postignuta poena koji je beležio na koledžu sada je izgledao dalek i nestvaran. Prirodnu ulogu koju je imao na koledžu gde je sve bilo podređeno njemu, sada je morao da ustupi Birdu, Mekhejlu, Denisu Džonsonu ili Robertu Perišu. Morao je da se prilagodi njima, i to je i učinio. Istina, ponekad bi znao da šutne i pomalo nerezonski ili napravi neki lošiji pas, ali sve sa intencijom da se prilagodi i bude deo visokog standarda košarkaške magije Seltiksa koji su pomenuta trojica praktikovala. Izgledalo je da poraz u timu Bostona nikome nije padao teže nego njemu. Nije mogao da sakrije izraz neverice, čak i gađenja, kada je stojeći sa strane posmatrao košarkaše Lejkersa kako egzaltirano slave titulu posle šest utakmica u čuvenom finalu iz 1987. Odmorni i pre svega zdravi, Lejkersi su u startu bili u očiglednoj prednosti nad Bostonom koji je prethodno odigrao seriju napornih utakmica sa Milvokijem i Detroitom, i to sa timom koji je za razliku od protivnika bio sve samo ne zdrav. „Možda su fizički superiorniji od nas, ali smo mi definitivno bolji košarkaši“, rekao je Ejndž o čuvenom rivalstvu Seltiksa i Lejkersa tih godina.
Najviše zahvaljujući treneru Kej-Si Džonsu koji je uvideo njegov potencijal od 1986. njegova „sporedna uloga“ u timu postajala je sve veća i značajnija. „Nisam više imao osećaj griže savesti ukoliko bih se odlučio na šut pored brojnih zvezda u timu. Počeo sam da rezonujem drugačije. Ukoliko bih napravio grešku, tu su oni da je isprave“, rekao je Deni 1986. godine. Obično bi dolazio do izražaja kada bi njegovi poznatiji saigrači bili povređeni ili udvojeni tokom igre. Jedan od najčešćih načina na koji su NBA timovi igrali odbranu protiv Bostona u njihovoj zlatnoj eri bio je udvajanje jednog od igrača iz velike trojke (Bird-Mekhejl-Periš) ostavljajući tako Ejndža ili Denisa Džonsona otvorenim pa šta bude. Ejndž je na njihovu žalost u ovakvim situacijama obično bio precizan. Detroit Pistonse recimo, ovaj „provereni“ scenario koštao je prolaska u finale 1987. Deni je tada i pored fantastičnog Birda (37 poena, 9 asistencija, 9 skokova) preciznim skok-šutem praktično odlučio pobednika u sedmoj utakmici serije.
Čovek koji je Ejndža i javno nazvao „prljavim igračem“ bio je nekadašnji šesti igrač Seltiksa Don Nelson, u to vreme trener Milvoki Baksa. Jedan od događaja koji je umnogome doprineo ovakvom etiketiranju odigrao se na meču između Bostona i Atlante 1983. Centar „Houksa“ Tri Rolins posle tuče i opšteg meteža koji je potom usledio ujeo je Ejndža za prst. „Malo smo se potukli i ja sam završio sa dve kopče jer je malo nedostajalo da mi odgrize prst“, rekao je kasnije Deni. Neobjašnjivo, (a istovremeno i ne tako čudno, imajući u vidu Denijevu reputaciju) ovaj događaj ispostavilo se dobio je kasnije sasvim drugačiji ishod. Većini je u sećanju ostao okršaj u kojem je usled tuče Ejndž ujeo Rolinsa, a ne obrnuto. Kada je 1988. u čuvenoj sedmoj utakmici polufinala Istočne Konferencije Dominik Vilkins imao loptu nekoliko sekundi pre kraja i tri poena prednosti za Boston, bilo je sasvim izvesno da će Nik pokušati trojkom da odvede Atlantu u produžetke. Izvesno, jer je Vilkins na toj utakmici bio u nezaustavljivoj seriji u kojoj je na kraju postigao 47 poena. Ejndž je odlučio da ga zaustavi, ali bukvalno. Izbacio ga je iz terena grubim i namernim faulom. Sekund pre kraja Vilkins je pogodio prvo slobodno bacanje, zatim namerno promašio drugo ne bi li njegov tim potom uhvatio loptu i postigao pobedonosni koš, ali nije vredelo. Seltiksi su slavili rezultatom 118:116.
„Tri Rolins ujeo čoveka“ glasio je jedan novinski naslov kao i naziv ovog video-klipa. U drugom delu možete videti Suzan Sajks, poznatiju kao „Busty Heart“, koju je kamera prvi put zabeležila upravo na ovoj utakmici. Ovaj premijerni „nastup“ lansirao je njenu tridesetogodišnju karijeru pomalo nestandardnog pin-ap modela.
Znalo se, uloga „Prljavog Harija“ u timu Bostona bila je rezervisana za njega. Kao i uloga „najmanje voljenog“ igrača šampionskog tima Bostona, verovatno najboljoj NBA petorci ikad okupljenoj. Leri Bird bio je apsolutna i neprikosnovena zvezda tima, iza Mekhejlove pomalo odbojne i neobične fizičke pojave krio se čovek sa izrazitim smislom za humor. Denis Džonson bio je fini momak Seltiksa, koji je često pružao ruku protivničkim igračima pomažući im da ustanu kada bi posle nekog duela završili na podu. Robert Periš u ulozi „Poglavice“ stoički je odrađivao svoj deo posla, dok je Bil Volton desetkovan raznim povredama postao tragična figura čak i za one koji su ga mrzeli dok je igrao na UCLA Univerzitetu i Portlandu. Ostao je Deni Ejndž. Čovek koga su voleli da mrze. „Publika Deniju zviždi jer je ljubomorna na njega, dok u slučaju Bila Lejmbira to rade jer ga jednostavno mrze. U tome je razlika između njih dvojice“, objasnio je u to vreme Leri Bird. Na zagrevanjima prilikom gostovanja Deni je nosio majicu na kojoj je pisalo: „Mrzim Denija Ejndža“.
Nažalost, taman kada je počeo da dobija veću ulogu u timu Bostona i prvi i jedini put bio uvršten u Ol-star selekciju, Ejndž je 1988. trejdovan u Sakramento. Na prvoj utakmici između Kingsa i Seltiksa Ejndž je bivšem timu ubacio 39 poena. Boston je u produžetku ipak trijumfovao, a iznerviran i nenaviknut da gubi, Deni je napustio teren pun gorčine odbijajući da se rukuje sa nekadašnjim saigračima. U sezoni 1988/1989. za Kingse je beležio 18,5 poena uz 6,2 asistencije i četiri skoka. Period od 1990. do 1995. proveo je u Portlandu i Finiksu i beležio blizu 18 poena za 36 minuta. Igračku karijeru koja je trajala od 1981. do 1995. statistički je završio sa 15,5 postignutih poena, 5,4 asistencije i 3,6 uhvaćenih lopti. Tačno 20 godina nakon odlaska iz Bostona, vratio se u bivši klub kao trener i 2008. konačno Seltiksima doneo novu titulu. Prvu posle one iz 1986. koju je osvojio kao igrač.
Pored pomenutog incidenta sa Tri Rolinsom i ujedanjem, pogledajte ovaj klip duhovito nazvan „Deni ne zaboravlja…“. Ako ništa drugo, morate mu odati priznanje za hrabrost…
Deni Ejndž će bez sumnje za mnoge zauvek ostati jedan od najomraženijih igrača lige i mnogi bi se verovatno iznenadili kada bi znali da je Deni Ejndž privatno sasvim drugačija ličnost od one na terenu. Ličnost posvećena religiji (obavljajući ulogu generalnog menadžera Seltiksa, istovremeno je bio i mormonski sveštenik); uzoran otac šestoro dece i suprug u skladnom braku koji traje više od trideset godina; čovek koji ne puši i ne pije (dok su ostali igrači Seltiksa proslavljali titulu uz pivo i šampanjac, Deni je konzumirao kiselu vodu što ga opet nije poštedelo infarkta koji je imao u 50 godini). Leri Bird jednom ga je opisao kao „mlađeg brata koji vam stalno dosađuje, ali kojeg toliko volite da jednostavno ne možete da budete ljuti na njega“. „On je đavo od igrača“, ovim rečima opisao ga je saigrač Denis Džonson. Kako god ga doživljavali, činjenica je da je Deni Ejndž jedan od najboljih bekova svoje generacije, neizostavan šraf u nezaustavljivoj mašineriji Boston Seltiksa osamdesetih, i jedinstven primer sportiste koji se fantastično snalazio u tri različita sporta koji nemaju ama baš nikakve međusobne sličnosti.