Micić: U NBA želim priliku na terenu, biću srećan i ako ostanem, voleo bih da igram u Tokiju

Uz najveća individualna priznanja Vasilije Micić je istanbulskom Efesu doneo i titulu klupskog prvaka Evrope. Tek je peti čovek u istoriji Evrolige sa dva MVP trofeja u jednoj sezoni. Najkorisniji je igrač ligaškog dela sezone i završnog turnira. U velikom razgovoru za Al Jazeeru Balkans Micić govori o pobedama, ali i preprekama sa kojima se tokom karijere suočavao, pravim i pogrešnim odlukama, prelasku u Real Madrid i odlasku u NBA ligu, odnosu sa bivšim trenerima, selektorima i prema nacionalnom timu.

Efes je minule godine igrao fantastično, ali ga je pandemija virusa korona sprečila da se bori za trofeje. Zato je u nedavno okončanoj sezoni ispravio nepravdu.

"Ostali smo pribrani, strpljivi, verovali smo u to da nam ništa nije oteto. Potpuno sam se posvetio ovoj sezoni i tome da ostanem fokusiran na to što imamo, iako je sezona krenula čudno. Poraz koji smo doživeli na našem prvom završnom turniru, kada smo mi sve iznenadili i uspehom, je negde na tim uticao pozitivno. Ostali smo gladni i željni tog uspeha da dođemo do trona, iako su bili skeptični prema nama misleći da je to bila samo jedna iznenađujuće dobra sezona. Ali na kraju smo tri godine zaredom dokazali da smo u vrhu i to smo krunisali sada u Kelnu".

Micić je maestralno odigrao završni turnir, ali je propustio finiš meča sa ekipom CSKA zbog pet ličnih grešaka. Efes je imao i 21 poen prednosti tokom duela, ali je na kraju strepeo za pobedu. Micić je dramatičnio završnicu morao da prati sa klupe.

“Pomalo naivno sam dao sve od sebe u prvih 30 minuta i onda zbog tog nekog nedostatka energije, doneo sam neke nepotrebno loše odluke, samim tim i faulove u napadu, koji su za mene atipčni. Generalno nikada ne pravim pet faulova, ali kad sam seo na klupu potpuno sam bio u redu, miran. Znao sam da dramom ne mogu ništa da doprinesem, jer sam video da u tom momentu cela klupa ne zna gde gleda i šta radi. Verovao sam saigračima i nekako sam se samo prepustio tome da odgledam meč do kraja. Žao mi jeste bilo, ali sam već tokom ta tri minuta učio da ukoliko uđemo u finale odigram pametnije i to se obistinilo“.

MVP * (NBA + Evroliga + Evrokup + ABA) = SRBIJA!

Micićeva karijera je bila puna uspona, ali i padova. U Megi je najavio visoke domete, proveo četiri sezone, pre odlaska u Bajern.

"To je nešto što je u meni budilo razna osećanja, razna razmišljanja koja su me navodila na to da sam konstatno na nekim raskrsnicama, gde moram da donosim svoje odluke da bih ostao svoj. Povreda koju sam doživeo pomogla mi je da se više bavim sobom. Dobro sam se oporavio i odmah sam zablistao u Megi pre odlaska u Bajern. Ponovo sam doživeo laskanja i dizanja u nebesa, ali sam tada već bio realniji prema sebi. Tada sam bio na raskrsnici, da li odlaziti ili ostati još godinu dana u Megi. Spontano sam doneo odluku da idem dalje. Bilo je ponuda Zvezde, Baskonije i Bajerna koji je na papiru delovao kao najbolja prilika za mene da se razvijam".

Ispostavilo da je napravljen pogrešan izbor.

"Ne volim da se vraćam u prošlost. To je jedno iskustvo kojeg se trudim da se sećam u najboljem mogućem svetlu. Svakome se dešava sve sa razlogom. Ja tako to prihvatam. To je jedna velika škola koja mi je kasnije koristila u karijeri iz više razloga. To je bila odluka koja nije bila potpuno moja, što je bilo i normalno jer sam tada imao 20 godina. Premlad sam bio, ali sam osećao da sam spreman. Naišao sam na specifičnu situaciju gde sam doživeo to da sam potpuno sebe dao treneru i organizaciji u najboljem mogućem smislu, jer sam verovao da ta osoba meni želi najbolje. U tom trenutku to je bio Svetislav Pešić. Sve što se dešavalo dovelo je do situacije da sebe menjam zarad toga da bih dobio neku priliku koja je u jednom momentu postala za mene nejasna, zašto se to menja. Prvenstveno mislim da je moj odnos sa njim i ophođenje bilo apsolutno suvišano za sve, samim tim i za mene, ali ostajao sam svoj. Imao sam saigrača Duška Savanovića koji mi je uvek govorio da se to dešava sa razlogom i da nije dobro to što mi se dešava, ali da ću iz toga naučiti".

Epizoda u Bajernu se završila posle jedne sezone. Ni u Crvenoj zvezdi se Micić nije dugo zadržao, kao ni u turskom Tofašu, ali su nastupi bili sve zapaženiji. Sa Žalgirisom je otišao na prvi Fajnal For u karijeri, da bi usledio transfer u Efes. Prva sezona i sjajne partije privukle su pažnju evropskih velikana. Udicu je bacio i madridski Real, ali je Micić ostao u Istanbulu.

"Jedna od ključnih stvari je upravo taj odlazak u Bajern, jer to je na papiru bila idealna priča, sva u cveću. Zvučno ime, organizacija, trener mentor i to je iskustvo gde sam shvatio da to uopšte ne igra na parketu, već moj osećaj na parketu, da li sam ja srećan. Mene od tada apsolutno više ne zanima da li je na mom dresu grb Efesa ili Reala, da li na leđima piše, ovaj ili onaj sponzor. Smatram da sam dovoljno fer prema sebi i prema drugima da uvek dajem maksimum i da je to dovoljno gde god da odem. Važno mi je bilo da pratim svoj osećaj i instikt i to je upravo bilo sa odlaskom u Real. Da sam možda dobio ponudu Reala sa 20 godina ne bih razmišljao ni sekunde, ali nakon prve godine u Efesu gde sam konačno osetio pripadnost i lep osećaj meni je to bilo više nego dovoljno. Bilo je čudnovatih komentara, ali mislim da su to sve predrasude koje ne utiču na mene".

Posle fenomenalne i trofejne sezone Micić je u situaciji da bira: NBA liga ili ostanak u Evropi.

"Ja sam vrlo svestan šta se dešava oko mene. Nešto što trenutno osećam jeste da gradacijski gledano bih voleo da saslušam ponude, ako se desi iz NBA lige, da čujem šta je to što mogu fer i pošteno da dobijem. Ako je to nešto u čemu se ja ne vidim i ne pronalazim ja sam potpuno srećan sa ostankom u Evropi. Sam ostanak u Efesu je prelepa stvar za mene, potencijalno možda promena videćemo, ali će Efes u tom trenutku imati prioritet da se izjasni pa ćemo da vidimo. Nemam dilemu oko odlaska u NBA ligu. Na terenu sam dokazao i izborio se ponovo za to da dobijem ponudu iz NBA lige i mislim da je to pravo merilo za svakog igrača. Ja nisam više tako mlad i tačno se zna šta od mene može da se dobije. Gotov sam proizvod i ako dobijem priliku, želim tamo da je dobijem na terenu. U životu ništa nije garantovano, što pokazuje i moj primer iz Efesa gde sam došao kao drugi ili treći plejmejker pa sam se izboro. Ali već sada možeš da osetiš kroz komunikaciju sa ljudima iz NBA lige da li si deo te priče ili je nešto između“.

Odnos prema reprezentaciji je uvek definisao kao poseban.

"Moj prioritet je uvek bila porodica. Uvek sam se vodio time da je to nešto što ne sme da trpi zbog košarke. Ja sam tri godine igrao sa saznanjem da mi je mama jako bolesna. I nosio sam to stoički i to je veliko iskustvo za mene. Ja sam bio potpuno spreman da igram. Tako sam se osećao i to sam treneru rekao pred okupljanje. Isto tako sam bio spreman i da ne budem na tim pripremama, jer sam imao razlog za to. Ali kad sam već otišao tamo mislim da je moj odnos sa Sašom Đorđevićem od samog početka bio čudan. Ja stvarno ni na koga u životu nisam ljut. Mislim da je to trebalo da se desi da bih shvatio neke stvari. To je konstatno neko učenje koje mi i prija i radujem mu se. Svestan sam da to nisu lepa učenja i da ne mora čovek to da prođe u životu, ali kad se već dešava hajde da naučim iz toga nešto. Trenutak je bio čudan i bolan. Mislim da je momenat prihvatanja i nekog govora u sebi da moram da idem dalje bio ključ da bih uopšte nastavio. Zapravo ja sam imao obavezu i prema svojoj sestri da ona u meni vidi da to može. Ja sam odmah posle toga na svoju inicijativu tražio da igram Superkup protiv Fenera, iako je klub rekao da uzmem koliko god hoću slobodnih dana. Ali sam smatrao da je to već u tom trentuku prošlost, da sa tim moram da živim. I to je tako prolo. U miru, tišini za mene".

Sasvim je logično i da je trofej u Evroligi posvetio preminuloj majci.

"Ja sam to hteo da izbegnem zato što da je to moja lična stvar i ne treba od toga praviti pompu, ali definitvno osvajanje Eurolige je posvećeno majci. Hvala joj“.

Sezona još nije završena. Ostale su kvaifikacije za Olimpijske igre na koje se Vasa nada da će otići. Ukoliko se to desi neći biti prvi iz porodice, jer je sestra Nina nastupala na Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju.

"Mi uvek prvimo šalu unutar porodice da je Nina mnogo bolji sportista jer je bila učesnik Olimpijskih igara u Sočiju u snoubordu. Voleo bih da igram u Tokiju. Generalno imam veliku strast prema nacionalnom timu i mislim da je mene negde na neki način koštalo toga da me to vodilo, a ne razum koji me inače generalno vodi kroz život. Poprilično sam staložen i te emocije u igri stavljam po strani, ali to u reprezentaciji nisam uspeo da sada da kontrolišem u smislu donošenja odluka šta je ispravno, šta nije. Sada sam dosta mirniji iz više razloga. Stariji sam. Mislim da je dobra promena koja se desila sa trenerskim kadrom. Osećam da sa Igorom malo bolji odnos. U ovom trenutku sam igrački spreman za sve te stvari. Potpuno sam rasterećen bilo kakvog komentara javnosti i potrebe nekog dokazivanja. Mislim da ovakav mogu biti najproduktivniji za svakoga pa i za nacionalni tim. I to je jedan od glavnih razloga zašto sam bez razmišljanja prihvatiio da igram i kvalifikacije i sada i ranije. Ako bude sve u redu i plasiramo se na Olimpijske igre naravno da bih voleo da budem član reprezenacije, ali ja se uvek vodim time da igram samo sledeću utakmicu".

Na kraju razgovora nije definisao dalje životne korake, ali je jasno da se neće zaustaviti na uspesima ostvarenim prethodnih meseci.

"Ja stvarno ništa ne jurim u životu. Težim ka nečemu. Radim svakog dana. Nešto što niko ne može da mi uzme je da radim, da verujem u sebe, da sam uvek sa dve noge na zemlji. Tako je bilo svih ovih godina kada su se stvari desile kada su se stvari za mnoge dešavalo rapidnom brzinom, ali ja sve to znam kako se desilo. Već nakon drugog dana posle ovajanja Evrolige sam rekao saigraču Kruni Simonu da ja već idem dalje u svojoj glavi. Ovo je već prošlo zato što sam tako jedino spreman za nove izazove. I to je moja neka vodilja i zato uopšte nemam strah od toga šta je sledeće, ni dobro ni loše, idem dan po dan po dokle stignem", zaključio je Micić u razgovoru za Al Jazeeru Balkans.