Vreme i da reprezentacija Srbije profitira od MVP nagrada Jokića, Teodosića, Micića, Kalinića...

Koliko puta se kroz izjave sportista provlačila misao kako su individualna priznanja plod timskog uspeha i pogotovo da bi ih menjali za šampionsku titulu ili zlato? Više nego ikada ranije o pojedinačnim trofejima se piše i priča, čak i lobira putem raznih kanala kako bi se progurala jedna ideja. U fudbalu su do prošle godine gotovo sve se vrtelo oko Lionela Mesija i Kristijana Ronalda, u košarci poslednjih godinu dana Srbija ima monopol zbog čega je jedinstvena u svetu.

Nikola Jokić je drugu godinu zaredom MVP najjače lige sveta i ma šta neki mislili, ponovo je počistio konkurenciju. Vasilije Micić je u Beogradu doveo Anadolu Efes do uzastopne evropske titule na šta je dodao zvanje najboljeg strelca Evrolige prvi put u karijeri i ponovo najkorisnijeg igrača Fajnal fora čime je ponovio prošlogodišnji uspeh iz Kelna. Miloš Teodosić je omogućio Virtusu da podigne pehar Evrokupa i konačno ga vratio u Evroligu, posle skoro deceniju i po čekanja. Nikola Kalinić je poneo epitet MVP u ABA ligi i ima mogućnost da posle Kupa Radivoja Koraća odbrani i Jadransku ligi i domaće prvenstvo. Biser Mege Mozzart Nikola Jović proglašen je za mladu nadu u usponu ABA lige, što je ekvivalent onoga što dobijaju starije kolege ili neko poput Luke Dončića koji je počeo da pravi čuda dok po krštenici nije bio još ni punoletan, dok je njegov klupski kolega Nikola Đurišić najkorisniji igrač nedavno završenog juniorskog turnira Evrolige.

Na papiru, samo Jokić nije uspeo rezultatom da pokrije MVP nagrade. Ali ono što je srpski as uradio sa Denverom, konkretno ove sezone bez pomoći drugog i trećeg igrača kluba, Džamala Marija i Majkla Portera Džuniora, gotovo je u ravni sa ulaskom u finale. Jer ako oduzmete Jokića, pogotovo bez pomenute dvojca, Denver bi bio u najužoj konkurenciji za izbor prvog pika na draftu.

Pešić skinuo kapu srpskim asovima: Jokić čini da se NBA prilagođava njemu, mi smo posebna sorta

Srbi su se okitili lovorikama i uradili nešto što istorija ne pamti, a gde je u svemu tome reprezentacija? Koliko god da je prošla godina bila posebna zbog ličnih uspeha naših najvećih zvezda, toliko je debakl Srbije u kvalifikacijama za Olimpijske igre ostavio gorak ukus jer je propuštena još jedna šansa da se konačno probije srebrna barijera i prvi put u istoriji samostalne države - ujedno i posle 2002. godine u Indijanapolisu - osvoji reprezentativno zlato.

Od onog sumornog julskog popodnevna do poslednjih uspeha srpskih vedeta promenilo se mnogo toga, od selektora do najbližih saradnika, baza igrača je proširena, ali je kičma Srbije ostala ista. Ne pamti se kada je toliki fokus bio na vraćanju nacionalne selekcije na vrh piramide i da se kvalitet struke podigne, selektor Svetislav Pešić, direktor Dragan Tarlać i KSS rade sve da u vreme komplikovanih odnosa Fibe i Evrolige uspostave sistem koji bi vratio dresu sa državnim grbom značaj, ali će to biti nemoguće sve dok se ne nastupi sa usaglašenim godišnjim kalendarom koji bi omogućio istovremeno prisustvo svih činilaca na kontinentalnoj košarkaškoj mapi pošto je NBA dimenzija za sebe i nemoguće je uticati na istu. Najave takvog raspleta postoje...

Bogdanova povreda velika selektorova briga

Posle još jedne berićetne godine za naše superzvezde, nova šansa za timskim uspehom ne bi smela da se propusti. Došlo je vreme da se MVP nagrade pretoče u zlato. Čekamo ga već 20 godina, a Svetislav Pešić je došao sa idejom da se ne ostvare reči Nemanje Bjelice posle Italije i ne prođe još toliko vremena kako bismo dočekali toliko željeni najviši stepenik na podijumu. Svi preduslovi za tako nešto postoje, od trenera koji je s početka trećeg milenijuma kao selektor Jugoslavije ostavljao sve iza sebe, do igrača koji su na vrhuncu moći.

Vest da bi Bogdan Bogdanović mogao da propusti Evropsko prvenstvo probudila je zebnju jer je šuter Atlante Hoksa od 2013. godine uvek sebe davao bespoštedno za Srbiju i sa ostalim članovima "srebrne generacije" učinio da ponovo šampionate dočekujemo isključivo s najvišim ambicijama. Njegov eventualni izostanak došao bi kao kofa ledene vode pravo u lice i dodatno opterećuje u situaciji kada se još čeka odluka Nikole Jokića.

Španija radi na ekspresnoj naturalizaciji Lorenza Brauna!

Košarkaški zemljotres: Džoel Embid želi da igra za reprezentaciju Francuske!

Bez najboljih srpskih igrača u NBA Srbija gubi neopisiv individualni kvalitet koji pravi ogromnu razliku, pogotovo jer se druge reprezentacije služe pravilima naturalizovanja stranaca gde Francuska cilja čak na Džoela Embida zbog porodičnih veza sa tom zemljom, a Španija na Lorenza Brauna u nedostatku kvalitetnih domaćih plejmejkera. Ni branilac krune Slovenija sa Lukom Dončićem, te Italija, Nemačka, Litvanija, Turska ili Grčka sa Janisom Adetokunbom neće igrati samo da bi bili učesnici i postoji osnov za razmišljanje da će konkurencija za tron biti najozbiljnija u poslednjih desetak godina.

Selektor Pešić je samo u poslednje tri sedmice govorio nekoliko puta o tome da je kontinentalno prvenstvo daleko jer pre toga slede dva okupljanja povodom kraj prve i početka druge faze kvalifikacija za Mundobasket 2023. u Indoneziji, Japanu i Filipinima gde je svaka pobeda važna zbog toga što rezultati prenose, a u novoj grupi dolaze Grčka, Turska i Velika Britanija. Kako se klupske sezone završavaju nepunih sedam dana pre prvih utakmica u junsko-julskom razigravanju, velika je dilema na koga će trofejni strateg moći da računa. U istim govorima Pešić je aplauzom pozdravio sve MVP pehare, ali i postavio pitanje može li pelcer da se primi u reprezentaciji, konkretno tokom septembra jer je to prvo takmičenje na programu?

“To su velika priznanja za njih, sve ih lično poznajem i znam da im cilj nije da osvajaju individualne nagrade, već titule, kao što je to Vasilije Micić uradio sa Efesom. Satisfakcija za igrače, ali i motivacija za nove naraštaje koji žele da se bave košarkom. Mi smo tu situaciju imali i prošle godine, Micić, Teodosić i Jokić su bili najbolji, a nismo otišli na Olimpijske igre. Sada moramo da postavimo prioritete, da li ćemo svi da budemo srećni i bacamo trenerke u vazduh ili... Veliki je ovo podstrek za njih, ali hajde da vidimo hoćemo li imati i mi neki profit“, rekao je Pešić nedavno za televiziju K1.

Nikola Jokić je najbolji dokaz koliko tim može da funkcioniše kada se oko njega okupe pravi igrači. Ali i Jokiću je za bolji učinak Denvera bilo potrebno ljudstvo. Zbog toga je čovek sa zlatima 2001. i 2002. stavio Nikolu Jokića i imenjaka Kalinića u kontekst odnosa Majkla Džordana sa Skotijem Pipenom ili Denisom Rodmanom. Jokić je sezonu završio daleko ranije nego prošle godine, a kako mu se rodila ćerka poželeo je da slobodno vreme maksimalno iskoristi u odmoru sa porodicom i realnijim šansama da navuče opremu vicešampiona Evrope iz 2017.

Miloš Teodosić je ušao u pozne igračke godine, ali je igrama u dresu Virtusa potvrdio da je i klasa večna. Možda ne da minutažom nosi teret kao 2014, ali autoritetom u svlačionici, genom košarakškog genija i iskustvom plejmejkera čiji potezi ostavljaju bez daha. U finalu Evrokupa sa Bursom uzeo je loptu u ruke i sam rešio pobednika. Baš kao što je to Vasilije Micić uradio pre samo nekoliko dana u Beogradskoj areni.

Megin izdanak ušao je u zenit karijere i tokom protekle četiri godine naučio da egzistira na parketu sa Šejnom Larkinom tako da mogu da stanu rame uz rame sa nekim od najboljih bekovskih tandema u istoriji evropske košarke poput Miloša Teodosića i Nanda de Koloa u CSKA, ranije u istom klubu Džej Ar Holdena i Trajana Lengdona, Dimitrisa Dijamantidisa i Vasilisa Spanulisa u Panatinaikosu, Šarunasa Jasikevčijusa i Entonija Parkera u Makabiju... Micić je direktno doneo dva najvažnija klupska pehara Efesu i pokazao crtu lidera spremnog da preuzme odgovornost čak i kada igra rovit, ili je u kontraritmu. Nikola Kalinić je od ulaska u A tim Srbije imao ulogu vezivnog tkiva, igrača koji energijom menja ritam, može da uradi širok spektar poslova ili jednim potezom okrene utakmicu. Baš to radi i u Crvenoj zvezdi gde je od Dejana Radonjića prvi put dobio zaduženja kakva nikada ranije nije imao u karijeri.

Glavna odlika pomenutog kvarteta je što su svi oni u svojim klubovima - lideri. Prve violine, udarne igle, vedete... Nazovite to kako hoćete, ali su u hijerarhijama svojih timova iznad ostalih. I to je još jedan od izazova sa kojim selektor i njegov stručni štab treba da se uhvate u koštac - kako svim asovima pronaći adekvatnu rolu i uklopiti je u ono što je Srbiji potrebno? I nisu tu samo Jokić, Micić, Teodosić i Kalinić, već Bogdan Bogdanović - pod uslovom da se oporavi -, Nikola Milutinov, Vladimir Lučić, Nemanja Bjelica, Marko Gudurić, Nemanja Nedović, Stefan Jović koji su već ostavili trag u reprezentaciji, te momci poput Filipa Petruševa, Alekseja Pokuševskog, Nikole Jovića, Nikole Đurišića, Balše Koprivice, Alena Smailagića čije vreme dolazi.

“Hajde da vidimo kako da napravimo dobru reprezentaciju, kako nam se ne bi desila prošla godina. To treba javno reći... Mi smo igrali kvalifikacije za Tokio i izgubili od Italije. Jedna utakmica je uvek prednost za tim koji nije favorit. Srbija je ušla u pripreme sa četiri igrača. Jedan je dolazio, drugi odlazio, treći povređen, četvrti bolestan... Onda dođe Italija i ode u Tokio. U januaru me prethodno zovu naši novinari i vaše kolege i pitaju da li mi imamo šansu da osvojimo zlato u Tokiju. Rekao sam im odmah da se mi još nismo ni plasirali na Olimpijske igre, da ne trčimo pred rudu...“

Osiguranje koči NBA igrače da igraju oba "prozora" i Evrobasket

U svemu tome leži i činjenica da će njihovo klupsko opterećenje realno trajati do pred kraj juna. Iscrpljenost, zasićenost, povrede... To je realan problem tako velikih sistema, a još je izraženiji u proteklim godinama kada su sezone nikad duže, a vreme za nacionalne timove u najjačim sastavima je svedeno na minimum. Tako Igor Kokoškov za vreme svog mandata nije radio sa Jokićem i Bogdanovićem, Svetislav Pešić se u kvalifikacijama za Mundobasket bavio igračima koji predstavljaju budućnost srpske košarke, dok sa njenim najvećim uzdanicama još ima samo usmeno-pismeni kontakt. Zbog umora na kraju klupskih sezona u Evropi neke možda neće videti ni u mečevima sa Letonijom u Rigi i Belgijom u Nišu, a one iz NBA ne pre početka avgusta zbog pravila maksimalnog angažmana od 28 dana te važne stavke njihovog osiguranja.

Ako neko zna da ukalupi sve u funkcionalnu celinu onda je to popularni Kari. Duda Ivković i Saša Đorđević imali su adekvatan pristup tom problemu posle višegodišnje bure i nastanka samostalne države, ali je uvek nedostajalo ono nešto za zlato. Ivković je u neko drugo vreme svetske košarke krojio najveće uspehe Jugoslavije, po ukidanju sankcija stajao i rame uz rame sa Žejkom Obradovićem kako bi Plave bez otcepljenih država uveo u zlatni niz, dok je Saša Đorđević igrački rastao kroz isti period i u radu sa najvećim trenerskim imenima pokupio finese koje je zajedno sa autoritetom velikana pomešao kako bi produžio ono što je Duda započeo 2009.

Gledajući sa ove distance Evropsko prvenstvo jeste daleko, ali tri i po meseca proleteće brzo. Pešić će dotad biti u rascepu između kvalifikacija i razgovora sa svim potencijalnim kandidatima posle čega će dobiti jasnu sliku na koga može da računa. Ko god da se nađe na spisku Srbija ne sme sebi da dozvoli novu Španiju, Argentinu, Italiju, da ne bude u igri za medalje. Ne zato što su očekivanja nacije velika, ne zato što nekom nešto duguju, već zato što bi nove rane eliminacije ostavile bez šanse da stave tačku na pravi način. Istovremeno bi se produžio post koji traje od 2017. - doduše, zbog korone igrala su se samo dva velika turnira -, a ne zaboravljamo ni danas sve što smo gledali od 2003. do Evrobasketa u Poljskoj, onda i od 2010. do Mundobasketa u Španiji. Bilo je u tim godinama svega, od (ne)očekivanih otkaza, preko izbegavanja reprezentativnih obaveza do nesrećnih povreda...

Srbija danas ima dobru šansu da aktuelni momenat pretoči u zlato. Samo još da je sada prihvati oberučke...