Reprezentativne legende: Pau 14/18, Dirk 10/13, Parker 10/13, Skola 17/18, Dijao 13/13, Manu 9/16, Dragić 8/9

Hladan tuš iz Kolorada. Nikola Jokić je odjavio reprezentaciju Srbije za ovo leto i na taj način raspršio snove o srpskom Drim timu na predstojećim Olimpijskim igrama. Ima Srbija i bez Jokića svoje adute koji su na prethodnim takmičenjima nosili igru reprezentacije i donosili medalje, ali bi sa najkorisnijim igračem NBA lige svakako bila mnogo jača i konkurentnija ako ovog leta otputuje u Tokio.

Uz svo razumevanje i argumente sa obe strane, Jokićeva odluka da ne igra za reprezentaciju opet je izazvala polemike. Nije Jokić ni prvi ni poslednji koji je preskočio leto sa reprezentacijom. Dešavalo se i dešavaće se. Ali isto tako ostaje razočaravajući utisak da njemu igranje za reprezentaciju nije na listi prioriteta kao nekim aktuelnim reprezentativcima. Ili da odluke o igranju za reprezentaciju ne zavise samo od njega već i od kluba i okruženja.

Kokoškov: U kontaktu smo s Bogdanom, Raduljica i Jaramaz ne mogu da pomognu, Milutinov nas čeka

Pokuševski i Smailagić odbili reprezentaciju, poznat spisak za Atinu

Kokoškov o Jokiću: Nadam se da će biti sa nama, ne mogu da kažem da nam je svejedno

Činjenica je da je Jokić i dalje mlad igrač i da sa 26 godina ima pred sobom brojna reprezentativna okupljanja. Ali nepobitno je da je do sada preksočio dva od četiri velika takmičenja na kojima je mogao da igra.

Da li baš sve može da se objasni umorom ili ugovorima? Da li je NBA zvezdama teže nego ostalima? U zavisnosti iz kojeg ugla se gleda, lako že da se nađu argumenti, opravdanja ili osudite. Ali ono o čemu nema mnogo prostora za raspravu su činjenice i biografije najvećih evropskih igrača iz pretokelog perioda i njihovog odnosa prema nacionalnom timu.

Da, legitimno je povući argument: "A kako su mogli da igraju Gasol, Novicki, Parker?". To treba ponavljati jer neki sportisti zaslužuju da ih pamte i po delima. Reči su jedno i mogu da se tumače na razne načine, a dela su nešto što govori više od hiljadu reči.

Tu su već zalazi u klizavu teritoriju patriotizma koja je nezgodan teren za ozbiljnu raspravu.

Ali činjenice su da su neki igrači postali nacionalni simboli koliko zbog uspešnih NBA karijera, toliko i zbog tretmana koji su imali prema nacionalnom timu. Pogotovo važi za generaciju evropskih NBA zvezda iz prethodne dve decenije.

PAU GASOL (14/18)

Pau Gasol je simbol vernosti, želje i volje da se zaigra za reprezentaciju. Kada pomislimo na košarkašku reprezentaciju Španije, prva slika nam je katalonski dugajlija. Bilo da je zalizan, podšišan, čupav, bradat... Ali uvek je pred očima slika crvenog dresa sa brojem četiri. Igrač koji je počesto znao da bude nepremostiva prepreka i za našu reprezentacijiu. Ono što nam je u tenisu Novakov najveći rival Nadal, to nam je košarci stariji od braće Gasol. Ne voliš ih, ali moraš da ih poštuješ i skineš im kapu.

Dovoljno je samo videti šta je 40-godišnji Pau uradio ove sezone i reći: ’Svaka čast majstore’!

Iako razoren povredama prethodnih godina, nije želeo da okači patike o klin. Jedini motiv da se bavi košarkom bila mu je reprezentacija. I da još jednom pokuša da napadne to jedino zlato koje mu nedostaje u karijeri.

Gasol je igrao na prethodna četiri olimpijska turnira, osvojio je dva srebra i bronzu ali ne odustaje od zlatnog sna. Bukvalno sna. Jer te njegove ambicije nemaju mnogo zajedničkog sa logikom i realnošću. Jeste Španija svetski prvak, ali niko pored Amerikanaca ne može gajiti velike snove o zlatu na Olimpijskim igrama. Ali kada bi slušao ’realne’ priče, Gasol bi odavno odustao. Niko mu neće reći da ovog leta ima neke velike šanse za zlato u Tokiju, no on tera po sveome, sanja o tom zlatu i ne odustaje. Zato je i došao u Barselonu. Zato je odigrao sezonu kako bi se što spremniji priključio reprezentaciji na poslednjim utakmicama u karijeri.

Gasol je do sada uglavnim igrao za reprezentaciju kada je to mogao. Učestvovao je na 14 od dosadašnjih 18 velikih taikmičenja. Otkako se 2001. pojavio u reprezentaciji Španije, Gasol je od 17 mogućih velikih takmičenja, igrao na čak 14. I osvojio 13 medalja!

Igrao je na sedam od devet Evropskih prvenstava, na tri od pet svetskih i na sva četiri olimpijska turnira. Propustio je Evrobasket u Srbiji 2005. godine zbog povrede, Evrobasket u Sloveniji 2013. godine zbog umora, Mundobasket u Turskoj 2010. godine zbog povrede i prethodni Mundobasket u Kini zbog operacije stopala. Dakle, samo jedan turnir nije igrao zbog svoje volje i to je bilo 2013. u Sloveniji kada je imao 33 godine.

Furija sa Gasolom i bez njega nije ista. Lista svih stvari koje je osvojio u crvenom dresu je impozantna. Četiri zlatne, tri srebrne i četiri bronzane medalje. Bio je najbolji strelac Evrobasketa 2003, bio je MVP Svetskog prvenstva u Japanu, najbolji strelac i najbolji igrač Evrobasketa 2009, najbolji strelac i najbolji igrač Evrobasketa 2015... Za to vreme je proveo 18 godina u NBA ligi, osvojio dva šampionska prstena, dva puta bio u drugoj petorci sezone, tri puta u trećoj, šest puta ol-star, peti je Evropljanin po broju pobeda u NBA ligi, drugi Evropljanin po broju pobeda u plej-ofu...

Ako postoji neko ko poštuje ono “igraću dok me noge nose”, onda je to Gasol.

DIRK NOVICKI (10/13)

Po mnogima najbolji Evropljanin koji je igrao košarku imao je sličan put kao Jokić u NBA. Makar u prvim godinama. Bio je prvi igrač franšize, Dalasa, ispisao istoriju ali i često provodio leta u reprezentaciji noseći skromnu Nemačku do pobeda pa čak i nekih medalja na velikim takmičenjima.

Za 18 godina u reprezentaciji, Dirkenštajn je igrao na 10 velikih takmičenja. Možda bi i više ali njegovo proklestvo je što je imao slabe saigrače pa Nemci nisu uvek bili učesnici velikih turnira. Zato na onih 10 učešća treba dodati i da je čak četiri puta igrao u kvalifikacijama za razne velike turnire. Tri puta je uspeo da odvede Nemce u završnicu, jednom nije.

Novicki je za reprezentaciju Nemačke debitovao davne 1997. godine i igrao je sve do 2015. kada Panceri nisu uspeli da se plasiraju na Olimpijske igre. Sredinom juna 2015, proslavio je Dirk 37. rođendan, pa stigao na pripreme rerezentacije, kako bi joj pomogao da se plasira na Olimpijske igre u Riju. Međutim, nije im uspelo na Evrobasketu. Dugačkim aplauzom navijača napravio je oproštajni krug i sa rukama na licu otišao u svlačionicu, kroz tunel pred kojiim ga je čekao špalir.

Novicki je prvo 1997. i 1999. godine igrao kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Nemačka 1998. nije igrala na Svetskom prvenstvu, kao ni 2000. na Olimpijskim igrama. Igrao je zato 2001. na Evropskom prvenstvu, 2002. na Svetskom (odveo Nemačku do bronze), igrao je na Evrobasketu 2003, kao i kvalifikacije i turnir iz 2005. kada je u Beogradu bio glavna zvezda koja je vodila Nemce do srebra, pa ga je Arena nagradila dugačkim aplauzom. Nemačka nije grala na Olimpijskim igrama 2004. Dakle, u prvih osam godina karijere, propustio je četiri velika takmičenja jer se Nemačka nije kvalifikovala.

Nastavio je Dirk da se odaziva Nemačkoj i dalje. Igrao je na Svetskom prvenstvu 2006, potom na Evropskom 2007, pa u kvalifikacijama za Olimpijske igre i na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Posle tri godina odazivanja reprezentaciji, prvi put kada je Dirk popustio pod pritiscima Dalasa, bilo je za Evrobasket 2009, pa za Svetsko prvenstvo 2010. da bi se posle toga oprostio na Evropskom prvenstvu 2011. kada je objavio rastanak od reprezentacije.

Proveo je u reprezentativnoj penziji četiri godine, ali se 2015. Evrobasket igrao u Nemačkoj, a navijači su molili... I Dirk kao Dirk…

“Da se igra bilo gde drugde ne bih bio ovde. Ali ovi navijači su me podržavali celog života i ovo je svojevrsno hvala svima njima”.

Naravno da je igrao.

Dakle, tokom karijere nije igrao na jednom Evobasketu (2009) i jednom Mundobasketu (2010). U Poljskoj je Nemačka bila 11, a u Turskoj na Mundobasketu - 17. Evropsko prvenstvo je propustio jer mu Dalas nije dozvolio da igra, iako je on rekao da želi da odigra taj turnir. Dakle, samo je SP 2010. propustio zbog svoje želje i to u momentu kada je imao 32 godine i kada je upravo potpisao novi ugovor sa Dalasom.

Posle Evropskog prvenstva 2011. bio je povređen u Dalasu i to ga je koštalo na klupskom planu. Rekao je da je bila greška što se odazvao, ali da je to uradio zbog svoje zemlje.

TONI PARKER (10/13)

Parker je imao bogatu karijeru u reprezentaciji Francuske još u mlađim kategorijama, bio je prvak Evrope za igrače do 18 godina 2000. u Hrvatskoj.

Od 2001. igrao je za seniore. Tada je debitovao na Evrobasketu. I u narednih sedam evropskih prvenstava nije prestajao da igra za Francusku. I redovno se odazivao pozivu - 2003, 2005, 2007, 2009, 2011, 2013. i 2015. godine. Impresivno! Iako se ovo takmičenje u očima NBA lige ne smatra previše bitnim i igrači ga najčćešće preskaču, Parker je svaki put izašao u susret domovini.

Kada su Olimpijske igre u pitanju, za vreme njegovog mandata Francuska je igrala dva puta, u Londonu 2012. i Rio de Žaneiru 2016. godine. Oba puta je igrao. Dva puta se Francuzi nisu kvalifikovali (2004. i 2008.)

Za vreme Parkerovog mandata u reprezentaciji Francuske prošla su tri Svetska prvenstva - 2006, 2010. i 2014. godine i na njima Parker nije nastupio.

Pred Svetsko prvenstvo u Japanu 2006. hteo je da igra, iako je potpisivao prvi veliki ugovor sa Sparsima, ali je polomio prst i to na završnom pripremnom turniru pred Mundobasket na utakmici protiv Brazila. U Turskoj 2010. nije igrao kako bi se potpuno oporavio od povreda koje su ga morile tokom sezone 2009/2010. Samo je 2014. otkazao zbog svojih razloga, zato što se "već nalazi u godinama i mora da brine o telu".

Za 16 godina koliko je nosio dres Trikolora, propustio je samo tri turnira, od toga samo jedan svojom voljom i to na dve godine pre penzije kada je već bio značajno istrošen. Nije ni čudo što su ga u Francuskoj gledali kao božanstvo. Kad se penzionisao rekao je:

“Jednostavno, bio sam ponosan dok igram za nacionalni tim. Volim to. Volim tu atmosferu. Sasvim je drugačija od one u NBA ligi. Dok sam odrastao, sanjao sam do da osvojim šampionskin prsten NBA lige. To je bio ultimativni cilj. Ali kako su godine prolazile, zaljubio sam se u reprezentaciju”.

LUIS SKOLA (17/18)

Nije veliko ime kao prethodna trojica na svetskom nivou, ali je živa legenda svetske košarke iz mnogih drugih uglova. Jezivo je šta je sve ovaj čovek osvojio sa reprezentacijom Argentine kao i to da je odigrao svaki turnir za svoju reprezentaciju, bez izuzetka, bez povreda, bez otkazivanja! Sve je počelo davne 1995. još na kadetskom šampionatu Južne Amerike. Naredne je uzeo zlato i na juniorskom turniru, a nastavilo se 2000. i 2001. na prvenstvu sveta za igrače do 20 godina.

Kada je seniorska karijera u pitanju počelo je sa srebrom na Prvenstvu Amerike 1999. pa zlato 2001. Zatim srebro na Svetskom prvenstvu 2002. Srebro na Prvenstvu Amerike 2003. Zlato na Olimpijskim igrama 2004. Srebro na Prvenstvu Amerike, osvojio je Dijamantsku loptu, pa bronzu na Olimpijskim igrama 2008. Onda Prvenstvo Amerike - bronza 2009, zlato 2011, bronza 2013. srebro 2015. i 2017. godine!

Sveukupno, igrao je na svim Prvenstvima Amerike! Na Svetskim prvenstvima je nastupao 2002, 2006, 2010, 2014 i 2018. godine - dakle na svim turnirima. Čak je igrao i kvalifikacije za Mundobasket u Kini na kojem je u pobedi protiv Srbije postao igrač sa najviše utakmica u istoriji svetskih prvenstava. Prosto neverovatno! Ima 39 godina trenutno i ne namerava da stane. Na Olimpijskim igrama je takođe nastupao na svim turnirima - 2004 (zlato), 2008 (bronza), 2012. i 2016. godine…

Rekosmo da je njegov učinak - jeziv. Znamo koliko su Argentinci posvećeni svojoj zemlji, koliko je vole i koliki su fanatici u tom smislu, a Skoline brojke su samo potvrda za sve rečeno. I ne samo brojke, nego i reči

"Ludo je pogledati iza sebe, ali dok ovo prišem, profesionalni sam košarkaš već 22 godine. Igra me je odvela po celom svetu, imao sam mnogo ponosnih momenata u NBA, ali kada govorim o svojoj karijeri, trijumf Argentine 2004. godine stoji iznad svega. Ne smete se zezati sa argentinskom strašću. Pitajte Mesija, pitajte Manua".

Pre tri nedelje je u domovini počeo sa treninzima kako bi što spremniji došao na Olimpijske Igre u Tokiju.

„Zaključao se u salu sa dvojicom trenera i trenira kao lud. On je primer profesionalnog sportiste. Kapa dole“, rekao je nedavno argentinski selektor Serhio Ernandez.

Skola ima 41 godinu.

(NAPOMENA: Luisu Skoli beležimo 17/18, mada bi komotno moglo da bude i 17/17. Jer kako se Argentina ranije plasirala na Mundobasket 2006, selektor Gaučosa odlučio je da na šampionat Amerike 2005. povede B selekciju u kojoj su igrala samo dva člana A tima. Suštinski, Skola za taj turnir nije ni dobio poziv)

MANU ĐINOBILI (9/16)

Kada smo kod Argentinaca… Skolin cimer u mlađim kategorijama Argentine, Skola je tada imao 16, Đinobili 19 godina. I igrali su zajedno preko 20 godina!

Đinobili je debitovao za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Atini 1998. Igrao je i na Svetskim šampionatima 2002. i 2006. godine, dok 2010. u Turskoj nije igrao zbog porodičnih razloga, a 2014. ga nije pustio San Antonio da učestvuje na turniru u Španiji.

Na Olimpijskim igrama je nastupao 2004. godine, 2008, 2012. i 2016. Dakle, nije propustio nijedno takmičenje letnjih Olimpijskih igara.

Što se tiče Prvenstva Amerike ima zlato 2001. i 2011. godine. Od 1996. godine i mlađih kategorija do 2006. godine nije propustio nijedno takmičenje, ali jeste Prvenstvo Amerike 2007. posle razgovora sa Gregom Popovičem koji mu je poručio da bi voleo da ne igra. I Manu zato nije igrao sve do 2011. godine kada je i osvojio Prvenstvo Amerike sa Argentinom.

Nije bio toliko veran kao Skola, posebno na kontinentalnim takmičenjima i zbog jednog otkazivanja Svetskog prvenstva, ali je istinska legenda argentinske košarke. Mnogi kažu - najbolji u istoriji. Legenda San Antonija i Argentine.

A da, oko one fotografije…

"Stigao sam u hotel i upoznao svog novog cimera Luisa Skolu. On je imao 16, a ja 19 godina. U to vreme razlika u godinama je veoma primetna. Svi su znali da će biti sjajan igrač. Bio je ‘beba’, ali mi je bilo drago da ga upoznam i delim vreme sa njim. Pričali smo o mnogo stvari, većinu sam zaboravio, ali se sećam da sam zamolio nekoga da nas fotografiše pred meč sa Venecuelom. Koliko smo bili srećni zbog tog dresa".

BORIS DIJAO (13/13)

Još jedno oličenje vernosti reprezentaciji. Boris Dijao je 2000. bio prvak Evrope sa Francuskom za igrače do 18 godina. Od 2003. je u seniorskom timu i na Evropskim prvenstvima je igrao 2003, 2005, 2007, 2009, 2011, 2013, 2015. i 2017. godine. Nije propustio nijedno.

Na Svetskim prvenstvima Dijao je igrao 2006, 2010. i 2014. godine sve dok se nije penzionisao. Dakle, nije propustio nijedno takmičenje.

Kada su Olimpijske igre u pitanju, Francuska nije igrala 2004. i 2008. godine. Dijao je igrao u Londonu 2012. i 2016. godine u Rio de Žaneiru. Čak je igrao i kvalifikacije za Olimpijske igre 2016. godine.

Sa Trikolorima je bio treći na svetu 2014, prvak Evrope 2013. godine, srebrni 2011. i dva puta bronzani - 2005. i 2015. godine. Brojke govore za sebe…

MARK GASOL (11/13)

Mark se u seniorskom dresu Španije pojavio 2006. godine na Svetskom prvenstvu u Japanu kada je bio zamena za Frana Vaskeza.

Posle toga je imao srebro na Evrobasketu 2007, srebro na Olimpijskim igrama 2008, zlato u Poljskoj 2009. Igrao je za Španiju u Turskoj 2010. godine, na Evrobasketu 2011, osvojio je srebro na Olimpijskim igrama 2012, bronzu na Evrobasketu 2013, igrao je na Svetskom prvenstvu 2014, a bio je bronzani na Evrobasketu 2017. Igrao je i na poslednjem Svetskom prvenstvu u Kini.

Prvi šampionat na kom Mark Gasol nije igrao je Evrobasket 2015. godine kada je potpisao ugovor sa Memfisom vredan 110.000.000 dolara. Klub mu je savetovao da je za njega najbolje da ne igra. Zvuči poznato… Potom je još otkazao Olimpijske igre 2016. godine.

Propustio je samo dva takmičenja za 13 godina.

ANDREJ KIRILENKO (11/13)

Kao član mlađih kategorija reprezentacije Rusije bio je MVP Svetskog prvenstva 1999. Prvi veliki turnir u seniorskoj konkurenciji bile su mu Olimpijske igre 2000. godine gde je Kirilenkova Rusija završila kao osma.

Potom je igrao na Evrobasketu 2001. godine. Jedini put kada je Kirilenko igrao Svetsko prvenstvo bilo je 2002. godine. Igrao je još četiri Evrobasketa - 2003, 2005, 2007. - kada je bio MVP - i 2011. godine. Igrao je za Rusiju i na Olimpijskim igrama 2008. godine. Takođe, osvojio je bronzu sa Rusijom 2012. godine u Londonu. Rusija nije izborila plasman za Atinu 2004.

Jedino Svetsko prvenstvo koje je mogao da igra, a nije, bilo je ono 2010. godine u Turskoj. Rusija se prethodno nije kvalifikovala 2006. i 2014. godine. U Turskoj nije igrao posle konsultovanja sa NBA timom, Jutom, a podvukao je da je odluka bila njegova.

Nije igrao na Evrobasketu 2013. godine. Porodica je bila razlog takve odluke.

GORAN DRAGIĆ (8/9)

Imala je Slovenija i pre Gorana Dragića NBA igrača, imala ih je i posle njega, ali on je bio prva prava slovenačka zvezda u najjačoj ligi sveta. Prvo veliko takmičenje sa reprezentacijom Slovenije Dragić je odigrao 2006. godine na svetskom prvenstvu u Japanu. I od tada je propustio samo jedno na koje se Slovenija kvalifikovala. Uz dodatak da je preskakao svake Olimpijske igre jer se Slovenci nikada za njih nisu ni kvalifikovali.

Od devet velikih takmičenja na kojima je mogao da učestvuje, igrao je na osam. U pitanju su tri svetska i pet evropskih prvenstava. Sve dok nije najavio reprezentativnu penziju uoči Evrobasketa 2017. u Turskoj na kojem je igrao kao u transu i vodio Sloveniju do senzacionalnog zlata. Lepši kraj reprezentativne karijere nije mogao da zamisli.

Jedino takmičenje koje je preskočio, bio je Evrobasket 2015. U dogovoru sa Petom Rajlijem odlučio je da uzme pauzu. Odlučeno je da je u najboljem interesu kluba i igrača da Dragić preskoči Evrobasket jer je iza njega bila prva sezona u Majamiju i Rajli je smatrao da Slovenac treba tokom leta da se posveti pripremi za klupsku sezonu.

Od osam velikih takmičenja na kojima je igrao za Sloveniju, Dragić je na šest nastupao kao igrač NBA klubova. U reprezentativnu penziju otišao je sa 31 godinom, ali ostavio je veliki i značajan trag u svojoj zemlji.

MEHMET OKUR (6/10)

Jedini turski košarkaš koji je u NBA ligi dogurao do ol-star utakmice imao je polovičan kada je u pitanju odaziv svojoj zemlji. Ušao je u nacionalni tim 1999. godine na EP u Francuskoj i igrao na narednih pet smotri evropske košarke (2001, 2003, 2005, 2007). Pride je učestvovao na Mundobasketu u Indijanapolisu 2002. godine. Propustio je SP u Japanu 2006. i posle Evrobasketa 2007. više se nije odazivao selektoru, tako da je propustio takmičenja 2009, 2010. i 2011, pre nego što je napustio koašrku. Mora se istaći da je poslednjih godina karijere imao i ogromne probleme sa povredama, pa je igrao po desetak mečeva u sezoni, zbog čega ga niko nije ni očekivao u reprezentaciji. Sa Turskom je 2001. osvojio srebrnu medalju na Evrobasketu čiji je njegova zemlja bila domaćin. U finalu je bolja bila Jugoslavija.

BABO OBOŽAVA HRVATSKU, VUČEVIĆ UVEK TU ZA CRNU GORU, A LUKA ZA SLOVENIJU

Pomenuli smo velika i zvučna NBA imena koja su ili završila karijere ili su pri kraju. Većina njih se uglavnom odazivala zovu reprezentacije kada su mogli.

Što se mlađih tiče i tu je slična situacija. Hrvat Bojan Bogdanović je primer ljubavi prema reprezentaciji. Otkako je 2010. pozvan na Mundobasket, igrao je na svakom takmičenju na kojem je Hrvatska učestvovala. Na četiri evropska, dva svetska i jednom olimpijskom turniru. Videćemo da li će igrati na predstojećim Olimpijskim igrama ako se Hrvatska plasira na njih. Trenutno vodi bitke u NBA plej-ofu.

Rudi Gober je ušao u reprezentaciju Francuske na Mundobasketu 2014. godine i do sada je igrao na četiri od pet velikih takmičenja za Galske petlove. U dogovoru sa Jutom propustio je samo Evrobasket 2017, a učestvovao je još na EP 2015, Olimpijskim igrama 2016. i SP 2018. godine.

Domantas Sabonis je od 2015. igrao na tri od četiri velika takmičenja za Litvaniju. Izostao je sa Evrobasketa 2017, a uradio je to po diktatu iz kluba. Lep primer je i Nikola Vučević koji je do sada igrao na sva četiri velika takmičenja za koje se Crna Gora kvalifikovala: Tri evropska i jedno svetsko prvenstvo.

Kristaps Porzingis propustio je prvi Evrobasket sa Letonijom (2015), ali igrao je na drugom (2017). Luka Dončić do sada je imao prilike da igra jedno veliko takmičenje za Sloveniju (2017), a odazvao se i za predstojeće kvalifikacije za OI, iako je ove sezone imao iscrpljujuću sezonu sa Dalasom u NBA i napornu plej-of seriju protiv Klipersa.

PRIREDILI: Nikola Stojković i Aleksandar Gligorić