Ispovest Marka Nikolića: Najponosniji na Tango smrti, u Vojvodini sam radio bez plate

Marko Nikolić je poslednji trener koji je doneo titulu Partizanu. Od njegovog odlaska se klub iz Humske nalazi u strmoglavom padu, a on je promenio nekoliko zemalja. Od Mađarske preko UAE do Rusije gde trenutno vodi moskovskog velikana CSKA.

Prevazišao je okvire srpskog fudbala, pa i ne čudi što je interesantan sagovornik i regionalnim medijima. U razgovoru za hrvatski „Denis podcast“ osvrnuo se na dosadašnju karijeru, dotakao se aktuelnih tema srpskog i hrvatskog fudbala...

Prisetio se samih poečtaka u fudbalu... „
„Mene se niko ne seća kao igrača... Bile su to neke bezbrižne godine. Kada si mlad onda igraš fudbal i uživaš. Ponikao sam u Radu, došao sam 1989. godine, bila je fantastična generacija i zanimljivo je da smo svi bili zajedno od desetak godina. Nismo se skupljali u hodu. Bili su tu Nemanja Vučićević, Ivica Iliev, Dušan Vidojević, Milan Martinović, Aca Ranković, Dejan Radić golman... Izvanredna generacija. I dan danas se okupljamo jednom godišnje krajem sezone na večeri i učestvujemo na turniru u malom fudbalu. Posle toga imamo druženje uz muziku i na to sam izuzetno ponosan“.  

Koliko je bilo teško priznati sebi da je gotovo.
„Ne znam, i sam se i dalje iznenađujem jer nije bilo nijednog razloga da donesem takvu odluku. Naprotiv, svi su bili protiv. Porodica, drugovi, svi su mislili da treba još da igram. Nije me povreda sprečila, ali bio sam svestan da svi ovi momci koje smo pomenuli odlaze ka nekom vrhunskom nivou, a da ja mogu biti srednji ili niže srednji igrač. To me nije zadovoljavalo“.

Ranko Stojić mu je dao šansu da bude prvi trener Rada.
„Prepoznao je određeni kvalitet u meni posle nekoliko godina u mlađim kategorijama. Odnosno, Miki Ivanović me je prvi pozvao da budem pomoćnik u njegovom stručnom štabu, onda sam bio kod Aleksandra Janjića. Bio je nesrećan start sezone, liga sa 12 klubova, jako teško se ostajalo, a mi smo posle 10 kola imali šest poraza i četiri remija. Svi su nas već prežalili. Sećam se da me je Ranko pozvao 1. septembra i rekao: 'Ja sad idem na odmor, klub ostavljam tebi. Jesi spreman?'. Rekao sam da jesam. Prva utakmica je bila protiv Vojvodine sa Tadićem i Mrđom, druga sa Zvezdom. Tu prvu utakmicu smo dobili i tako je sve krenulo...".

Iz Rada je usledio rad sa mlađim selekcijama Srbije.
“Posle prvog odlaska iz Rada dobio sam ponudu da vodim U19 selekciju, generacija 1994/95. Biti selektor svoje zemlje je najveća čast, u bilo kom uzrastu. Ja sam rođeni Beograđanin i ponosan na to ko sam i odakle sam. Nema veće časti nego kad zasvira himna. Evo, i sad se ježim kad pričam o tome bez obzira što je to bio juniorski uzrast. Bila je to fenomenalna generacija, koja je kasnije osvojila Evropsko prvenstvo sa Mitrovićem, Đurđevićem, mnogo dobrih igrača… Međutim, brzo sam shvatio da taj posao u tom trenutku nije bio za mene iako je Savez u tom trenutku bio daleko najbolja firma u Srbiji sa Toletom (Karadžićem) i Zoranom (Lakovićem). To su najbolji hoteli, otvoreni kamp u Staroj Pazovi, fenomenalni uslovi za rad, sedam-osam terena, sobe, restorani, teretane, hale, oporavak, sve što treba. Kamp koji i dan danas koristi reprezentacija Srbije. Uslovi na vrhunskom nivou koje nije imao niko u Srbiji tada, rekao bih i na Balkanu…”.

Otkiva i zašto se vratio klupskom fudbalu.
“Bilo mi je dosadno kao mladom treneru koji je navikao na adrenalin, svakodnevni rad… Selektorski posao može da bude kratkoročno koristan za mlade trenere, ali ne i dugoročno zato što im treba svakodnevni rad. Njime napreduješ, rešavaš probleme koji se događaju u svakodnevnom radu, utakmice… Sve je to ogromno iskustvo. Kao selektor U19 tima imaš pet, šest, osam, deset utakmica godišnje, a u klubu šezdeset. Ovamo imaš 350 - 400 treninga, ovde 20. Matematika je prosta”.

Nikolićeva odskočna daska je bio mandat u Vojvodini u koju ga je doveo pokojni Ratko Butorović.  
„Sreo sam se njim tu noć kad smo dogovorili da postanem trener Vojvodine. Trebalo je da održimo još jedan sastanak, ali se on na njemu nije pojavio, da bi se posle utvrdilo da je preminuo i da zato nije došao“.

Uprkos velikom udracu za klub, Vojvodina je sa Nikolićem beležila najbolje rezultate u ovom veku.
„Fenomenalno sećanje, napravili smo ekipu koja je bila barabar sa Partizanom i Zvezdom, što se i pokazalo te sezone. Pobedili smo i Partizan i Zvezdu te godine. Zvezdu smo na njenom stadionu izbacili iz Kupa 1:3, Partizan smo dobili 2:1 u Novom Sadu, imali smo do tog trenutka istorijski rezultat u Evropi, prošli smo četiri kola što niko nije očekivao. Bila je takva euforija u Novom Sadu, da je to bilo neverovatno. Imali smo dočeke na gradskom trgu, stadion je bio rasprodat… Baš je bilo lepo. Fantastična ekipa je bila: Petar Škuletić, Andrija Kaluđerović, Simon Vukčević, Enver Alivodić, Jagoš Vuković, Stojan Vranješ, Đurić, Vulićević, Poletanović, Radoja, Sergej Milinković Savić, Mijat Gaćinović, Nebojša Kosović, Matej Delač je bio kod nas…”.

Ipak, ono što se dešavalo na terenu nikako nije pratila atomsfera u klubu.
“Posle Batine smrti su počele podele na jednu struju, drugu, finansijski problemi... Mislim da za to vreme, tih šest-sedam meseci koliko sam bio trener, nismo dobili nijednu platu. To sad možda i prvi put govorim, ali igrači to znaju. Ili ako grešim, možda smo dobili pola jedne plate. U takvo stanje je, nažalost, dospela Vojvodina po odlasku Bate. I ta ekipa koja je imala stravičan potencijal se vrlo brzo raspala iako je Vojvodina uspela da osvoji Kup te godine. Zvezdu smo izbacili u mojoj poslednjoj utakmici u klubu, a Partizan je tog dana ispao od Spartaka tako da je Vojvodini ostao otvoren put do finala.“

Partizanov poziv na polusezoni nije mogao da odbije.
“Bio sam spreman kad sam došao u Partizan. Meni je to sve išlo prirodno, radio sam u mlađim kategorijama, posle bio u Radu, Vojvodini... Niko mi nije ništa poklonio, niko me nije postavio. Jasno je vidljivo, pogotovo na Balkanu, kad nekog postave, a kad je neko do tog mesta došao svojim radom. Obično se vidi razlika u finalnom proizvodu. To važi za sve velike klubove. Ljudi iz Vojvodine su bili veoma korektni, sramota me je i da kažem koliki dugoročni ugovor su mi ponudili. Nisam imao dilemu kad je zvao Partizan, to je bio ono što sam želeo. Bilo je problema u organizaciji, ali sam se osećao kao kod kuće“.

U prvom mandatu na klupi crno-belih nije osvojio titulu, a jedan od prelomnih momenata je bio poraz od Napretka koji je trenirao Nenad Lalatović.
„Da li nas je to koštalo ili nešto drugo... Nekad moraš i da izgubiš. Taj luksuz nismo sebi dozovlili u drugom mandatu. Ono što je Rad za Vojvodinu, to je Napredak za Partizan – tradicionalno nezogdan protivnik. Pogotovo na svom stadionu. Bio je težak teren, tu sam možda i ja pogrešio jer sam stavio previše mladih igrača za tu utakmicu, ali sve je to deo odrastanja. Isti ti momci su igrali odlično, mislim na Andriju Živkovića i Danila Pantića. Sa njima smo dobijali derbi, igrali grupnu fazu Lige Evrope. Verovatno ja nisam dobro pripremio meč sa Napretkom. Borili smo se do poslednjeg kola, naterali smo Crvenu zvezdu da mora da igra do kraja. Sledeći put se sve promenilo“.

Nakon te polusezone je prvi put napustio Humsku.
„Jako teško mi je palo. Nisam jedan od onih koji plaču nad svojom sudbinom. Ako je neko doneo odluku – doneo je i moraš da je prihvatiš. Znao sam da će se tako nešto dogoditi, bili su narušeni odnosi sa ljudima iz kluba, došlo je do promene rukovodstva. Bio sam polusmenjen iako smo imali šest bodova prednosti u odnosu na Zvezdu, sa svim pobedama u derbiju, igranjem Evrope i polufinalom Kupa Srbije. Bilo je pobune navijača, dela uprave i nastala je vrlo čudna situacija gde sam se ja našao ni kriv, ni dužan. Posle sam zauzeo tvrd stav i odlučio da ti ljudi iz kluba nemaju nikakav pristup ni meni, ni ekipi niti bilo kome. Njima to nije prijalo i samo su čekali prvi remi da me sklone. Bolje poginuti slavno, nego živeti sa stidom“.

Račune je izmirio kada se vratio u klub i osvojio duplu krunu.
„Fantastična sezona, došao sam posle ispadanja iz Evrope. Bilo je mnogo promena u ekipi od avgusta pa do zime. Igrači su odlazili na razne načine, a velika su imena za srpske uslove. Napravili smo drugačiju atmosferu i niko više nije mogao da nas zaustavi. Navijači kažu da smo igrali „tango smrti“. Ta pesma još ide sa razglasa kad god dođem u Beograd. Na to sam najponosniji. Najlepši period u karijeri. Bio sam u svom gradu i klubu. Pobedili smo tri od četiri derbija uz jedan remi“.  

Jedan od igrača koji je tada ušao u šprvi tim je bila i trenutno najveća srpska fudbalska zvezda Dušan Vlahović.
„Nije mnogo igrao te sezone, a već je imao neki dogovor sa Fjorentinom. Zbog toga mi je bilo jako žao. Neverovatno kako je radio, a bio je sve vreme sa strane u individualnom radu. Ubacivali smo ga da bi nas bilo ’deset na deset’. Ja mu kažem „Duco, idi na zadnjeg veznog“, on on odirga i uvek razbije ove što treba da igraju protiv sledećeg rivala. Čak i kad ga stavim na krilo ili napadača. Nekoliko puta sam išao u klub i govorio ljudima da moramo da ga pustimo da igra, ali je transfer već bio dogovoren“.

Nikolić je rado viđen gost i na košarkaškim utakmicama Partizana.
„Pratim svaku utakmicu, slabo spavam. Bili smo gosti na utakmici protiv Efesa i svi iz delegacije CSKA bili su i još su pod utiskom. Sa Željkom Obradovićem sam se dopisivao nedavno. Nevezano za rezultat, ljudi zaboravljaju na onaj period između Duleta Vujoševića i Željka kad je u Pioniru bilo po 2.000 ljudi. To je sad događaj koji prevazilazi meč. Džaba je da se priča, to mora da dođe i da se vidi“.

Nikolić je uporedio srpski i hrvatski šampionat.
“Vrlo je jednostavno i mislim da je svima jasno zašto je tako. Kad se radi o kvalitetu, godinama se bavim time i rekao bih da su srpska i hrvatska liga tu negde. Jedne godine je malo jača srpska liga, druge godine je malo jača hrvatska. Te dve lige su bez dileme najjače u regionu. Međutim, hrvatska liga ima kompetitivnost, a samim tim i interes publike. Imate četiri ekipe, ove godine tri – Rijeka, Osijek, Dinamo i Hajduk koji su manje-više stalno tu negde – i imate u Srbiji Crvenu zvezdu koja je 20 i nešto bodova ispred svih. Onda ide Partizan i opet 15 bodova razlike pa tek onda Radnički Kragujevac ili OFK Beograd, ne znam ko je trenutno treći. Kada nema kompetitivnosti, nema ni interesa publike. Vrlo je jasno i to se pokazalo milion puta. Imamo Vojvodinu, Radnički Kragujevac, Radnički Niš, Spartak Suboticu, govorim o klubovima koji su iz vremena SFRJ. Imamo i neke nove klubove kao što su TSC, Voždovac koji je sad u drugoj ligi, Čukarički… Mogli bismo da imamo fantastično kompetitivnu ligu sa recimo 10-12 klubova na izvanrednom nivou, ali je u ovom trenutku to nemamo. Čak je i infrastruktura kod nas, čini mi se, za nijansu bolja nego u Hrvatskoj iako je Osijek napravio vrhunski stadion”.

Otkrio je i šta mu se ne sviđa u hrvatskom fudbalu.
“Ne dopada mi se što tri od četiri kluba vode stranci. Ogromna imena iz igračkih dana, Gatuzo i Kanavaro, ali ne baš tako velika i nepotvrđena imena u trenerskom poslu. To govori da onda u Hrvatskoj nema mladih trenera koji bi mogli da vode te klubove - u šta nisam siguran jer ne može biti da ih nema – ili nemaju poverenje da im se da šansa“.

Nikolić trenutno radi u Rusiji gde se pet-šest klubova može boriti za titulu.
“Ne bih ja nas iz CSKA još u taj koš sa ovima gore. Ali jeste, u 2025. godini smo najbolja ekipa u Rusiji po rezultatima. Imamo četiri pobede i nerešeno u pet utakmica, primili smo samo jedan gol... Liga je odlična ove godine, pre svega neizvesna. Napravila se baš gužva gore. Ruska liga je u mom prvom mandatu ovde bila šesta u Evropi i bila je izuzetno jaka, ali i dalje je fudbal na dosta visokom nivou. Nisam siguran da li je baš šesta, ali je dosta jaka i zadržali su nivo fudbala na dobrom nivou”.

Dosta ljudi sa ovih prostora igralo je i igra za CSKA iz Moskve. Sada su tu Milan Gajić, Kristijan Bistrović, Miralem Pjanić…
“Gde god da radim, volim da imam ljude sa naših prostora. U Lokomotivi je bio Vedran Ćorluka, sa kojim sam sada veliki prijatelj. U Šabab Al Ahliju sam imao Luku Milivojevića, Bogdana Planića, Bobana Rajkovića, u Videotonu Danka Lazovića, Marka Šćepovića, Bobana Nikolova Makedonca, Hadžića iz Bosne i tako dalje. Nekoga ću i zaboraviti, ali ne postoji klub u inostranstvu gde sam radio, a da nisam imao igrača sa ovih prostora. Sada su tu Gajić, Bistrović, Pjanić, do juče je bio i Saša Zdjelar. Sve izvanredni momci i dobri igrači. Svako od njih daje jasan doprinos u ovoj sezoni”.

Iako nikada nije sarađivao sa Artjomom Dzjubom, nedavno mu je poklonio kubanske cigarete kad je postao najbolji strelac u istoriji ruske reprezentacije. Kako je došlo do toga?
“Svaki uspeh i rekord treba obeležiti. Uvek smo imali dobar odnos, iako mu nikada nisam bio trener. On je to inicirao godinama, uvek kada smo se sretali, prilazio je da se pozdravimo kulturno i fino. I onda sam ja želeo da mu za taj veliki rekord, jer nije mala stvar biti najbolji strelac u istoriji jedne zemlje, dam poklon”.

Kakav je rivalitet u gradu, da li je žestoko kao na Balkanu ili je malo blaže? Možete li otići na večeru sa Dejanom Stankovićem?
“Nije ni blizu. Naš najveći rival je Spartak, kao što su Zvezda i Partizan i nije slučajno što su nastala ta navijačka bratstva. Dinamo je prijateljski sa CSKA, a tu su i Lokomotiva, Torpedo i Himki... Dejan i ja živimo u istoj zgradi, čak su nas i snimili na jednom ručku. Iako nismo bili zajedno već sam ja bio sa porodicom i on je prišao da se pozdravimo. Ali, nije nikakav problem i da smo bili zajedno. On i ja se znamo nekih 25-30 godina, još iz dečačkih dana. To što je on zvezdaš, a ja partizanovac ne može da utiče na naš odnos ni u Beogradu, niti bilo gde. To vreme podela treba svi da ostavimo iza nas”.